Прочитај ми чланак
За Србију, као и сваку другу земљу, важно је да сачува свој суверенитет и национални идентитет, а она то не може урадити без економског развоја. У овом тренутку постоје три мегапројекта који су у вези са развојем економије: у области енергетике то је „Јужни ток“; затим пољопривреда, где је Русија нашла интерес да из Србије добија квалитетне намирнице; и, као треће – туризам: Руси воле да дођу у Србију као нову, неистражену дестинацију. с друге стране, не могу да наведем нити један сличан пројект у коме би тако искрено учествовале Сједињене Америчке Државе и Србија или Европска унија и Србија
„Росотрудничество“ је федерална агенције Руске Федерације у чијем су делокругу рада разна питања у оквиру Заједнице независних држава, положај сународника у иностранству, међународна хуманитарна сарадња… Од 2012. на челу ове агенције налази се Константин Косачов, који се током недавног боравка у Београду састао са председником Србије Томиславом Николићем, министром спољних послова Ивицом Дачићем, и другим државним функционерима поводом отварања реновираног спомен-комплекса „Руски некропољ“ на Новом гробљу.
„Нисам дипломата и од мене нећете чути политичко мишљење“, каже на почетку разговора за „Време“ Константин Косачов. „Говорим само као држављанин Руске Федерације“.
Ипак, како оцењујете односе између Србије и Русије?
– Познати су односи Србије и Русије. Желео бих да вас подсетим да се у односима различитих земаља, на различитим нивоима, употребљава термин – стратешки односи. Некада је то само фраза, празна реч, али када су у питању наше државе, овај термин се употребљава у свом пуном, правом значењу. Наша историја није само од јуче до данас или прошлост деветнаестог и двадесетог века, већ многовековна историја. Разговарамо у јеку обележавања почетка Првог светског рата у који је Русија ушла управо због тога што није могла остати равнодушна према тадашњој позицији Србије. Могу се навести и други слични примери из заједничке прошлости. Наравно, наши односи нису увек били добри, али чињеница је да има неупоредиво више позитивних од негативних момената.
Оно што нам је поново заједничко јесу неправедне оптужбе које трпе и Русија и Србија од неколико западних држава, чланица НАТО-а. Овај центар моћи покушава да свима одреди шта је то добро, а шта лоше, с тим да и једно и друго могу да се измене према интересима њихове дневне политике. Посебно нам је тешко што са тим центром моћи не можемо постићи договор: тај центар моћи никако да се определи да ли ће поштовати принцип територијалног интегритета држава или права народа на самоопредељење, односно то зависи од његових дневнополитичких потреба, тако да је положај и Србије и Русије једнако незгодан у читавој тој ситуацији. Могао бих о овоме још доста да говорим, али бих желео да пређем на трећи елемент наших стратешких односа, а то је наша будућност.
За Србију, као и сваку другу земљу, важно је да сачува свој суверенитет и национални идентитет, а она то не може урадити без економског развоја. У овом тренутку постоје три мегапројекта који су у вези са развојем економије: у области енергетике то је „Јужни ток“; затим пољопривреда, где је Русија нашла интерес да из Србије добија квалитетне намирнице; и, као треће – туризам: Руси воле да дођу у Србију као нову, неистражену дестинацију. Пројеката, свакако, имамо много више од поменута три, али сваки од њих је огромна целина за себе. Сва ова три пројекта једнако су занимљива и Србији и Русији, обе земље налазе свој интерес у њима и нико никога ни на шта не приморава. С друге стране, не могу да наведем нити један сличан пројекат у коме би тако искрено учествовале Сједињене Америчке Државе и Србија или Европска унија и Србија.
Пре неколико дана боравио сам у Бугарској. Ни у једном ресторану нисам могао да нађем чувени бугарски парадајз; за четири дана нигде нисам могао да се подсетим на укус свога детињства – служи се само грчки парадајз. То је одлука Европска уније да Бугарска не треба да има свој парадајз, већ само онај из Грчке. Немам намеру да дискредитујем потенцијалне партнере Србије; желим само да кажем да их не видим у овом тренутку као носиоце дугорочних развојних пројеката.
Фото Д. Ћирков
Поједини српски медији наводе да се на Владу Србије врше притисци да се придружи санкцијама против Русије. Како Ви то оцењујете?
– Све зависи од тога колико је Влада Србије одлучна да заштити своје националне интересе. Рекао сам већ да сматрам да је национални интерес Србије да развија своју економију. Уколико се Србија придружи овим санкцијама, шта ће се догодити са она три мегапројекта о којим сам говорио? Где ће пронаћи партнере за пројекте попут Јужног тока? Како ће да развија пољопривреду и туризам? Мислим да је одговор јасан.
Кабинет председника Србије је, реагујући на изјаву америчког амбасадора Мајкла Кирбија, издао је саопштење у коме, поред осталог, стоји „да је лично председник Владе Александар Вучић више десетина пута јасно и недвосмислено поновио став о поштовању територијалног интегритета Украјине, па чак и Крима као саставног дела украјинске државе“. Како коментиришете ову изјаву?
