Прочитај ми чланак

МОЖЕ ЛИ СРБИЈА да се геополитички преоријентише? (1)

0

rusija srbija ne eu8_n

Србија се ослонила на оне који интересе на Балкана остварују на српску штету, а одмакла од оних који је подупиру у враћању стабилности.

САЖЕТАК

Покушавајући да пружи поуздан одговор на запитаност о могућностима геополитичке преоријентације Србије у савременим међународним приликама, рад прво обрађује низ одговора на низ претходна питања (где се Србија налази сада, шта нас је до тога довело и ка чему смо тренутно геополитички оријентисани да би нам био потребан отклон, односно преоријентација). У том смислу посматра се „класичан“, историјским константама и промењивима одређен геополитички значај Балкана те његове савремене димензије, односно одређење актуeлног положаја Србије у постхладноратовској епохи, након ратова за југословенско наслеђе. Овај положај се суочава са перспективама нарастајућег мултиполаризма и сада већ уочљивих геополитичких тенденција које је убрзала светска економска криза, па се на основу свега тога анализирају постојећи и потенцијални услови за евентуалан геополитички преокрет Србије у наредном периоду.

„Да ли је могућа геополитичка преоријентација Србије у савременим међународним приликама“ – истовремено је теоријско и практично питање што захтева више „претходних одговора“ на запитаности: где се Србија налази сада, шта нас је до тога довело и ка чему смо тренутно геополитички оријентисани да би нам био потребан отклон, односно преоријентација? У позадини, као полазно питање, смештена је кључна теоријска дилема која гласи: да ли је у савременом свету уопште могуће да се „мали“ субјекти међународних односа – слабе, малобројне и територијално невелике државе – сопственим снагама преоријентишу те да узимају учешће у савременој међународној политици, да је поимају „геополитички“ и да се у складу са тим и понашају?

Kомплексност самих одговора на ове и овакве запитаности изискује да се крене обрнутим редоследом – од теоријских и најопштијих, ка појединачним и реалполитичким одговорима. Промене савезништва, па и суштинске геополитичке преоријентације великих сила су учестале, историјски евидентне и самим тим ван сваке дилеме. Велика Британија је од класичне познофеудалне државе европског Римланда почетком модерне епохе еволуирала у меркантилистичко-таласократску империју, дубоко мењајући своја ранија основна геополитичка и вредносна одређења. Француска је током претходна два века, као геополитичка сила првог реда у европском Римланду, осцилирала између континенталистичког империјализма (период Наполеона Бонапарте) или истоврсне, мада знатно умереније републике (Де Голова „пета република“) и оријентације која је нагињала геополитичкој атлантизацији (период Кримског рата – владавина Наполеона III, савремена Француска).

Немачка је геополитичку преоријентацију свог „средњоевропског“ концепта доживела силом тоталног слома у светским сукобима, да би у постхладноратовском миљеу извела поступну рехабилитацију своје „средњоевропске“ геополитичке перспективе. Русија је, пак, улазећи у разноврсна савезништва са силама на простору Римланда и „спољног полумесеца“ – од Великог концерта, преко Тројецарског савеза до Антанте – испољавала своју геополитичку улогу континенталне силе евроазијског Хартланда, баш као што је Британија, својим бројним савезима балансирајући против (потенцијално) доминантне силе на евроазијском копну, задржавала своју таласократску атлантску оријентацију.

Промене спољнополитичких савезништва (у периодима равнотеже снага или сукоба услед њеног поремећаја) између великих сила неупоредиво су чешће од дубинских геополитичких преоријентација, мада и оне, делом произлазе из географских датости: константи геополитичког и стратешког позиционирања из чијих се перспектива сагледава државни, национални интерес (ово је у модерној епохи најочитије у случају Седмогодишњег рата [1756-1763] на простору западноевропских држава и њихових колонијалних поседа).

Промене страна и дубље геополитичке преоријентације другоразредних сила и малих држава знатно су проблематичније. Па ипак, и њима обилује историја модерне Европе: од италијанске везе са Централним силама, па до њеног преласка на страну Антанте у Првом светском рату; од Франковог инклинирања тоталитарној Осовини до неутралног просавезничког држања у Другом светском рату (слична је ситуација са Турском, с том разликом да је она у Првом светском рату била ратна савезница Централних сила)…

Геополитичко „двоумљење“ Бугарске подстакнуто претензијама у Македонији и потоње опредељивање за средњоевропски германски блок, уз сличне двојбе (само, поводом Трансилваније) Румуније, где су, пак, превагнула обећања сила Антанте у Првом, као и „пребег“ обе ове државе из пораженог табора сила Осовине на страну Савезника у завршној фази Другог светског рата, сведочанства су о могућности да велике геостратешке преокрете могу да изврше и мање државе, додуше приметније изражене само у периодима великих светских геополитичких турбуленција, сукоба и промене у равнотежи односа снага.

