Прочитај ми чланак

ГЕОПОЛИТИКА: Путин зна да је Украјина замка

0

Putin zna da je Ukrajina zamka

Упркос великим људским трагедијама и позивима на „хуманитарну интервенцију“ постаје очигледно да Русија неће војно интервенисати на простору источне Украјине.

Аналитичар Clifford Gaddy из организација „Foreign Policy Center“ и „Brookings Institution дао је интервју за руску државну новинску агенцију РИА Новости истичући како руски председник Владимир Путин схвата да је источна Украјина заправо „замку“.

Зашто замку?

О тој теорији је већ било доста говора, но она има логике. Ако је коначни циљ пресећи односе између Европе и Русије, онда би руска војна интервенција на истоку Украјине била идеалан аргумент за провођење такве политике. Русија у том случају не само да би се сусрела са још знатно већим санкцијама већ би се простор око њених граница почео нагло да милитаризује, што се сада донекле већ и дешава.

НАТО већ месецима поручује како ће Европа морати да знатно повећа свој одбрамбени буџет због „руске претње“. Ове изјаве још увек немају никакво покриће. Европа, иако осуђује, не види у руском припајању Крима никакву егзистенцијалну претњу за сопствену територију. Но, када би Русија војском ушла у источну Украјину тада би ствари биле знатно другачије – то би била велика победа НАТО-а и свих других актера који желе Русију одвојити од Европе, а саму Европу да користе као ново велико тржиште оружја.

Погледајмо што је Clifford Gaddy рекао у разговору за РИА Новости: „Последње што би Путин желео направити је извести војну инвазију у источној Украјини. Зашто? Зато јер мислим да он мисли да је то замка за њега, да је то оно на шта заправо желимо натерати да учини, а он је јако осетљив према томе“.

Ово је дакако, изузетно тешка ситуација за руског председника. Инвазији се надају руски непријатељи како би исту искористили за једну још далеко већу и жешћу економско-политичку офанзиву против Русије. Проблем је и сама руска јавност која је медијски изузетно сензибилизирана по питању сукоба на истоку Украјине те се заправо нада руском војном ангажману.

Због ових чињеница руски председник се налази пред највећим изазовом своје политичке каријере јер победници и губитници тек ће се установити овисно о исходу рата на истоку Украјине. Ствар је помало комплексна и контрадикторна – може се рећи како би руска (војна) победа уједно била и руски пораз, док би изостанак интервенције била победа.

Шта се дешава ако се сукоб успе смирити и зауставити у наредним данима, нарочито приближавањем сусрета Путин-поросенка у Минску 26. августа? То би био пораз раније описане агенде, а кроз којих неколико месеци вероватно би и Европа одустала од санкција према Русији, јер више не би било ни аргумената.

Сукоб у Украјини, од самог почетка, знатно надилази саму Украјину и због тога вреде нека сасвим нова правила када је реч о дефинисању победника и губитника у овом конфликту.

У целој овој причи изузетно је важна улога Европе. Побуна на истоку Украјине није још готово ни кренула, а САД је већ тражио да „европски партнери“ уведу Русији санкције. Европа се одмах почела бунити, не толико јавно колико иза кулиса. Санкције које су увели Русији биле су, у најмању руку, симболичне. Конкретне санкције долазе тек након рушења малезијског путничког авиона МХ17 и то понајвише захваљујући незапамћеној медијској хистерији која је за кривца прозвала Русију и пре него су се утврдиле околности ове трагедије.

Са самом истрагом око рушења авиона се нешто чудно дешава. Русија, коју су већ без доказа осудили, пожурује саму истрагу те је руски амбасадор при УН-у, Виталиј Чуркин, овог понедељка затражио од УН секретаријата да обавести Савет Безбедности о прогресу истраге.

„Месец дана је већ прошло откако је срушен малезијски авион. Према параграфу 13 резолуције генерални секретар мора Савет Безбедности известити о прогресу извештаја“, поручио је Чуркин.

