Прочитај ми чланак

Да ли је aнтисемитизам постао животна потреба Израела

0

Da li je antisemitizam postao životna potreba Izraela

Француска данас конкурише америчком Конгресу као најважнија прекоморска окупирана територија Израела.

Милитанти Јеврејске одбрамбене лиге су 12. јула испровоцирали неке учеснике париских демонстрација против израелског напада на Газу на сукоб испред синагоге у Ру дела Рокет. Милитанте је штитила полиција, а ухапшено је неколико пропалестинских демонстраната. Утицајни произраелски јеврејски лидери су инцидент на сав глас осуђивали као чин француског антисемитизма.

Није случајно што се овом инциденту приписује антисемитизам .Није случајно Џефри Голдберг (утицајни амерички новинар за питања која се тичу Израела; прим. прир.) насиље описао речима да су „изгредници заробили Јевреје у париској синагоги“ и поставио питање да ли је инцидент разлог за миграцију (Јевреја из Француске; прим. прир). Није случајно Ави Мајер из Јеврејске агенције Израела описао инцидент као „антисемитске изгреде маскиране у антиизраелски митинг“. Није случајно Јаир Розенберг, аутор Таблет магазина и службеник израелског Државног архива, поставио видео у коме се за инцидент каже да се „европски антисемитски напади повећавају за време израелске операције“.

Није било случајно јер овај инцидент је намерно организован да би се протест против напада на Газу жигосао као доказ необузданог „антисемитизма“ у Француској. Изнад свега, није било случајно јер се савршено уклапа у званичну кампању израелске владе да француски Јевреји напусте Француску и иселе се у Израел.

Израелска штампа је прошлог децембра најавила нови трогодишњи програм привлачења 42.000 француских Јевреја да се до 2017. године иселе у Израел. Из Француске је 2013. године 3.120 Јевреја отишло у Израел, у поређењу са 1.916 у 2012. Кампања израелског Министарства алије (досељавања) и интеграције и Јеврејска агенција имају циљ да удвоструче број имиграната сваке године: таргетирано је шест хиљада нових Франкоизраелаца у 2014, 12 хиљада у 2015. и 24 хиљаде у 2016. године. Француско јеврејско становништво од око пола милиона највеће је у Европи и треће по величини у свету, после самог Израела и САД. Привлачан циљ за израелску регрутацију.

АНТИСЕМИТИЗАМ И МИГРАЦИЈА

Шаргарепа за имиграцију ће бити владине мере да признају низ француских професионалних диплома, као и финансирање одговарајућег становања, образовања и запошљавања. А штап? Израел може да рачуна на страх од антисемитизма, стварни или измишљен. Управо због своје подршке Израелу у комбинацији са сталним осудама антисемитизма, француска влада одаје утисак снажног протекционизма према Јеврејима, који арапски и афрички имигранти тумаче као дискриминацију према њима. Групице маргинализоване омладине се у неким мешовитим насељима све више афирмишу исказујући непријатељство према Јеврејима (или женама, француском језику). Такви инциденти стварају страх а редовно се подстичу узбуњивачким сајтовима и намерним претеривањем. Листе „антисемитских инцидената“ су крцате случајним личним увредама, које би иначе прошле незапажено, као кад бисте некоме рекли да је жена, лоше обучен или дебео. Ове огреботине бодљикаве стварности свакако не значе поновну појаву „француског антисемитизма“. Оне су много више резултат тежњи да се искуси етничка неједнакост као одраз доминације Израела над народом Палестине.

Израелу су потребни нови имигранти из земаља са јеврејским становништвом, а Француска високо котира на тој листи. А шта је најпотребније за регрутацију нових имиграната? Антисемитизам. Закључак је очигледан: антисемитизам је животна потреба Израела. Што га више има, бар наизглед, то боље за Израел – једино „сигурно уточиште“ угрожених Јевреја.

У Француској, страх у животу одржавају бројни израелски волонтери пропагандисти – сајаними – категорија описана у роману Јакоба Коена Le Printemps des Sayanim. Коенов роман говори о изузетно важном и утицајном сајаниму очигледно Бернару Анри Левију (Bernard-Henri Lévy, BHL), слабо прикривеном псеудонимом. Деценијама BHL промовише тему Француске, по природи, јединствено и суштински „фашистичке“, самом срцу фашизма. То је историјски нонсенс, обзиром да је у време процвата фашизма, 30-тих, једино Француска у читавој Европи имала Јеврејина за председника владе – Леона Блума. Док је Мусолини владао Италијом, Немачком је владао Хитлер а фашисти цветали по већем делу остатка континента.