И поред тога, постоји прилично распрострањено предубеђење како је геополитичка преоријентација (или бар тежња ка њој) израз нереалних надања геополитичких носталгичара, фасцинираних националним интересом у својим ранијим еволутивним историјским фазама, што не увиђају драматичност промена савремених међународних односа и умањење значаја класичног територијалног, геополитичког фактора – тако да они за „меру стварности“ узимају односе који више не постоје, који су одавно прешли у историју.

Премда се и даље примећује да они који поседују геополитички капацитет, а не говоре о геополитици, суштински „делају геополитички“ на међународном пољу, такве се могућности одричу онима који су, услед малобројности или малог обима територија и својих ресурса, у великом геополитичком дефициту са својим оскудним инструментима моћи. Заговорници овог приступа сматрају да се извесни политички добици пословично приписивани геополитичком деловању – оним активностима „тврде моћи на политичком простору“ данас могу надоместити једино новим приступима, првенствено оним у културној политици и економији. Тамо наводно још постоји довољно „слободног простора“ за мале и недовољно моћне актере да се што повољније позиционирају, пошто је у правој, суровој геополитичкој арени њихов простор „обезвређен“ а њихова моћ мизерна.

Насупрот оваквим мишљењима, бројна су и виђења која одричу да је геополитика као „политика простора“ повластица само великих и највећих народа и држава. „Мали и средњи народи и државе такође исказују геополитичка настојања у разним облицима. Та микрогеополитика, по својим оштроумним назирањима, може да се упореди са макрогеополитиком суперсила. Без обзира што често настаје на ободима светских средишта моћи, периферна геополитика са својим животним надахнућима у потрази за опстанком, може да досегне вредност најдубљих увида.“ [1]

balkan map Četiri ključna geopolitička pravca Srbije

„КЛАСИЧНИ“ ГЕОПОЛИТИЧКИ ЗНАЧАЈ БАЛКАНА И ЊЕГОВЕ САВРЕМЕНE ДИМЕНЗИЈЕ

Неспорно погођен постхладноратовском променом, која је „обезвредила“ дотадашњи геополитички значај територије некадашње Југославије (па тако, у оквиру ње, и српски етнички простор) – као међупростор између два супротстављена блока, што се, управо као такав, могао геополитички на сваки начин „капитализовати“ – његове „геополитичке димензије“ нити су нестале нити су трајно изгубљене, већ су се промениле у погледу међублоковске трговине „смањиле“, а заправо у највећој мери „вратиле“ у своје „традиционалне димензије“, које су уочљиве вековима уназад. „Геополитички значај простора бивше СФРЈ у постбиполарној Европи не само да није маргинализован него се у трансформисаном облику чак повећао. Међутим, нестало је потребе за безусловном целовитошћу њене државне територије… Срби и српске земље идентификовани су као сметња, како за претензије ванбалканских сила и центара моћи, тако и за сепаратистичке и великодржавне амбиције својих непосредних суседа, што није проузроковано ирационалним разлозима, већ респектовањем потенцијалне моћи српског фактора (у интегралном просторном, популационом, војном, економском и политичком облику).“ [2]

Становишта која поричу актуелност геополитичког позиционирања малих држава и заступају постхладноратовску обезвређеност простора, дакле, упорно превиђају да „српски геополитички простор“ на Балкану није имао своју геополитичку вредност (која се могла „капитализовати“) само у хладноратовској епохи већ и пре и после ње, са својим историјски препознатљивим константама и промењивима.

