Прочитај ми чланак
Како су се у једној истој клопци, свако за себе, нашли Порошенко, Меркелова и Вучић
1.
Парада победе на улицама Кијева, на украјински Дан независности, у недељу 24. августа, како је раније планирао Петро Порошенко, требало је оправда своје име освајањем Доњецка и Луганска. Како се то није догодило, Украјинци ће имати две параде: баштиници Петљуре и Бандере прсиће се на авансној паради победе у Булгаковљевом Кијеву, у коме је његова Бела гарда од ове године забрањена књига; а у Доњецку ће парадирати њихови истомишљеници који су имали мање среће. Наиме, тамо ће улицама разрушеног града проћи украјински заробљеници, исто онако како су немачки заробљеници под Стаљинградом пре седам деценија били показани Москви.
Та историјска симболика обележиће последњу недељу украјинског лета у којој ће бити могуће постићи мир. Ако Порошенко пропусти шансу са Ангелом Меркел у суботу и са Путином кога ће у Минску видети у уторак, украјинско лето пре краја августа постаће зима. А зима, као што знамо из школе, или је руска, или није зима.
2.
У Доњецку и Луганску Украјинци су завршили један ратни циклус, који је трајао од јула до уласка руског конвоја у Новорусију. У њему су играли белим фигурама, и нису победили. После првотног несналажења, Украјинци су – захваљујући америчким инструкторима, успостављеном ланцу команде, на чијем челу је седео амерички генерал, затим приливу искусних плаћеника и гомили убитачне гвожђурије наслеђене из покојног Совјетског Савеза – у том периоду имали иницијативу и пропустили је, показујући недостатаке који се не дају поправити и који ће, такви, у будућности пре донети трагедију него частан излазак.
Први од тих недостатака састојао се у чињеници да је украјинска војска у јулу и августу бележила успехе на фронту и истовремено се распадала у дезертерствима и предајама. Како војску ништа не збија тако добро као успех, та појава је међу наоружаним мушкарцима ретка и, иако историја памти и примере војски којима је морал падао док су напредовале, не памти и да је нека таква војска била коначан победник. Други важан моменат, који ће једним делом објаснити први, у томе је да су Украјинци своје успехе плаћали сувише великим бројем мртвих. То у друштвима слабог прираштаја, какво је и украјинско, у којима већину војника чине јединци, већ на средњи рок не може да буде одрживо. Трећа ствар је избор украјинске тактике. Бесомучно и неселективно лупање авионским ракетама и артиљеријским гранатама по новорусијским градовима, у свим случајевима сем у оним кад је та војска малобројнија од противника – а украјинска то није, напротив – открива нам армију потпуно индиферентну спрам свог моралног лика. Наравно, и веће ништарије су добијале ратове, али су макар лажући показивале да нису морално индиферентне. Овде имамо управо то – крајњу моралну индиференцију, у којој целе јединице са поносом истичу своје нацистичке симболе, док на тој страни историја, 70 година после Аушвица, бележи Игора Коломојског, првог Јеврејина који се бори под знамењем кукастог крста.
3.
Ово није покушај војне анализе, као што ниједан од наведених проблема и није војног карактера. То су проблеми друштва које је упало у клопку. Све то говори да украјинска војска, вођена невидљивом америчком руком, није ни прављена ни виђена да би била победничка. И она то у себи зна, и зато је победа не може хомогенизовати, зато се предаје и дезертира, зато је морално индиферентна, и зато толико гине јер је виђена да буде месо једног наказног геополитичког поретка.
Да се разумемо, ни војска ка Новорусије не изгледа много боље. Ако у једној регији која има 4,5 милиона становника, нема бар 200 хиљада мушкараца (уместо 12-15 хиљада, колико их има) спремних за борбу за праведну ствар, то значи да они у оправданост те борбе нису уверени. Недостатак оружја није оправдање за малу мобилизацију, јер много тога у рату може се урадити без оружја. Довољно је замислити какав би неосвојив систем ровова и траншеја могло да направи, рецимо, 50 хиљада људи са лопатом у рукама. Истовремено, кад у једном грађанском рату у опседнутом граду ни 20-ти део његовог становништва није у служби одбране, то значи да они не верују чак ни у то да су опседнити нити да су у грађанском рату. Они тај рат виде као сукоб две групе наоружанох људи, и, гледајући да се превише не замере ниједнима, чекају победника.
То, наравно, јесте велики проблем који се да генерализовати дијагнозом спорог сповенско-православног паљења, али тај новорусијски проблем неупоредив је са украјинским. Наиме, он се превазилази временом и, нажалост, даљим падањем у лимб, кад свет који нема нити може да има било какву политичку, националну или класну идентификацију, на крају узима пушку и брани сопствену кућу. А како ће се развијати украјински проблем?
4.
Нису то више та времена, и украјинска војска неће се заглавити у руској зими као Фон Паулусова Шеста армија. У ту армију Американци ће инвестирати, и она ће ефективно бити јача него сад. Осим тога, кад зазими, многа украјинска сиротиња неће имати другог начина да се наједе него да се ухвати пушке и уђе у униформу.