Од Другог светског рата француски савез са Израелом је стигао дотле да је 50-тих обухватао тајну сарадњу на изградњи нуклеарног оружја. Али вечита прича о „француском антисемитизму“ служи да би се француски лидере вечито извињавали и покоравали израелским захтевима.

Da li je antisemitizam postao životna potreba Izraela.protest3
МИТ О АНТИСЕМИТСКОЈ ФРАНЦУСКОЈ

Чланак Сама Најта у Мондовајсу (Mondoweiss) коректно извештава да је сукоб од 12. јула испред синагоге у Ру де ла Рокет намерно изазвала Јеврејска одбрамбена лига, наводећи као очевица Мишела Сибонија из Француске јеврејске уније за мир. Међутим, иако је направио подвиг с лажним „антисемитским нападом на синагогу“, аутор је морао да плати цену свеприсутном миту о „антисемитској Француској“. „Због прогона, од средњовековног доба до Драјфусове афере и вишијевског колаборационизма, француски Јевреји имају све разлоге да буду обазриви због антисемитизма“, признао је чланак у Мондовајсу.

Нажалост, ова врста позивања на „француски антисемитизам“ постала је тако стандардна, посебно у САД, да се може сматрати неопходном позадином чак и за чланак у којем се сумња у тај феномен. Погледајмо три претпоставке које наводно потврђују опасност од поменутог француског антисемитизма.

Што се тиче Средњег века, било је свакаквих разлога за разне људе да буду „обазриви“ према том времену; кметови су имали разлога да буду опрезни и страхују од господара замка, на пример. Средњовековно доба је прошло, укинула га је Француска револуција, која је прва дала једнака права Јеврејима. Неки се сада жале због изгубљених привилегија, али не можете задржати и јаре и паре.

Главни историјски значај Драјфусове афере је у томе да је одбрана Јевреја на крају превладала над чашћу војске, која је желела да прикрије своју грешку у осуди погрешног човека. Инцидент је служио да се прогресивна интелигенција поистовети са одбраном Јевреја, чак и на рачун војске, што је била базична идеолошка промена. Дугорочни губитник због афере биле су аристократија (повезана са војним официрским кадром) и Католичка црква јер је у Француској 20. века тријумфовао секуларизам а статус Јевреја ојачао. У другим земљама многи слични побачаји правде – посебно војног правосуђа – прошли су незапажено.

Што се тиче колаборације Вишија, питање је колико је она заиста схваћена. Јевреји су били прогањани и депортовани широм окупиране Европе, али већина јеврејског становништва Француске је била поштеђена. Прошле године је Ален Мишел, рођен у Француској а сада рабин у Израелу и члан Јад Вашема, објавио књигу Виши и Јевреји (Vichy et les Juifs), у којој тврди да је вишијевски режим маршала Петена и Пјера Лавала штитио француске Јевреје од нацистичког прогона и да је у томе у великој мери био успешан. Кад је нацистичка Немачка поразила Француску 1940, било је 195.000 Јевреја у Француској са француским држављанством, као и 135.000 јеврејских избеглица пошто су многи побегли од антисемитизма у Пољској и Немачкој.

Вишијева је брига била да заштити француске Јевреје и успео је да њих 95 одсто спасе од прогона и депортације. Што се тиче јеврејских избеглица у Француској које су изгубиле своју државу, покушаји Вишија да убеди америчке владе да их прихвати није успео и више од трећине Јевреја је депортовано у нацистичке логоре, док су остали избегли депортацију делимично захваљујући избегавању и одуговлачењу вишијевског режима, као и заштити коју су им пружали обични француски грађани. Процена Алена Мишела рефлектује закључке ранијих француских историчара, као што је Леон Пољаков, који је закључио да је колаборација Вишија спасла многе јеврејске животе и да је „јеврејска политика“ била препуштена само нацистичким окупационим властима.