– Прилично ме чуди – није важно која земља је у питању, реч је о нивоима – да један амбасадор од једног премијера захтева било каква званична објашњења и да тај премијер даје та објашњења. Знам да амбасадор Русије, без обзира у којој да се земљи налази, такву слободу себи не би дозволио јер сматрам да је то непоштовање суверенитета. С друге стране, српски премијер има пуно право да пита америчког амбасадора да ли он признаје Србију са Косовом или без Косова. Државе у својим међусобним односима не морају да имају идентично мишљење поводом појединих питања или акција – то је нормална појава – али суштина је у ономе што долази после. У овом тренутку немам никакву информацију да се било што променило у односима Србије и Русије.
У неким вашим ранијим иступима помињали сте да се Русија по такозваној мекој сили налази на десетом месту на глобалној скали? Како дефинишете појам „меке силе“?
– Јака сила је за сваку државу њен народ. Мека сила су симпатије коју та држава има у иностранству, а када је реч о Србији и Русији, знам да оне постоје на обе стране. Ми се, као што сте рекли, налазимо на десетом месту, али не зато што смо несимпатични, већ због тога што се већ двадесет година Русија дискредитује и то на бази дневнополитичких интереса. Последњи пример је трагедија малезијског авиона у Украјини. Нико не зна шта се заиста десило, осим онога ко је притиснуо обарач. Постоји више различитих сценарија – неко више воли овај, неко онај, постоје различити аргументи. Међутим, председник Сједињених Америчких Држава је себи дозволио да пре неколико дана изјави да зна ко је то урадио, да зна да су то припадници проруских снага и да одговорност за целу ову трагедију пада на Владимира Путина. Постоје – наравно – људи којима није довољна изјава америчког председника и који и даље покушавају да дођу до истине. Али, на другој страни су и они који су крајем уха са неког телевизора ухватили ову изјаву и сада на основу ње формирају своје мишљење.
Нажалост, трагедију малезијског авиона, као и ситуацију у Украјини, Сједињене Америчке Државе покушавају да искористе тако да дискредитирају Русију. Јер, амерички интерес је реализација гасовода Набуко, а не Јужног тока. Први покушај био је да се докаже да је Набуко економски исплативији од Јужног тока; други – да се максимално дискредитује Русија као партнер, односно да се представи као „Империја зла“. Прва варијанта је пропала – Јужни ток је економски исплативији по свим параметрима од Набука. Сада је на делу друга – Русију оптужују за обарање авиона како би је дискредитовали. То су катастрофални потези који никуд не воде.
Каква је делатност „Рострудничества“ у Украјини?
– „Росструдничество“ се бави друштвеном сарадњом. Спремни смо да отварамо културне центре и у другим градовима широм Украјине, не само у Кијеву, али нам је потребно одобрење украјинских власти. Ми то не желимо да урадимо зато што имамо некакву корист од тога. Реално стање ствари је такво да се тражи, захтева, да постоји реална потреба да се такви центри отварају. Поред осталих активности које има, преко наше агенција објављују се и огласи за наставак обуке и високог школовања у Русији. Наш центар у Кијеву је то и радио, и у априлу, мају, јуну, када је време за упис нових студента у Русији. Број оних који желе да наставе даље школовање у Русији је огроман, чак нисмо у стању да удовољимо свим захтевима. Хоћу да вам кажем да без обзира на тренутну ситуацију у Украјини, интерес за образовањем у Русији не опада.
Интересовање за руски језик расте свуда у свету, укључујући и Србију. Иста ситуација је и у Украјини, али, нажалост, тамо је све је мање места где можете да учите руски језик. Украјинске власти последњих неколико година посебно затварају вртиће и школе које имају и руски језик. У Кијеву, престоници Украјине, у овом тренутку не постоји ниједна предшколска установа која ради на руском језику, без обзира на то што пола становништва у Кијеву говори руски. У Кијеву има око пет стотина средњих школа. Пре двадесет година готово да су све биле рускојезичке, а сада их је остало само седам које имају наставу на руском. Управо због тога што су ти основни интереси људи у Украјини, да тако кажем, толико ограничени, наравно да је расположење према званичним властима Кијева овакво какво јесте. Не морате са стране ништа да радите, људи су тамо већ формирали своје мишљење. Ми ћемо као федерална агенција радити све што је у нашем интересу да помогнемо људима који иду ка нама, али, наравно, у оквирима које нам дозволи Влада Украјине.
Каква је стратегија „Рострудничества“ на истоку, у Доњецку, Луганску?
– У Доњецку и Луганску не постоје руски културни центри. Председник Путин је донео одлуку да се руски културни центар отвори у Харкову, али због ситуације, овакве каква јесте, не знам када ће се то реализовати. По одлуци председника, то би требало да то буде до краја године. Што се тиче Луганска, требало би да тамо престану ратна дејства, па да се онда размишља о нечему другом, а то је опет одлука украјинских власти.
Многи ми постављају питање: „Како ви реагујете тако, а у Чеченији сте радили исто?“ Деведесетих година, када смо покушавали да решимо то питање, када смо их третирали као терористе и сепаратисте, конфликт се само продужавао. Када смо коначно почели политички дијалог, а то је од тренутка када се Владимир Путин појавио на власти, схваћено је да се не могу сви људи класификовати у истој категорији, као терористи. Када је продужен политички дијалог, врло брзо се нашао излаз из кризе. Данас се Чеченска Република, као регион Руске Федерације, одлично развија. Дакле, потребан је политички дијалог.
(Филип Шварм-Време)