Али Американци неће инвестирати у украјинско друштво, и оно ће поделити судбину Фон Паулуса. Јер оно Американцима не треба; неће, како би Черчил рекао, они живети тамо. И сви проблеми украјинског друштва видеће се на украјинској војсци: предаваће се и дезертирати, гинуће као снопље и убијаће као злочинци, све док једног дана, враћајући се са фронта, не сврате по Порошенка и Јацењука. Уосталом, све им то пише у Булгаковљевој Белој гарди, можда је и требало да је забране.
Украјина је у клопци, без наде, и заустављање рата не треба ником као њој. Зато ће Порошенко у суботу у Ангели Меркел имати доброг саговорника, који може да га разуме. И њој и њему треба мир, а треба и Путину, кога ће видети три дана касније. Сећајући се неких ранијих примера, попут Босне, где су мировне комбинације у којима није било Американаца унапред биле осуђене на пропаст, мир на прелазу из украјинског лета у руску зиму држи се на танушној нити Порошенкове свести да је у клопци и снаге да ту свест супротстави Американцима. Слаба нада.
5.
Одмах после Порошенка, мир највише треба Меркеловој, која зна да је боље да буде Немачка од јуче него да сутра и сама постане Украјина. Наравно, оно што разликује Немачку од јуче од Немачке данас јесу санкције Русији, највећа грешка ЕУ после Мастрихта и еврозоне. Наравно, цео смисао санкција и састоји се у придруживању ЕУ њима, јер, да је ствар остала само на Америци, њихова размена са Русијом је толика да вест о санкцијама без ЕУ чак не би била ни за прву страну новина.
Није ту само реч о готово 330 милијарди евра размене, колико заједно теже европске санкције Русији и руске Европи, иако је то цифра од које памет стаје. Реч је о нечем још важнијем. Нема данас темељније поделе на свету од поделе на земље које су Русији увеле санкције и оне које нису. Отуда у Европи толика паника због санкција. Не ради се ту само о огромном изгубљеном новцу – а ради се, наравно, и о њему – већ о томе што ће, кад друге земље заузму позицију европских у размени са Русијом и кад то буде потпуно бетонирано – бити створен простор не само за формирање алтернативне трговинске организације, која ће окупљати већи и бољи део света, него ће најављене међународне финасијске институције БРИКС тек на тај начин добити пуни смисао.
Коначно, линија санкција, ако опстане, већ на средњи рок постаће најочигледнија геополитичка линија, која дели светове. Наиме, тек са том линијом можемо да замислимо, на пример, једну Индију и Турску као чланице Шангајске организације за сарадњу, и још много тога што нам данас изгледа незамисливо. Али са том геополитичком линијом Европу, или бар њен централни и источно део, не можемо видети другачије него као територију лимеса, а то ће рећи сталне нестабилности, унутрашњих конфликата, пробуђених духова прошлости и заустављеног развоја.
Речју, Европа је у клопци, и Ангела Меркел уочи свог пута у Кијев то добро зна.
6.
Док траје „балканизација“ Украјине и прети „балканизација“ Централне и Источне Европе, сам Балкан је срећан ако не гори. Александар Вучић је у петак како тако успео да пред истовремено паничним и циничним захтевом ЕУ да се Србија не окористи европским санкцијама против Русије задржи позицију неутралности Београда, овај пут с муком, на мишиће и најмање уверљиво до сад. То га је коштало додатних пар десетина милиона евра, колико би Србија могла додатно да заради на руском тржишту. И то постаје правило: своју неутралност, која јој је за пола године украјинске кризе омогућила да остане у животу, Србија је платила већ доста скупо, и, уместо да на тој позицији профитира, она рапидно слаби.
Проблем је што ће, заоштравањем украјинске кризе и њеним преласком из украјинског лета у руску зиму, и много јаче земље од Србије тешко задржати позицију еквидистанце између два моћна играча и, на крају, између два света. Јер смисао неутралности једне земље у временима великих конфликта је у томе да она може да задовољи оба велика сукобљена играча и да оба имају корист од сарадње с њом. Са друге стране, Србија је на свим плановима толико слабила последњих годину дана да се данас држи само на томе што оба велика играча држи подједнако незадовољним. То се најбоље види уочи српског преузимања председавања ОЕБС-ом. Свака земља која би да задржи неутралност би такву позицију, у тренутку кад су две велике силе сукобљене, доживела као своју шансу и институционализацију неутралности. А у српској влади сви то доживљавају као проблем, од кога би најрадије побегли.
Та позиција неутралности која се плаћа сталним унутрашњим слабљењем, чак и кад на њој не добијате по носу, једноставно није перспективна. Сликовито гледано, то је позиција боксера у рингу који има брзину у ногама да избегне ударац, али не и у рукама да га зада. Противник то зна, и таква борба увек изгледа као непрестано скакутање и избегавање ударца једног боксера и настојање другог да га стигне и удари у главу. Треба ли да кажем да није било никад да га није стигао.
Отуда, после Порошенка и Меркелове, миру у Украјини би се највише обрадовао Вучић. Јер Србија је у клопци, и тешко је видети како то скакутање по рингу може трајати дуже од јесени. А српска јесен је само трен ударца у главу, између украјинског лета и руске зиме.
(Нови стандард – Жељко Цвијановић)