УТИЦАЈ „НОВИХ ФИЛОЗОФА“

Тумачење историје има своје осцилације између полупразне и полупуне чаше. Утицајни филм Le Chagrin et la Pitié је 1972. и годину дана касније објављивање француског превода Vichy France америчког научника Роберта Пакстона допринели су радикалној промени у погледу идеализације француског покрета отпора, која је цветала под послератним утицајем Де Гола и француске Комунистичке партије. Губитак утицаја Де Гола и комунистау послератној генерацији, која се појавила у мају ’68, фаворизовао је идентификацију Француске као целине са режимом маршала Петена у Вишију.

Под утицајем „нових филозофа“, идеолога попут BHL, који је истакао ову идентификацију као суштинску, било је лако заборавити да је Петен дошао на власт само као резултат понижавајућег пораза Француске. Петенов режим никад није нити га је икада могао изабрати француски народ на слободним изборима. Ово померање фокуса са поноса Покретом отпора на срамоту због колаборације допринело је преовлађујућем расположењу антинационализма, чак покајања, усредсређеног на комеморацију Холокауста (Шоа), који може изгледати пројектован да поврати поверење француских Јевреја, али их исто тако може учинити несигурним. Можда је претерано надати се да ће клатно престати да се њише из једне крајности у другу и да ће се доћи до равнотеже и тачности у процени сложене прошлости.

Француска данас конкурише америчком Конгресу као најважнија прекоморска окупирана територија Израела. С обзиром на невероватан успон који је остварио BHL као нека врста „духовног вође“ француских председника, саветујући их да иду у рат са Либијом и Сиријом и рекавши да то чини „као Јеврејин“, тешко је избећи закључак да најактивнији лидери јеврејске заједнице и њихове организације, далеко од тога да „имају разлога да буду опрезни“, одлично знају да немају разлога да буду забринути због антисемитизма у Француској. Француски политичари, медији, па чак и учитељи, силно су посвећени сећању на Холокауст и одбрани и Јевреја и Израела (с различитим степеном суптилности). Јеврејска одбрамбена лига негује блиске односе са француском полицијом и чак изводи обуку у њеном седишту под изговором „заштите своје заједнице“. Ниједна друга етничка група нема такав сервис.

gaza u plamenu izrealski tenk

УВОЗ ИЗРАЕЛСКО-ПАЛЕСТИНСКОГ КОНФЛИКТА

Зато се поједине јеврејске организације и појединци усуђују на најневероватније провокације, играјући и господара и жртву, сигурни да ће им то проћи. Ако су заиста имали разлога да брину и буду „опрезни“, опрезно су могли и деловати. Они могу бринути – и то са разлогом! – да ће, због сталних тврдњи да су прогоњени у земљи у којој уживају све привилегије, лако изазвати непријатељство према Јеврејима, због којег, како тврде, брину. Уместо тога, водеће јеврејске организације се размећу својим утицајем без преседана, у очигледном контрасту са великом муслиманском заједницом, која је у сталној дефанзиви. Они су сигурни да ће у такмичењу између француских Јевреја и муслимана – муслимани изгубити.

Искоришћавање ове повољне позиције је више но обича хуцпа (на јидишу дрскост, како у добром, тако и лошем смислу; прим. прев.). То је пре свега политика „Израел на првом месту“.

Председник Франсоа Оланд је на француски национални празник 14. јул осудио инцидент у Ру де ла Рокет као покушај да се у Француску „увезе израелско-палестински конфликт“ као изговор за „антисемитизам“. Премијер Мануел Валс је изјавио да „израелско-палестински конфликт се не сме увести у Француску“. Француска Јеврејска конзисторија је осудила „систематско искоришћавање конфликта на Блиском Истоку од организованих група и присталица покрета џихадистичких терориста“.

Роже Цукерман, председник екстремно утицајног Репрезентативног савета јеврејских институција Француске (CRIF), изнео је своје притужбе лично председнику Оланду. „Ми смо у нечувено антисемитскому озрачју“, изјавио је он, захтевајући да се такве демонстрације забране.