Холандски истражитељи поручили су како ће покушати да поново доћи на место пада авиона како би провели даљу истрагу. Наиме, прошле недеље су напустили Украјину истичући како даља истрага није могућа због сукоба украјинске војске и народне милиције на овом простору. Податке које су прикупили тренутно анализирају.

Резултат истраге је битан, што тачније дефинисање кривца је такође битно. Но, треба нагласити како је последња рунда ЕУ санкција према Русији уведена само с претпоставком кривице, тј. Очито је како се радило више о политици, а мање о праву.

Ипак, ЕУ санкције доводи невољно, под притиском, те гласно негодује због руског одговора који стиже у виду забране увоза хране из земаља које су Русији увеле санкције. Занимљиво је како су након руског одговора неки, дежурни, медији кренули с критиковањем Русије прозивајући је због тог потеза. То је баш чудан став – зар је уопште могуће критиковати земљу која узвраћа нападом на напад? Очито јест.

Но, ова ситуација још једном је показала како Европи нимало није драго због свега што се дешава. Зашто је онда уопште увела санкције Русији? Неколико је разлога, тачније три:

1) Један део Европе заиста јест забринут око потенцијалне руске експанзије, а параноји свакако доприносе и историјске епизоде​​. Посебно су забринуте земље у којима живе знатне руске мањине. Не страхују нужно од руске инвазије, већ о коришћењу управо те мањине за унутрашње немире. Постоје аргументи којима би се могло тврдити да су ове параноје оправдане и неоправдане, но оне свакако постоје на истоку Европе и управо тај исток најжешће – далеко више од остатка Европске Уније – инсистира и тражи што жешће санкције против Русије.

2) Притисак САД-а. Утицај САД-а на Европу је изузетно велик, нарочито у овој констелацији државних власти ЕУ чланица где су готово све, више или мање, наклоњене америчким геополитичким интересима. Такве политике су проблематичне за Европу. Од кључних земаља Европе (мање буквално и саме признају да став једноставно немају, већ се адаптирају) не очекује се да заузимају про-руски став, што такво се сигурно неће догодити, већ да заузму став у складу са сопственим интересима, дакле европски став.

3) Европске претпоставке – ово је можда и кључни разлог. Наиме, ЕУ чланице су у санкције кренуле с претпоставком да ће тај период трајати релативно кратко, свакако не до те мере да почну трпити конкретну и ненадокнадиву економску штету у процесу. Сада већ лагано расте паника, а могућност додатне ескалације ужасава Европу – пре свега њену пословну класу. У исто време САД – који ништа не трпи, само добија – очекивано тражи још и још.

У интересу Европе је да се стање нормализује и да се санкције почињу полако укидати. Тешко да ће се односи само тако вратити тамо где су били у ово доба пре годину дана, они већ јесу трајно поремећени и у периоду који долази једна од кључних тема којом ће се бавити Европа је њена енергетска безбедност јер у овој ситуацији знају да зависе о Русији.

Но, ништа више неће бити као пре ни када је Русија у питању. Њој је ово исто била ситуација која је довела ју пред дилему коју је настојала јако дуго времена одложити. Потенцијал који се Русији нудио ван примарне сарадње са Европом био је поприлично занемариван, а сада ће се Русија морати знатно више ангажовати у тим правцима, према Азији, Блиском истоку, Африци и Латинској Америци. Да је почела раније, имала би мање проблема данас. Но, сада је у ситуацији да не може преко ноћи променити саму себе и Европа јој још увек треба, а вероватно ће јој увек и требати, но у будућности ипак мање.

Све су ово разлози зашто Путин неће војно интервенисати у источној Украјини. Сви релевантни актери, минус САД, састати ће се за пет дана у главном граду Белорусије и добар део овде изнетих чињеница биће изнето и тамо. То не значи да ће се у року од пет дана окончати сукоб на истоку Украјине, чак не значи ни да ће ова ситуација бити таква кроз пет дана – у пет дана се јако пуно тога може десити, али ствари данас стоје овако.

Сви релевантни актери, они којима ова ситуација представља проблем, морају једни другима дати неку врсту излазне стратегије, једино тако се може вратити мир у источну Украјину.

(Адванце – Ф.Вуковић)