Вијање по шумама и горама у Другом светском рату на овим просторима имало је у том тренутку одјека и у светској кинематографији.

Још је у Првом светском рату уочено, а између два рата потврђено, да је филм оружје које може да буде делотворно попут хаубице. Ако не и моћније.

Одмах по почетку Другог светског рата све зараћене стране бациле су се на снимање филмова, како је ко знао и умео. Било је ту разних производа, од класичних пропагандних журнала, у којима су се пратиле трупе, преко цртаних филмова у којима Паја Патак одлази да се бори против нациста, до неких од ремек-дела кинематографије, као што је „Казабланка” Мајкла Кертиса, филм снимљен 1943. године.

На овим просторима ногу су, по обичају, повукли Немци. Недуго после Априлског рата и стварања такозване Независне државе Хрватске некоме у Гебелсовом Министарству пропаганде пало је на памет да би било добро снимити филм који приказује догађаје из нацистичке визуре, а кроз чију пропагандну употребу је требало оправдати тек завршен напад и комадање Краљевине Југославије.

Људи у олуји

Замишљено – остварено, па се у Загребу у лето 1941. године појавила екипа УФА Медие, једне од највећих филмских кућа на свету. Екипу је предводио Фриц Петер Бух, а највећу пажњу привлачила је главна глумица Олга Чехова, једна од највећих немачких звезда тог времена, жена којој су се отворено дивили и Хитлер и Гебелс.

Резултат ове посете био је филм „Људи у олуји” (Menschen im Sturm). Радња овог филма се догађа у Југославији, уз саму границу са Аустријом, тада делом Трећег Рајха.

Фолксдојчери ту настањени трпе сваковрсна злостављања од стране власти Краљевине Југославије, а од локалног српског становништва, кога у стварности у том крају није ни било. Сходно томе, у малтретирању се нарочито истиче српска војска. „Српска” се истиче на више места у филму, ваљда да би се направио отклон од новопечених савезника Хрвата.

Олга Чехова игра немачку велепоседницу, на чијем имању подивљали српски војници чине највећи зулум, отимају стоку, носе све што може да се помери, а кад су већ ту, у паузи трагања за кокошкама и осталом ситном стоком, покушавају да силују младу немачку учитељицу, иначе газдаричину ћерку.

„Несрећни” фолксдојчери трпе колико могу, али када дара преврши меру, принуђени су да крену према граници. Ни на путу их Срби не штеде, па у Аустрију стиже свега неколико њих, који траже помоћ од „мајке” Немачке. Ова, наравно, не може да остане глува на вапај нејачи, па Вермахт прелази границу, вођен претеклим фолксдојчера, почиње праведни рат да би заштитио прогоњене.

Чисто да се нађе и потврди савезништво, у филму је страдао и један Хрват, апотекар, у покушају да заштити недужне Немце. Да би се овај укључио у филм замолио је сам поглавник Анте Павелић који је примио екипу пре снимања.

Филм је доживео велики успех код публике, био радо гледан и у Берлину и у Загребу. Један од разлога за успех сигурно је то што је све изгледало аутентично, статисти су били обучени у униформе Војске Краљевине Југославије, у којима се није оскудевало после заплене у Априлском рату. Педантни Немци о свему су водили рачуна, од шајкача, преко шлемова и оружја, до одликовања, а све у циљу да после пројекције, када изађе из биоскопа, сваки поштени гледалац каже: „И заслужили су све што их је снашло”.

Филм „Људи у олуји” је после рата у Немачкој доспео на листу забрањених нацистичких филмова.

Сто за једнога; Ноћ над Београдом

Негде у исто време, у лето и јесен 1941. године, совјетска кинематографија је обратила пажњу на ове просторе.

У оквиру пригодних филмских причица „Победа је наша” приказују се два кратка филма, оно што су називали „агитке”.

Први је био „Сто за једнога” (Сто за однога), снимљен у Лењинграду лета 1941, у режији Херберта Рапапорта. Филм се, као што му име каже, усмерио на терор немачких окупатора у Србији. Млади Србин, бранећи част своје девојке, убије немачког војника. Следи одмазда, Немци покупе сто талаца виђених за стрељање. Док их воде ка стратишту, таоци отимају оружје и убију немачке спроводнике. Пошто им повратка кућама нема, где ће, шта ће, оснују партизански одред.