Министар унутрашњих послова Бернар Казнев је послушно позвао локалне власти да повећају „будност“ и да забране демонстрације које прете да „поремете јавни ред“. Тврдећи да Француска не може да „гарантује безбедност“, Казнев je забраниo демонстрације против догађаја у Гази заказане за суботу, 19. јул. Француска влада запретила је демонстрантимa, па чак и појединцима који позивају на демонстрације, дугим затворским казнама и великим глобама. Тако је Француска постала прва европска земља која је забранила пропалестинске демонстрације. Док су, подразумева се, све врсте демонстрација солидарности са Израелом потпуни кошер.

Главни ефекат забране је било очигледно постављање француске владе на израелску страну конфликта на Блиском Истоку. Деветнаестог јула неколико хиљада људи, упркос забрани, окупило се у Барбесу (делу Париза), фокусирајући свој протест на подршку председника Оланда израелском нападу на Газу. Како и мора бити када се прогласи илегалним, протест је привукао велики број аполитичних младих људи који никад не пропуштају прилику да се туку са полицијом, изазивајући насилне инциденте у суседству и посебно палећи тезге на углавном афро-арапској пијаци.

Da li je antisemitizam postao životna potreba Izraela protest05

ФЛАГРАНТНА НЕЈЕДНАКОСТ

Паскал Бонифаче, директор Института за међународне и стратешке односе и аутор La France malade du conflit israélo-palestinien (Француска је болесна од израелско-палестинског сукоба), није једини који истиче да је блискоисточни сукоб одавно „увезен“ у Француску, пре свега од јеврејских организација, које инсистирају на идентификацији јеврејских интереса са Израелом и жигошу критику Израела као антисемитизам. У одговору на најновије захтеве да се сукоб „не сме увозити“, Бонифаче је иронично запитао да ли то значи забрану годишњег банкета Репрезентативног савета јеврејских институција Француске, догађаја на који француски политичари хрле не би ли показали своју приврженост јеврејској држави.

Јасно, најактивније јеврејске организације осећају да само могу да добију радећи тачно оно за шта политичари кажу да се не сме десити. Увоз израелско-палестинског сукоба у Европи је управо оно што раде већ годинама. Изгледа да је у Европи описивање сукоба као „рата између преживелих Холокауста“ и „исламских терориста“ сигуран начин да се јавно мнење мобилише у корист Израела. Идентификовање Палестинаца са „исламским тероризмом“ је очигледни циљ израелске политике од 11. септембра 2001.

Пропалестинске демонстрације сазива низ малих организација различитог етничког састава, укључујући троцкистичку Нову антикапиталистичку партију, која, попут других таквих група, обухвата људе јеврејског порекла. У Белгији више него у Француској, извесни „повратак религији“ међу младим људима имигрантског порекла олакшава идентификацију палестинске ствари са исламом иако је ова идентификација погрешна. Ипак, коришћење израелско-палестинског конфликта за осуду муслимана заиста тежи ка подстицању верског грађанског сукоба у Француској, сукоба у којем ће Јевреји обавезно победити захваљујући свом веома супериорном друштвеном статусу. Произраелски лоби се може надати да ће такав сукоб обавезати европске владе да појачају подршку Израелу, третирајући заступнике палестинске ствари као „терористе“. И заиста су последњих неколико година европске владе знатно наклоњеније Израелу упркос чињеници да је саосећање јавности са Палестинцима због њиховог положаја такође повећано иако нема ефикасан политички израз.

Флагрантно неједнак третман ће скоро сигурно подстаћи пораст антијеврејских осећања међу људима арапског и муслиманског порекла. Али ова „мана“ се може посматрати и као предност ако служи да уплаши плашљиве Јевреје и потера их у Израел. Увоз израелско-палестинског конфликта може бити добитна стратегија за Израел кроз јачање француске политичке подршке, док се истовремено повећава израелско становништво са пожељним додатком француских Јевреја.

Заиста би било иронично ако би страх од комшија муслимана из париских предграђа навео француске Јевреје да се преселе у земљу потпуно окружену милионима непријатељских комшија муслимана. Такве циничне калкулације могу да изазову супротан ефекат на различите начине. У међувремену, већина француских политичара је сама одговорна за увоз блискоисточног конфликта – у потпуној супротности са њиховим сопственим изјавама и са истинским интересима Француске као секуларне државе једнакости појединаца без обзира на верско или етничко порекло.

(facebookreporter – Дајана Џонсон)