Прочитај ми чланак
(Тјери Мејсан)
Агресија коју изводе Англосакси – Сједињене Државе, Уједињено Краљевство и Израел – срачунато је на одржавање њихове светске хегемоније, а истовремено има два правца дејства: стварање „Великог Средњег Истока” (Greater Middle East) помоћу ратова у Ираку, Сирији, Либану и Палестини и одвајање Русије од Европске уније помоћу кризе изазване у Украјини.
Вашингтон у овој „брзинској трци”, чини се, жели да наметне долар као једину валуту на тржишту гаса – извору енергије 21. века, као што је у своје време наметнуо долар на нафтном тржишту.
Западни медији готово да ништа не објављују о рату у Донбасу, па становништво западних земаља ништа не зна о размерама борби, учешћу у њима америчких војника, нити о броју жртава међу цивилима и рекама избеглица. Сасвим обрнуто, западни медији са кашњењем извештавају и о догађајима у земљама Магреба и на Леванту, а притом их представљају као последицу „арапског пролећа”, или као разорно дејство те цивилизације која се сама за себе убрзано развија. Зато је, као никада раније, тобоже неопходно притећи у помоћ Арапима који су неспособни да живе мирно, без помоћи западних колонизатора.
Данас је Русија главна сила која је у стању да пружи отпор англосаксонском империјализму. Она за то располаже са три инструмента: БРИКС – савез економских супарника способних да се развијају само заједно, Шангајска организација за сарадњу – Стратешка алијанса са Кином ради стабилизације Централне Азије и, коначно, са Организацијом Договора о колективној безбедности (ОДКБ) – војним савезом бивших совјетских република.
На самиту у Форталези (Бразил), који је одржан од 14. до 16. јула, земље БРИКС су се одважиле да формирају валутни резервни фонд (углавном кинески) и Банку БРИКС-а као алтернативу ММФ и Светској банци. У суштини: целом доларском систему.
Те мере су предузете као реакција на англосаксонско претварање терористичке Ал Каиде у калифат са намером да се створи смутња међу муслиманским становништвом Русије и Кине. Тај свој наступ започели су у Сирији, а затим продужили у Ираку и Либану. Међутим, не успева им да истерају део становништва Палестине у Египат и да тако још дубље дестабилизују цео регион. Истовремено заобилазе Иран, остављајући његовом председнику, Хасану Роханију, прилику да ослаби антиимперијалистички покрет хомеинијеваца.
Два дана након изјаве БРИКС, Сједињене Државе су оптужиле Русију за обарање путничког авиона МН17 компаније Malaysia Airlines над Донбасом и за смрт 298 људи. На тој основи, а по сопственом хиру, принудили су Европљане да ступе у економски рат са Русијом. Иако нема никаква судска овлашћења, Савет Европске Уније осудио је Русију, не дајући јој прилику да се брани. Увео је санкције против њеног финансијског система.
Схватајући да руководства европских земаља не служе интересима својих народа, него интересима Англосакса, Русија је, стиснувши зубе, одлучила да не ступа у рат у Украјини. Она подржава устанике оружјем и обавештајним подацима, а дала је уточиште преко пола милиона избеглица. Али, уздржава се да у Украјину пошаље војску јер не жели да се нађе у маказама. Вероватно је да се и неће мешати све дотле док велика већина Украјинаца не устане против председника Порошенка, а могуће је да неће ући у ту земљу па чак и ако падне Доњецка Народна Република.
У објављеном економском рату, Москва узвраћа симетричним мерама, али се оне тичу пољопривреде, а не финансија. Тај избор је условљен с једне стране тиме што земље БРИКС на кратак рок могу привремено ублажити последице такозваних „санкција”, а Русија се – средњорочно и дугорочно – спрема за рат и има намеру да потпуно преуреди своју пољопривредну производњу како прехрамбено ни од кога више не би зависила.
Осим овога, Англосакси су учинили све да би Русију дестабилизовали изнутра. Пре свега, помоћу Исламске државе створили су терористичке групе унутар њеног муслиманског становништва, а имају намеру да помоћу медија организују масовне протесте у време локалних избора 14. септембра. Свим опозиционим кандидатима у 30 крупних руских градова дали су значајне суме новца, а 50.000 украјинских агитатора, који су убачени међу избеглице, већ се групишу у Санкт Петербургу.
Већина од њих има двојно држављанство. Очевидно је да се иде на организацију демонстрација и нереда у руској провинцији, а сличних онима приређеним у Москви, у време избора у децембру 2011. године, са амбицијом да се земља увуче у обојену револуцију коју би поздравио део чиновника и неки представници владајуће класе.
Ради тога је Вашингтон упутио у Москву као свог новог амбасадора Џона Тефта који је припремао „револуцију ружа” у Грузији и државни преврат у Украјини.
Зато је Владимиру Путину важно да има подршку премијера Дмитрија Медведева преко којега је Вашингтон намеравао да га свргне.
Нарендра Моди
Сматрајући опасност неизбежном, могуће је да ће Москва убедити Пекинг да се сагласи са уласком Индије – уместо Ирана – а такође Пакистана и Монголије у Шангајску организацију за сарадњу (ШОС). О том решењу ће по свему судећи бити објављено на самиту коју ће се одржати у Душанбеу (Таџикистан) 12. и 13. септембра. Та одлука би требало да стави тачку на конфликт који већ неколико векова траје између Кине и Индије и да их увуче у вечну сарадњу.
Овај заокрет, ако до њега заиста дође, окончаће такође медени месец између Њу Делхија и Вашингтона који је рачунао да ће удаљити Индију од Русије, дајући јој приступ својим атомским технологијама. Ступање Њу Делхија у ШОС биће такође потврда искрености новог премијера Индије Нарендре Модија над којим виси подозрење да је подржавао антимуслиманске иступе 2002. године у држави Гуџарат на челу чије владе је тада био.
Али Хамнеи
Поврх свега, улазак Ирана у ШОС, који Вашингтон сматра провокационим, треба да тој организацији обезбеди поуздане информације о џихадистичким покретима и да помогне борби против њих. Уколико Иран уђе у ШОС, Техеран ће донекле изгубити мотив да наставља преговоре са „Великим Сатаном” који је потпомогао да шејх Хасан Рохани буде изабран за председника Ирана. Улазак Ирана у ШОС такође би био потврда власти врховног лидера исламске револуције ајатоле Али Хамнеија.
Ширење ШОС означиће почетак смени улога Запада и Истока. Остаје само да такав ток догађаја буде поткрепљен војном силом.
Тај задатак лежи на ОДКБ, на челу са Русијом, иако Кина није унутар те организације.
За разлику од НАТО, та организација је обична алијанса која функционише у складу са принципима Повеље Уједињених нација јер сваки њен члан има могућност да из ње иступи – кад год пожели.
Рачунајући са том слободом, Вашингтон је током неколико протеклих месеци покушавао да поткупи неке од чланица ОДК, нарочито Јерменију. Међутим, ситуација у Украјини је, чини се, охладила и оне који су маштали о америчкој „протекцији”.
(Факти)
