Прочитај ми чланак

Православна обнова или Срба неће више бити

0

nenad-ilic

(Ненад Илић)

Кад један систем вредности пропадне, нема ништа логичније од тога да се посегне за провереним системом који је уграђен у темеље личног и заједничког идентитета – систем хришћанских вредности, вечито нов и алтернативан, без обзира на његову замагљеност која је производ тренутне слабости Цркве у односу на свет. При сагледавању историјске потрошености идеологија комунизма, фашизма и либерализма не да се назрети како се боља замена за православне хришћанске вредности може наћи. Да се та замена пронађе брзо, као што нам је сад потребно – скоро је незамисливо.

Српском националном идентитету може се вратити привлачан смисао чвршћим преузимањем православне вере као идентитетске основе. Самим тим и креативним доприносом формирања и улажењем у шири круг православне културе, православне цивилизације. Све остало је пораз.

Решење наших проблема може се пронаћи у традицији – ако се она не доживљава “као обожавање пепела већ као одржавање ватре”, то јест ако се традиција доживљава као обавеза креативног ишчитавања наслеђеног и проналажење савремених решења на одавно постављеном путу са кога смо очигледно скренули.

Да би се онај здрав део наше традиције активирао неопходно је активирати универзално Православље које је и само неодвојив део те традиције. Користимо страни појам традиција зато што он осим наслеђа укључује и обавезу преношења наслеђа (уз одређено преобликовање) следећој генерацији.

Не постоји други начин да се Православље, које се не доживљава само као Црква већ и као збир културних вредности, активира у решавању проблема српског народа и државе него да се активира Црква. Црква тренутно пати од многих болести од којих пати и друштво у целини, али није заснована искључиво на моћима и знању садашње генерације. Иако њен ауторитет почива на континуитету из давне прошлости и на Божанском ауторитету, она је руковођења тајанственим познавањем краја историје, самим тим будућношћу. Управо ту и лежи њен значај и потенцијал како за сопствену обнову тако и за обнову друштва у коме делује.

Пре свега, треба да се подсетимо да Цркву не сачињава само професионално свештенство него свештенство и Народ Божији, сви верни. То је једноставна чињеница коју нико не доводи у питање, али је, у духу потрошачке цивилизације и владајућег индивидуализма, дошло до одређеног раздвајања и до пасивности Народа Божијег као примаоца услуга у односу на професионалце, свештенство, као даваоце услуга. Тренутно се Црква у најбољем случају доживљава као институција која пружа могућност проналажења индивидуалног “духовног мира”, индивидуалног моралног поправљања, а њено друштвено деловање ограничено је на мање или више успешне контакте високе јерархије са властима и пожељно деловање појединаца у својим професионалним срединама или круговима познанстава.

Уз спорадичне и изоловане изузетке ни онај мали број верујућих који редовно учествује у литургијама не осећа заједништво као битну одлику Цркве. Заједнице, групе које се оформљују на одређеним парохијама или око неког духовника било у манастирима или у градовима, реално немају већу кохезију од клубова, па чак неретко обележене су чак и тањим осећањем заједништва него клубови хобиста или разне поткултурне групе.

Изузетак су групе чија хомогеност се успоставља осећањем угрожености, прогањања, али одустајући од опоравка целине црквеног организма и дистанцирањем, оне постају опасне клице још једног раскола.

Да би могло да дође до шире обнове, црквени живот тражи истинску обнову.

(Видовдан)