У визури класичне геополитике Балканско полуострво представља југоисточни део западног, европског дела „Римланда“, који представља својеврсну везу, мост и/или препреку према његовом централном, блискоисточном делу – ободу евроазијског континента што одељује његово језгро („Хартланд“) од приступа светским морима. [3] „На Макиндеровој мапи троделне и хијерархијске структуре српска отаџбина заузима ‘најтешњи’ простор Римланда, дакле рубног појаса што окружује Хартланд, ‘срце земље’, односно језгро евроазијског континента. Овде одређење ‘најтешњи’ указује на чињеницу да кроз српску отаџбину већ вековима, па и миленијумима, пролазе главне и скоро обавезне, те најкраће стварне и потенцијалне саобраћајнице што повезују Северно и Црно море, те Каспијско море, Северну и Централну Европу са европским југоистоком и надасве Блиским Истоком.“ [4] „У новијој констелацији, када Балкан није више само евроазијски ‘мост’ традиционалног правца северозапад-југоисток него све више важна intermarium-ска карика између Јадранског и Црноморског басена, расте важност његових попречних речних долина као потенцијалних природно предиспонираних саобраћајних коридора.“ [5]

Поглед кроз историју Балкана довољан је за увид да се на овом делу Римланда одвијају укрштања утицаја културно-цивилизацијских типова и њихових „великих простора“, свих видова експанзивних пројекција који се и из дубине копна и дуж његовог обода, али и са мора, сустичу и преплићу у својеврсном „балканском чвору“, кључаоници између Европе и Блиског Истока. „Западног, који је из Средње Европе наступао ка Медитерану и даље, ка Оријенту; Оријента, који са југоистока наступао на северозапад, ка Подунављу; и континенталног, који из ‘Хартленда’ наступа на југ преко Подунавља, ка Медитерану и даље, кроз оријенталне просторе ‘Римланда’.

У позадини, кроз манипулисање њиховим међусобним сукобљавањем током последњих безмало 250 година, на овим просторима је присутна и главна таласократска сила – атлантизам, ‘господар светских мора’, која преусмерава ове сукобе како би заштитила своје интересе на ободном простору – Римланду, односно Средоземљу као ‘заливу светског мора’ са својим увалама (Јадранским, Јонским и Егејским „морем“). [6] „Преко српских земаља и њихових држава као фронтијера осцилирале су трансгресионо-регресионе територијалне фазе великих балканских и ванбалканских империја, чија су унутрашња својства и пројектовани циљеви били искључиво инкопатибилни“. [7]

Стално надметање између представника четири „велика простора“ на Балкану, који наизменично бива преграда/препрека и мост за остваривање њихових интереса видљив је кроз многе епохе: „Подела Римског царства на источни и западни део; сукоби византијских и римско-немачких владара кроз Средњи век; раскол хришћанства на православну и католичку цркву; сукоб ислама и хришћанства у периоду успона Османског царства; све оне борбе и компликовани сплетови односа великих сила поводом њихових претензија на територије Османског царства у фази њиховог неповратног слабљења…“ [8]

Геополитичке пројекције су нарочито биле видљиве у периоду решавања Источног питања, односно у плановима о подели балканских делова Османске империје које су формулисале и поступно, директно и индиректно, спроводиле велике силе. „Позицију између чекића и наковња српске земље стекле су захваљујући периферности и географској удаљености у односу на жаришта светске моћи… Такав контактни геополитички положај ‘у процепу светова’ [9] отежавао је формирање и функционисање независних српских политичко-територијалних структура, прекидао њихов континуитет и реметио просторну компактност.“ [10] Чак и у срећнијим временима и при повољнијим околностима српске су државе кроз целу историју зависиле од балансирања према утицајима великих сила, те уклапањем у њихове шире стратешке замисли и пројекције.

„Српски простори“ после 1918. године у оквиру заједничке државе Јужних Словена (СХС, Југославија) у геостратешком смислу претворени су у део „buffer zone“, санитарног кордона сачињеног од појаса мањих држава које су се протезале од Балтика до Средоземља. Његова је улога била да препречава пут совјетизованом „Хартленду“ ка ободу копна, али и Немачке као главне силе централноевропског „Римланда“ према Блиском Истоку. „Атлантски савезници су створили Југославију као препреку потенцијалном продору немачке политике и привреде ка зони Блиског Истока“ [11].

У хладноратовској епохи, након Титовог одметања из табора Стаљиновог Совјетског Савеза, геополитичка улога друге, социјалистичке Југославије наставила је ову међуратну улогу са додатном идеолошком компонентом пружања примера „пожељне алтернативе“ совјетском реалсоцијалистичком друштвеном моделу. Истовремено је друга Југославија (ФНРЈ, СФРЈ) била позиционирана као квазинеутрални простор међублоковског посредовања, који је преузео улогу предвођења Покрета несврстаних на колонијалним пространствима Трећег света, са скривеним циљем спречавања да се постколонијалне земље сврстају уз совјетизовану телурократску суперсилу.

