Прочитај ми чланак

СРБИЈА ЈЕ ПОСТАЛА ПЛЕН – Политиколике шићарџије из чајне кухиње

0

pomoc-eu

Друштвено-политички талог, ситносопственички седимент нације, на површину измилео ерозијом образа и знања, Србију сапиње у координате властитих џепних визија.

Од Делиграда до Ражња има око осам километара и нешто око два века. Делиград је био моћан стратегијски фортификациони систем, прави војни град земљаних утврђења и шанчева. Управо, светао пример шта је пре око два века могло прегнуће неписмене, сиромашне, изубијане и сељачке Карађорђеве Србије, решене да опстане. Осам километара даље, у предвечерје Европске уније, на жалост имамо реципрочно сведочанство.

Не знам јесте ли прочитали вест о отварању чајне кухиње у дому здравља у Ражњу, на Свете Враче Козму и Дамјана? Уприличена је свечаност, са пресецањем црвене врпце, пред камерама и новинарима. Читаву ствар директор установе представио је као инвестицију. Педесет хиљада динара, односно око 450 евра, биле су донације, а преосталих сто хиљада динара или 950 евра стигло је из буџета.

Није проблем чајна кухиња, медицинским радницима и осталим запосленима свакако потребна. Проблем је формат модерне српске свести. Нација је девалвирала толико, да сваки ситнеж може да постане вест, инвестиција и промоција, да не кажем реклама или маркетинг.

Србија је постала плен. Друштвена маргина помоћу странака је узурпирала национални центар. У Србији скоро да ништа више не може да се изнедри, ако има националну или светску димензију. Друштвено-политички талог, ситносопственички седимент нације, на површину измилео ерозијом образа и знања, државу сапиње у координате властитих џепних визија.

Политиколике шићарџије из чајних кухиња у џеповима форматизују државу, разуме се, по свом приградском укусу и страначким потребама. То је ситуација у којој слуђени скрибомани овладавају књижевношћу, калемари пресуђују хирурзима, а залудни политиканти аванзују у државнике или макар народне посланике, министре, државне саветнике или директоре.

Отуда прошле недеље вест о свечаном отварању чајне кухиње, као националном догађају. Није тај директор дома здравља крив. Он је само следио тренд, био је складан са мочваром кроз коју плива опрезно, прсним стилом, уместо краулом. Тих чајних кухиња по Србији има колико хоћете.

Сетите се само како је извршни директор Дирекције за изградњу Ниша у предизборној кампањи 2012. године свечано „отворио“ мост дугачак седам, а широк пет метара, обећавши да ће после избора да изгради и претприступне саобраћајнице? Сећате ли се и фамозних награда специјализоване експозитуре „Фајненшал тајмса“, која је за новац пореских обвезника Србије, уочи избора, шаком и капом делила награде најзабитијим паланкама, проглашавајући их за „најперспективије“ привредне зоне у Европи? То је домет проевропске Србије, којој је мало рекламе важније од свега, а стратегију државе темељи на клању српског вола за мало шаргарепе са европског штапа.

Да се до краја разумемо, страначка малограђанштина и сисање државе које уз њу иде, нису изум Српске напредне странке. На страну неиспуњена обећања напредњака о департизацији. Нису они никакав изузетак од претходних гарнитура страначких и осталих проевропских усрећитеља државе. Њихов проблем је што су њиховим наквасалим, а ништа мање примитивним кадровима остале углавном оглодане државне кости и нешто окрајака.

Србији остају два пута. Може да се помири са својом судбином паланке међу државама, односно чајне кухиње Европске уније. То је пут ражња.

Други пут је захтевнији и тежак подухват изградње „Делиграда“. Он би подразумевао мобилизацију унутрашњих знања и хтења, ка успостављању стварне државе, у којој отварање чајне кухиње у дому здравља не би било вест, него поново стандард уобичајеног живљења и рада. Баш као што је сложени систем, звани Делиград, пре два века био одговор на захтев стварности. Први корак на том путу треба да буде ускраћење грађанског и националног поверења политиколиким шићарџијама међу нама.

(Глас Русије – Бранко Жујовић)