Прочитај ми чланак
(Михаило Меденица)
Живот у Србији свео се на доконо сеоско прело, на којем ДС и СНС, к’о две задушне бабе, свака из свог ћошка, дрндајући вуну дрнда и мучени народ свакодневним саопштењима чија је брката ћерка боља прилика за уморног ђувегију, који уместо младе разабира шљиву о коју ће да се обеси.
Папир ко папир, мученик, трпи све: Пајтићево поштење, правдољубље, искрену забринутост за народ који је до јуче с пајтосима шутирао као шугаво куче, па и визију Србије каква би требало да буде, или би била, само да им је дато још двадесетак година власти.
С друге стране, на полеђини истог папира, другом крају исте батине, отпише СНС, сводећи своје успехе на неуспехе претходника и визију на слепилу сужњих, прежући демагогију у чезе, па чезама у трк око шљивика у којем ђувегија мерачи грану…
Ако је правда већ слепа, истина је, ваљда, лице с посебним потребама којем и једни и други нуде доживотно издржавање у замену за иметак и право да њиме располажу како им воља?!
Реално, ситуација у Србији боља је за толико што „жутих“ више нема на власти и лошија таман за толико што ови сад владају.
Где је Тадић забо лопату ови су наставили да копају, где су „жути“ ударили главом о зид па позвали народ да трком учини исто- ове шупље главе исто звоне бијући о носеће зидове, знајући да паметнији попушта и да ће зид, све и носећи, коначно напрснути и пући…
Власт се ипак осваја само ради власти, иста је то животињски нагон код свих, као пред ловином или Станијиним попрсјем, а народ је ту тек да посведочи с којима секс мање боли?
Искрено, најжалије ми је папира, шта све он и од кога мора да истрпи, па то ни Ћићолина у напону снаге и „стваралачке“ енергије трпела није, трпела је онолико…
Дозовите се памети, и ви прошли и ви будући прошли, јер желудац гладних папир не пуни, нити вари,снс-дс-лго а иде јесен, доба када преврију и њихове лажи и ваше истине, па хоће ђувегија понекад и да се предомисли, па одломи грану коју је мерачио за канапче и преметне у мотку, и то онакву каквом нас мажете годинама, убеђени да верујемо како и на њој има награде, као на штапићима сладоледа, само ако олижемо до краја и оближемо се од задовољства и среће?!
Кад завршите с преписком чије је ово гладно сироче звано Србија оставјено на прагу чатмаре у Немањиној, ајте мало међу народ.
Не активисте, већ народ, у шљивике, да нам објасните које су гране ваљане за канапче, а ми ћемо вама од којих се дељу најбоље притке…
Стари су говорили: „Што није прошло воденицу не затискује гузицу“, ако схватате шта то значи, осим што мељете к’о воденице, ал’ у празно.
Доста, бре, више ваших писанија, јер две сте стране истог папира, који, да простите, не вреди ни да се ђувегија обрише кад га притера у шљивику!
Ви сте „хепатитични“ имали шансу, али сте се са рехабилитације враћали као још грђи алкохоличари, а ви властодршци ужурбано кусурате поверење да сте се учили на туђим грешкама, уверени да ћете дипломирати само ако изучите знање на својим.
Празни стомаци лају док ваше празне главе не чују ништа осим сопственог еха, убеђени да је глас народа!
А, кад народ проговори, мали ће вам бити и шљивици и копривишта и трње да у њих залегнете, зато маните се празних слова на папиру, џакове на рамена, па полако у воденице…
Да затискујемо гузице, или да неког пресавијемо преко колена, па по гузици…