Описана међублоковска улога престаје 1991. године рушењем источног идеолошког блока, након чега дотадашњи значај Југославије постаје излишан. Балкан поново постаје оно што је био у ранијим периодима – простор геополитичке „прекомпозиција и надметања између блискоисточних сила, Средње Европе, као стратешког дела Запада, и источног утицаја, који је у том тренутку био у константном повлачењу“ [12], односно „намиривања“ између њих. Овај простор је и одскочна даска за даље, шире стратешко наступање атлантистичких сила ка „срцу копна“ – ка Русији и Централној Азији, преко црноморског басена и Каспија, кога треба „покрити“ и на њему цементирати кључна стратешка савезништва за каспијско-централноазијско подручје, пре свих она са Турском и муслиманским земљама које су наклоњене атлантистичким плановима или у њима виде могућност задовољавања својих интереса.

Такође, таласократски атлантисти на попришту бивше Југославије тежили су да на дужи рок осујете преостале или новопридошле утицаје Русије и Немачке, као и да „обуздају“ и ограниче амбиције својих савезника, и да притом за себе задрже улогу коначног арбитра који може у складу са потребама да стабилизује или дестабилизује прилике у региону, не испуштајући из руку контролу над два стратешки важна комуникациона правца – транзит Дунавом [13], који спаја Средњу Европу са Блиским Истоком и црноморске мореузе, који представљају „кључаоницу“ Средоземља, за евроазијски континентализам.

Dva-koloseka karikatura srbija rusija eu

АКТУЕЛНИ ГЕОПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ

Током геополитичке прекомпозиције која се одвијала паралелно са нестанком СФРЈ деведесетих година 20. века српски етнички простор је фрагментиран и умањен за готово трећину у односу на простор на коме се простирао пре један век. „Потискивање Срба из српских земаља најинтензивније је на југу, југозападу и западу; тај процес је континуиран, а зависно од раних или мирнодопских услова добија различите видове реализације… Редуковање и фрегментација српских земаља врши се ради преузимања геополитички кључних зона у којима су изворно партиципирали Срби и спречавања да они уђу у састав јединствене српске државе, која би у својим историјски и национално адекватним границама била најзначајнији фактор на Балкану.“ [14]

Просторна логика откидања делова српских етничких простора је очигледна: потискивањем са простора Динарског масива, Крајине, Славоније, дела источне Херцеговине и дела средње Босне – спроводи се стратегија удаљавања српске етничке масе од партиципације Јадранском мору и њено сабијање ка просторном „језгру“ настанка њихове модерне државе на територији некадашњег „Београдског пашалука“. Иста логика стоји иза одвајања Црне Горе из заједничке државе са Србијом, као и окупације Косова и Метохије. На тај начин се спроводи процес даљег фазног сажимања и окружења Срба и Србије, којој је намењена улога сабирног, гетоизираног простора намењеног даљој постепеној фрагментацији.

Будући без способности и праве жеље да се одупре овим погубним процесима те изврши преокрет у праву геополитичке стабилизације, српска политичка класа од почетка 21. века константно води конфузну, несувислу и контрапродуктивну спољну политику. Она је, почев од 2007. године, именована за политику „четири стуба“. „Њени деклараторни почеци налазе се у инаугурационом говору председника Бориса Тадића 2004. ‘Данас су наши спољнополитички приоритети: европске интеграције, добросуседство, као и уједначени односи са три центрипеталне тачке светске политике: Бриселом, Вашингтоном и Москвом.’ [15]

Права инаугурација ове концепције одиграла се у августу 2009. године, када је председник Србије Борис Тадић, након посете Пекингу, изјавио да Србија има ‘четири стуба’ спољне политике (уз придодавање Кине ЕУ, Русији и САД) [16], и да ће то у дужем периоду бити њена основна спољнополитичка доктрина.“ [17] Ради се о својеврсној симулацији, фарсичној репризи балансирајуће, међублоковске, неутралне и „отворене“ политике из протеклих епоха, која се махом задржава на речима, а у пракси се своди углавном на ослањање на два спорнија и геополитички ненаклоњенија „стуба“, која су у првој деценији новог миленијума стекли репутацију неминовности и безалтернативности – ЕУ и САД.