Друга „агитка” је далеко чувенија. У питању је „Ноћ над Београдом” (Ночъ над Белградом), снимљен у Ташкенту крајем 1941. године. Филм је режирао Леонид Луков, а главна улога поверена је великој совјетској уметници Татјани Окуњевскоји.

По позиву вође совјетског и светског пролетеријата Јосифа Висариновича Стаљина народима Европе да се дижу на оружје против фашиста, београдски илегалци упадају у немачку радио-станицу. Када су је освојили, читају народу проглас о устанку. На крају филма главна јунакиња пред микрофоном пева ратну романсу „Ноћ над Београдом”. Пренос слушају и Немци, којима не пада на памет да седе тек тако и уживају у песми, па на последњој строфи упадају у студио и шмајсерима прекидају песму и емисију.

Ова песма деценијама је била једна од најомиљенијих руских романси, а постала је и један од симбола (совјетског) Великог отаџбинског рата.

Кад снимају Немци и Совјети, нереално би било очекивати да Холивуд остане по страни.

Ни к од „Казабланке”

Студио „Фокс” је 1943. године снимио филм „Четници! Борбена герила” (Chetniks! Fighting guerrillas), у режији Луиса Кинга. У раду на филму учествовали су и југословенски сарадници, без претераног уплива, а постоје подаци да је филм парама помогла и влада у емиграцији, у паузама сплеткарења и борбе за што бољи лични положај господе министара.

„Четници!” су рекламирани као најузбудљивији филм, филм који ће вас држати приковане за столицу.

Све почиње Априлским ратом и пропашћу Југославије. Однекуд се појављује Филип Дорн у улози пуковника Драгољуба Драже Михаиловића, који у планинама Југославије организује отпор окупатору. Нормално, за холивудску причу, Немци за таоце узимају Михаиловићеву породицу која неким чудом живи у Котору. Пуковник узвраћа ударац, па заробљава и породицу и љубавницу немачког генерала. За ослобађање дотичних не тражи своје, већ храну за изгладнеле Которане.

После много акције, нешто мање пуцњаве него што је уобичајено и нормално за ратни филм, пресвлачења у немачке и италијанске униформе, двоструких и троструких шпијуна, све се решава у општем нападу у ком четници ослобађају Котор, а Михаиловић преко радио-таласа шаље поруку народу да наставља са борбом.

Филм је романтизована верзија дела герилског рата у Југославији, односно, прича о томе како су Американци замишљали да то изгледа тамо негде у балканским гудурама, за које већина људи, укључујући и оне који су радили на филму, нису били баш најсигурнији где се тачно налазе. Лепи глумци у улогама четника, глатко и уредно обријани, нигде трага од уобичајене представе брадатог, задриглог четника који около витла ножем и ражњем.

После заокрета западних савезника у односу према Михаиловићу, када су савезници признали Тита јединог правог борца против фашизам, филм је повучен из биоскопа, иако је био радо гледан и прилично добро оцењен од критике.

И Британци су имали свој филм на наше ратне теме. Филм „Илегалци” (Undercover) снимљен 1943. године. Урадио га је Сергеј Нолбандов. „Илегалци” наликују „Четницима”, чак им је то био првобитан назив.

По капитулацији Југославије, 1941. године, капетан Милош Петровић одлази у планине, да организује отпор, док му брат доктор Стефан остаје у Београду, одакле илегално сарађује, као двоструки шпијун.

Много метака, експлозија, страдале нејачи и Немаца, у ваздух дигнутих возова, Стефан јуначки гине. Брат га свети тако што уништава немачке трупе и повлачи се у планине да настави с борбом. И поред стручног консултанта др Милоша Секулића, важне личности покрета Драгољуба Драже Михаиловића, који је учествовао у писању сценарија, овај филм далеко је најслабији од свих наведених.

Сви ови филмови тешко да могу да се на било који начин уметну у групу ремек-дела, као што је „Казабланка”. Ипак, филмови који су се тицали догађаја на Балкану су у сваком случају занимљиви као документ тога како су нас други некада видели.

(Политикин забавник – Немања Баћковић)

Ознаке: Други светски рат, партизани, филм, четници.