Прочитај ми чланак
Припреме за ослобађење дела своје територије од више вековне османлијске окупације обухватиле су и студију јавног здравља у тадашњој Србији, али и на територији која ће бити захваћена ратним дејствима.
Утврђено је те 1912. године да на територији Србије нема оболелих од пегавог тифуса. У књигама умрлих не помиње се пегавац као узрок смрти.
Међутим пегави тифус као стално оболење био је присутан у деловима Отоманске империје на изолованим подручјима, те га лекари у команди српске војске нису предвиђали као претећу епидемију током оружаног сукоба.
У српској војсци је пегави тифус као појединачно оболење забележен код Једрена у Првом балканском рату и др. Коста Тодоровић који је и сам оболео од њега, утврдио је да су турски заробљеници били извор заразе.
Значај опасности од избијања и ширења пегавог тифуса у ратовима био је познат лекарима у команди аустро-угарске војске, која је имала стална жаришта пегавца у Пољској и деловима БиХ (тузланска окружна команда).
Војни обвезници су живели у локалној средини где је изразита вашљивост била честа појава. Регрути су болест носили собом ширећи је код одслужења кадровског рока у црно-жутој монархији далеко од свог завичаја, те су аустро-угарске војне власти то оболење регистровале као сталну појаву.
КуК војна команда упутиће међу својим јединицама у августу 1914.године и 3.БХ регименту (пук) која ће учествовати у борбама код Шапца. У њеном саставу били су и носиоци пегавца као ендемске болести.
Као организована држава Србија је сузбила вашљивост у осамдесетим годинама XIX. века, јер су окружни лекари задужени за јавно здравље вршили планску контролу.
И данас век после Великог рата упорно се у земљама ЕУ шири лажна прича о прљавим, вашљивим «балканцима», а заборавља се да су иако малобројни, српски лекари били одлични интернисти и хирурзи школовани у земљама западне Европе.
Своје стручне радове су излагали у часописима земаља где су студирали а редовно су пратили све новине своје струке, примењујући знање у пракси.
Велики рат који је Србији силом наметнут затекао је само 595 лекара, тако да је српска војска имала најмање лекара војних обвезника од свих зараћених страна. У балканским ратовима долазили су лекари – Словени из црно-жуте монархије да помогну у лечењу рањеника, а изразиту помоћ је пружио и руски Црвени крст шаљући хируршку екипу.
У касну јесен 1914. аустро-угарски војници су почели да показују знаке оболевања од пегавца а њихова команда је сакупила све оболеле и рањене у ратну болницу у Ваљеву, које су тренутно освојили.
Након победе на Сувобору у Колубарској битки ослобађају српски војници Ваљево и затичу страшну слику у болници, где су измешани рањеници и болесници о којима се старало неколико лекара Чеха и нешто болничара остављених са њима.
Намерно су остављени и оболели од пегавца а у подруму једне куће проналазе српски болничари набацанe као цепанице, стопедесет лешева умрлих који неколико дана нису сахрањени.
Огроман број избеглица које су се слиле у Ваљево где нема довољно места за њихово подношљиво збрињавање и адекватну хигијенску услугу погодовао је појави вашљивости, те се јављају први случајеви пегавца.
Премештање избеглица у унутрашњост земље железницом и нехотично претварање железничких станица у нехигијенске избегличке центре, погодоваће ерупцији епидемије пегавца у Србији која избија у децембру 1914.године.
По узетом данку у животима спада ова епидемија у Србији у ред највећих за које свет зна.
Физички исцрпени српски војници и избеглице жене, деца и старци оскудно храњени током повлачења пред црно-жутим злочинцима, услед недостатка веша и нехигијенског смештаја масовно подлежу епидемији са великим бројем умрлих.
Малобројни српски лекари улажу надљудске напоре да збрину оболеле и рањене у таквим условима указујући на потребу хитног захтева за страном стручном помоћи.