Управо та два од „четири стуба“ геополитички су директно, мада у различитој мери (САД готово потпуно, а ЕУ делимично) супротни неким од највиталних националних интереса Републике Србије. Са друге стране, евентуална добит или компензација у оваквој сарадњи, нарочито у контексту светске економске кризе, постала је крајње спорна. „Ситуација је тим трагичнија што је политичка власт у Србији, највише због идеолошке једностраности и политичко-интересних утицаја, а тек секундарно геополитичког положаја (ситуација ‘полуокружења’) привреду задњих више од деценије усмеравала искључиво у правцу интеграција са привредама ЕУ, доводећи своје ресурсе и своје тржиште у стање колонијалне полупериферије посусталог неолибералног капиталистичког система. Овакво стање данас реално отежава сваки заокрет ка диверсификовању сарадње и оставља Србију подложну уценама, чије испуњавање је витално угрожава.“ [18]

Креатори српске политике, упркос свему, настављају да воде оваку спољну политику, што, потенцирајући безалтернативност „евроинтеграција“, заправо трајно подају ове просторе атлантистичкој геополитичкој опцији (која их је и довела у незавидан положај) и која га користи за разигравање својих сценарија у оквиру ширих регионалних планова. Промена власти у Србији 2012. године не да није релативизовала, успорила или чак делом учинила отклон у односу на овакву поставку ствари него је, напротив, до крајњих граница радикализовала пређашње трасирана спољнополитичка/геополитичка усмерења сводећи је на политику „јединог, безалтернативног стуба“ – ЕУ, од кога се нејасно види онај други, значајнији – САД и њен алтантистички концепт.

„Сарадња са ‘друга два стуба’ или је недовољно искоришћена (у дипломатско-политичком смислу), или је крајње скромна, или готово рудиментарна обзиром на могуће потенцијале плодотворне сарадње (пре свега економска сарадња са Кином). О ширем геополитичком заокрету и последичном геостратешком савезништву да не говоримо.“ [19] Закључак је неизбежан – Србија се ослонила готово искључиво на „два неповољнија стуба“ своје спољне политике, она која своје геополитичке интересе на простору Балкана остварују на српску штету, а у великој мери одмакла од друга „два стуба“, која могу да је подупиру у настојањима да поврати сопствену стабилност.

Ствар је тиме проблематичнија што у регионалним оквирима присуствујемо покушајима повратка Турске као регионалног играча и силе средњег домета на просторе где је некада била империјални владар. Постепено и стрпљиво се упуштајући у спровођење Давотогулуове доктрине „стратешке дубине“ [20] као спољнополитичког државног концепта усмереног на „коришћење“ муслиманских политичких субјеката (Албанија, самопрокламовано „независно Косово“, Федерација БиХ), Турска се геополитички „усидрује“ на Балкану са прикривеном тежњом да ту створи своју интересну сферу која би у крајњем „идеалном“ исходу досезала „историјске границе“ на Сави и Дунаву. Налазећи се између геополитичког чекића и наковња сила које се сустичу на савременом Балкану, а загледана у предворје ЕУ као безалтернативни спољнополитички и геополитички оријентир, „српске територије (делимично или у целини) могле би да буду или укључене у подунавску (централноевропско-балканску) зону немачког геополитичког и геоекономског утицаја, унутар или изван будуће трансформисане и проширене ЕУ, и/или препуштене балканском фрагменту нараслих неоосманских амбиција Турске као могуће сатисфакције за њено бесконачно чекање за пријем у ЕУ.“ [21]

Напомене:

* Институт за европске студије.

** Овај рад је настао у оквиру пројекта 179014, кога финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. (Оригиналан наслов рада: Могућност геополитичке преоријентације Србије у савременим међународним приликама)

Упутнице:

[1] Милош Кнежевић, Геополитичност простора моћи, Зборник Геополитичка стварност Срба, Институт за геополитичке студије, Београд, 1997, стр. 192.

[2] Миломир Степић, Промењивост детерминанти геополитичког положаја српских земаља, Српско питање – геополитичко питање, Јантар група, Београд, 2004, стр. 144.

