Одлука Србије да започне истрагу о околностима продаје компаније Нафтна индустрије Србије (НИС) из 2009. године “Газпром-њефту”, постало је још једно сведочанство покушаја одређених кругова у руководству Србије да воде “двоструку игру”.

Првобитна формулација министра МУП-а Србије Небојше Стефановића о “формирању специјалне истражне групе за испитивање свих случајева и околности повезаних са приватизацијом НИС-а”, дозвољава нам да покушамо претпоставити да Београд покушава да истрагу прикаже искључиво у правним оквирима.[1]

Међутим, практично идентичан приступ који је раније показала суседна Бугарска према пројекту “Јужни ток”, а такође и координирање акције са заједничком антируском политиком Брисела, указују нам на недостатак самосталности у деловању српског руководства.

Шта конкретно изазива незадовољство опонената Русије? Пре свега, обим трансакција послова и недостатак контроле над тим пословима од стране структура ЕУ. Треба подсетити да је Србија потписала споразум о продаји свог јединог нафтнопрерађивачког предузећа за 400 милиона еура, у позадини гасног спора између Русије и Украјине крајем 2008. године.

Тада се пред Европом појавио дух хладноће, са свом очигледношћу неодговорних поступака Кијева. Практични резултати споразума за Србију били су истински препород НИС-а који је припадао нафтно-прерађивачкој платформи Панчева и Новог Сада, укупног капацитета од 7 милиона тона нафте за годину дана, као и погон за производњу гаса за пуњење возила у Елемиру. Компанија “Газпром-њефт” је током протекле три године инвестирала 500 милиона еура у модернизацију НИС-а. А после уласка српског дела гасовода “Јужни ток”, што је предвиђено руско-српским споразумом, транзитни прилив ће донети још више новца.

О аутору

Петар Искендеров је виши научни сарадник Института словенства у Руској академији наука, магистар историјских наука, међународни коментатор радио-станице „Глас Русије“.

Такође треба напоменути да је Србија постала један од “пионира” у реализацији пројекта “Јужни ток”. Претходни споразуми са њом су били потписани још пре званичног представљања пројекта, у децембру 2006. године. Радило се о споразуму Газпрома и српског гасног монополисте – компаније Србијагас – о спровођењу заједничке експертизе о изградњи српског дела гасовода од границе са Бугарском.[2]

У циљу реализације овог споразума у јануару 2008. године, за време посете српске владине делегације Москви, потписани су међувладини споразуми о сарадњи у енергетици, као и оквирни споразум о куповини контролног пакета акција компаније НИС од стране компаније Газпром-њефт за 400 милиона еура и 500 милиона еута инвестиционих обавеза.

Поред тога, споразум је предвиђао руску финансијску помоћ за изградњу складишта гаса у рејону српског града Банатски Двор – који је требало да постане саставни део инфраструктуре гасовода “Јужни ток”.[3]

Као што видимо – споразум Русије и Србије из 2008. године и каснија процедура његове реализације носила је комплексан карактер и базирала се на међувладиним споразумима.

На тај начин покушаји њиховог ревидирања не само да нису у складу са међународно-правном праксом, него аутоматски стављају Србију у положај држава које не поштују потписане споразуме, које не брину о својој пословној репутацији и преузетим обавезама датим на највишем државном нивоу (потписивање пакета енергетских докумената прошло је под покровитељством тадашњег председника Србије Бориса Тадића – који свакако не припада скупини проруских симпатизера).

Због тога не чуди што су у руској компанији “Газпром-њефт” одмах изразили чуђење према поступцима са српске стране. Последња дејства Београда изгледају још чудније ако имамо у виду да је само месец дана пре тога у престоници Србије компанија South Stream d.o.o. потписала уговор са ОАО “Центрагаз” који је постао победник тендера за изградњу гасовода “Јужни ток” на територији Србије. “Центрагаз” се бави пројектовањем, набавком опреме и материјала, грађевинско-монтажним радовима, обуком персонала и увођењем у експлоатацију “Јужног тока” у Србији. Услови Уговора предвиђају да се за реализацију радова као кооперанти позову српске компаније.[4]

На тај начин иницијатива МУП-а Србије није само покушај дезавуисања докумената које су потписале претходне власти земље, него и отворено подривање спољноекономског курса садашње владе и стварање ситуације у којој различити ресори доносе одлуке по питању међународне сарадње, које су узајамно искључиве. Апсурдност ситуације појачава околност да је одлуком Народне Скупштине Србије пројекту гасовода “Јужни ток” на територији земље већ додељен посебан статус.

Међутим, тешко је објаснити многа дејства руских партнера која не одговарају ни логици ни здравој памети, у последњих неколико месеци. Што се тиче пројекта “Јужни ток” и других споразума са Русијом, о томе је веома лепо говорио премијер Мађарске Виктор Орбан: “У политици се то зове сечењем гране на којој се седи”.[5]И не би требало да одређени кругови у Србији рачунају да ће ЕУ њиховој земљи компензирати неизбежне финансијске губитке. У геополитици се слабост нити поштује нити плаћа – ма са које стране долазила.

[1]ИТАР-ТАСС 11.08.2014 23:42

[2]http://www.upstreamonline.com/live/article125148.ece

[3]http://uk.reuters.com/article/2008/01/25/uk-russia-serbia-idUKL2515142420080125?sp=true

[4]http://www.gazprom.ru/press/news/2014/july/article195602/

[5]http://ria.ru/world/20140815/1020117274.html

фото http://www.kurir-info.rs/vesti/biznis/brisel-juzni-tok-nije-prioritetan-projekat-clanak-1479151

(srb.fondsk.ru)

 

Ознаке: Јужни ток, НИС, Петар Искендеров, полицијска истрага, Русија, Србија