Тада са њима ради само руска хируршка екипа предвођена др. Софотеровим. Они су приспели још у августу 1914.да помогну збрињавање многобројних рањеника у Церској битки. Оперишу и српске рањенике и рањене заробљенике које су болничари покупили на бојишту, док су војници црно-жуте монархије убијали и масакрирали српске рањенике а држава им је потписница Женевске конвенције!
И ако су изложени смртној опасности од заразе пегавцем чланови руске мисије не напуштају болницу и раде даноноћно.
Српске власти се обраћају савезницима за помоћ и ускоро стиже француска медицинска мисија чији чланови су најбројнији (око стотину припадника). Они се баве лечењем болесника у болницама, али не и хируршким збрињавањем рањеника.
Мисија В Британије броји двадесет пет чланова које предводи пуковник др. Хантер који има искуство из енглеско-бурског рата. Она има налог своје владе да се искључиво баве изучавањем епидемије пегавца и налажењем мера за спречавање ширења оболења.
По препоруци др.Хантера сачињено је «српско буре» и формирана су два санитетска воза за превентивну дезинфекцију и купање путника, како би се спречило ширење оболења у унутрашњост земље.
Успешно провођење ових мера је за две седмице зауставило талас епидемије а др.Хантер је у свој дневник записао – «епидемија пегавца у Србији 1914/15.године је била најнаглија епидемија у настанку, најбржа у ширењу, највећа у интензитету а најбрже заустављена од свих епидемија у историји».
Пословично опрезни Енглез ће записати да је – «епидемија пегавца у Србији пример нехотичног бактериолошког рата, јер је војска КуК из Босне имала огроман број носилаца узрочника оболења» – и ако је свестан да постоје докази да су оболели злонамерно груписани у болницу у Ваљеву где је затечено око 3000 болесника а међу њима и тифусари.
Престанак епидемије је резултат бриљантне лекарске одлуке о превентивним мерама, али и ангажовања органа власти на провођењу задатих мера као и одговорности целокупног становништва приликом провођења истих.
Радећи у тако погибељним условима оболевали су српски лекари од пегавца али нису остављали своје оболеле. Умрла су сто двадесет и два лекара у борби са тада недовољно познатим оболењем, а међу умрлим добровољним болничаркама је и сликарка Надежда Петровић чији су последњи радови из циклуса «ваљевска болница».
Светски познати новинар Џон Рид оставио је потресне описе Ваљева, избеглица, болесника и тифусара али за цео један век није ниједан истраживач из некадашње царевине истражио позадину избијања епидемије.
Нико до сада није објавио хронологију одлуке команде КуК казнене експедиције да не евакуише болеснике, већ да оболеле тифусаре остави као извор заразе.
За сваку евентуалност упорно ће разни «експерти» ширити лажи о прљавим и вашљивим Србима а нарочито о њиховим женама, да би тако покушали да оповргну извештај др. Арчибалда Рајса о многобројним бестијалним злочинима над њима.
Данас новинари описујући злочине у Руанди нарочито наглашавају зверства о отсецању дојки женама у Африци и Азији, али нико неће да напише да су то пре једног века радили и претци неких Европљана из ЕУ српским женама и девојкама.
Извештаји др. Арчибалда Рајса светски познатог криминолога очито нису тим следбеницима «истраживачког новинарства» довољно убедљиви, а тема бактериолошког рата им није довољно изазовна.
Рад др. Хантера немогуће је подвргнути ревизији јер је објављен у стручном часопису чији садржај ипак немогу препричати «добронамерни борци за људска права».
И ако је Србија разарана у неколико ратова током двадесетог века истраживање о умрлима од пегавог тифуса је могуће урадити.
Да ли ће неки истраживач из ЕУ имати храбрости да то и спроведе, притом расветљавајући и позадину одлуке о бактериолошком рату против српског народа?
Била би то заиста ревизија пропагандних лажи и монтираних «истина» које су током једног века и демаскиране, али их претеча ЕУ није желела да да види а наследница их још није «открила»!
(Фонд стратешке културе – Витали Жучни)