[3] О основним геополитичким теоријама о значају Римланда и Хартланда видети Халфорд Макиндер, Демократски идеали и стварност, Метафизика, Београд, 2009; Nicholas Spykman, The Geography of Peace, Harcourt, Brace&Co, New York, 1944; Nicholas Spykman, America`s Strategy in World Politics: The US and the Balance of Power, Harcourt, Brace& Co, New York, 1942; Александар Дугин, Основи геополитике, Екопрес, Зрењанин, 2004; Тајна Балкана, Зборник, СКЦ, Београд, 1995.

[4] Драгош Калајић, Велике силе против српског народа; Геополитичка стварност Срба, Институт за геополитичке студије, Београд, 1997, стр. 62.

[5] Миломир Степић, Савремени економско-географски и геополитичкии положај Србије, Српско питање – геополитичко питање, Јантар група, Београд, 2004, стр. 316.

[6] Александар Гајић, У геополитичком процепу: Србија између ЕУ и Евроазијског савеза, Зборник Србија и евроазијски геополитички простор (ур. Миломир Степић), Институт за политичке студије, Београд, 2013, стр. 440.

[7] Миломир Степић, У вртлогу балканизације, Службени лист СРЈ, Београд, 2001, стр. 98.

[8] Момир Стојковић, Геополитички чиниоци балканизације, Зборник (ур. Бранислав Матић) Тајна Балкана, СКЦ, Београд, 1995, стр. 160.

[9] Андреја Милетић, Искушења геополитичког земљотреса, стр. 85.

[10] Миломир Степић, У вртлогу балканизације, Службени лист СРЈ, Београд, 2001, стр. 98-99.

[11] Драгош Калајић, За српску геополитику, Зборник (ур. Бранислав Матић) Тајна Балкана, СКЦ, Београд, 1995, стр. 221.

[12] Александар Гајић, САД и распад Југославије – поглед из двадесетогодишње перспективе, Национални интерес 2/2011, год VII, vol. 11, стр. 65.

[13] О стратешком значају које САД придају Дунаву управо у овом смислу видети: Зоран Петровић Пироћанац, Америчка стратегија уклињавања на југоистоку Европе после другог светског рата (1), Српска политичка мисао, бр. 4/2009, год. 16, вол. 26, ИПС, Београд, стр. 159-180.

[14] Миломир Степић, Срби и етно-демографско окружење – међузависност популационих и геополитичких процеса на Балкану, Српско питање – геополитичко питање, Јантар група, Београд, 2004, стр. 253.

[15] Према: Милош Кнежевић, Дилеме спољне политике о „безалтернативној” евроинтеграцији Србије, Национални интерес, бр. 2/2010, год. VI, vol. 8, стр. 188.

[16] Blic, 07.09.2009,

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/109738/Tadic-Kina-jedan-odcetiri-stuba-spoljne-politike-Srbije

[17] Александар Гајић, Слободан Јанковић, Четири стуба спољне политике Србије, Излагање на међународном скупу о спољној политици, Инстутут за међународну политику и привреду, Београд, 2012, стр. 194.

[18] Исто; Не заборавимо да земље ЕУ 27 2010. године имају удео од 67% у увозу у Србију, а да Србија у исту извози својих 63,9% роба (махом сировина и прехрамбених производа). Прави показатељ економских односа са ЕУ и САД је чињеница да економска политика Србије вођена по рецепту западних влада и монетарних институција са предоминантним утицајем САД и земаља ЕУ довела до тога да је индустријска производња у Србији 2009. била за 12 одсто мања него 2008. године, али и за 15,5 одсто нижа него у 1998. години (под санкцијама) „и за чак 52% нижа него далеке 1989. године” (која је већ била лошија од 1980. године). Према Млађен Ковачевић, Димензије и узроци економске кризе у Србији, стр. 12.

[19] Александар Гајић, Слободан Јанковић, Четири стуба спољне политике Србије, Излагање на међународном скупу о спољној политици, Инстутут за међународну политику и привреду, Београд, 2012, стр. 194.

[20] Детаљно о доктрини „стратешке дубине“ код: Дарко Танасковић, Неоосманизам – повратак Турске на Балкан, Службени гласник, Београд, 2010.

[21] Миломир Степић, Геополитичност ширења ЕУ и положај Србије, Српска политичка мисао, 1/2010, година 17, свеска 27, стр. 39.

(У наставку: „ДВОСТРУКА ОШТРИЦА“ НАСТАЈУЋЕ МУЛТИПОЛАРНОСТИ)

(Национални интерес – Александар Саша Гајић)