У Јадру су век после Церске битке живе приче из времена страдања и славе. У лозничком крају непријатељ није имао милости ни према цивилном становништву, многи су убијени тако свирепо да је тешко и замислити, а када их је српска војска присилила на бег преко Дрине водили су са собом свакога на кога су наишли како би им послужио као људски штит.

Нико није био поштеђен: Нејач крај срушене куће

Аустроугари су средином августа 1914. преко Иверка силовито напредовали према Горњој Бадањи, а становништво је углавном побегло. Остали су понеки старац и жена и они који су наивно помислили да се могу сакрити. Тада 17-годишњи Чедомир Милошевић повео је нешто млађу сестру Цвету у шуму, али уочили су их и заробили.

Можда би их и убили на лицу места да српска војска није на половини села Бадања зауставила напредовање Аустроугара и кренула у незадрживи јуриш. Војници у плавим униформама повели су двоје деце за собом. На новом положају на Иверку, везали су их за лафет топа којим су тукли по Србима, а српски артиљерци нису им остајали дужни. Испаљивања топа и експлозије српских граната тутњали су око Чедомира и Цвете, причао је касније Милошевић.

Како су српске падале све ближе, послуга је одлучила да промени положај па су децу одвезали са лафета, али чим су одмакли неколико метара експлозија је затресла земљу, а делови тела и швапског топа разлетеше се наоколо. Правом срећом, Цвета и Чедомир остали су неповређени, али не и слободни. Други аустроугарски војници повели су их са собом.

Под оком посматрача са Дрине: Аустроугари зверствовали над народом

Непријатељ је побегао преко Дрине. Војници, међутим, Цвету и Чедомира воде са собом и тек их у Босни остављају их саме. Можда им је неухрањеност спасла животе јер су деловали млађи. Преплашени, склонили су се у шуму и скривали од свих, било коју униформу да носе. Јели су шумске плодове и жив кукуруз који су брали у њивама. 

Прешао Албанију

Када су 1915. заједно ударили Немци, Аустроугари и Бугари, Чедомир је већ био стасао за војску. Преживео је прелазак Албаније и све силне муке до ослобођења и тријумфалног повратка у Србију.

После рата оженио се у комшилуку и радо причао о ратним искуствима, па је његова прича остала запамћена иако је после Другог светског рата мало кога занимала. Тешка болест однела га је 1963. године, па Чедомир живи још само у причи. 

За то време у Горњој Бадањи, њихов отац Стојадин и мајка Драгиња палили су им свеће за душу, војне службе забележиле су да је Чедомир заклан, а онда их је српски војник уочио када је слабашни Чедомир довео разболелу Цвету на Дрину да је умије. Задесио се и добар пливач, па је децу понео преко воде у Србију. Ни реч нису деца проговорила до пољске болнице, где су открили ко су.

Цвета је остала у болници, а Чедомира вратише кући на радост родитеља. У то Аустроугари ударише и други пут, али Милошевићи су тада на време избегли и вратили се кући после победе у Колубарској бици.

(Вести)

 

Ознаке: Први светски рат., српски хероји, Чедомир Милошевић