Пре два дана је амерички председник Барак Обама изјавио „како ће циљане санкције руску слабу економију учинити још слабијом“, а Европска унија, за коју се на крају испоставило да је заједница земаља са ограниченим суверенитетом и да ће по налогу Вашингтона вући потезе у корист властите штете, послушала је наређење и увела санкције за још неколико руских и украјинских званичника и руских компанија за које се сматра „да су делимично одговорне за руску агресивну политику у Украјини“. Ово није први пут да Барак Обама потцењује Руску Федерацију, што се видело из његове изјаве у марту када је Русију назвао „регионалном силом“.

Амерички председник Барак Обама, осим што нема добре саветнике који му састављају говоре и потпуно је неупућен у оно што говори, остаће упамћен и као политичар који је као добитник „Нобелове награде за мир“ на крају изазвао нови Хладни рат између Русије и Запада, што је након његовог говора изјавио председник  Одбора за спољну политику руске Државне Думе, Алекеи Пушков.

„Обама ће ући у историју не као миротворац, јер ће сви заборавити његову Нобелову награду за мир, него као амерички председник који је започео нови Хладни рат“, написао је написао је Пушков.

Барак Обама је оптужио Москву за дестабилизацију ситуације у југоисточној Украјини, а нови круг санкција против Русије би овај пут требао погодити кључне секторе руског привреде, енергетски, одбрану и финансије.

Нема сумње да је америчкој администрацији трагедија малезијског авиона, након које је започела хистерична кампања сатанизирања Русије, донела велику корист. Недостојно реномираних светских агенција и „угледних“ аналитичара су заборавили хронологију догађаја и што се у Украјини догодило у само неколико месеци, о чему су сви извештавали са мање или више објективности. Жртве авионске несреће су лажним хуманизмом искоришћене да се заборави ко је одговоран за „сепаратистичку побуну“ и да Кијев од првог дана оружаног преврата у фебруару уопште није хтео да преговара са локалним лидерима на југоистоку земље.

За гувернере југоисточних региона су постављени украјински олигарси, освједочени русофоби, што су тамошњи становници југоистока први назвали „феудализацијом земље“. Раније, када се видело да Јанукович више неће остати на власти, руски премијер Медведев је поручио „како ће сарађивати са било којом владом у Кијеву, само мора бити легитимна“. Заборавља се и да је Кремљ након оружаног преврата у неколико наврата нагласио „како ће ипак сарађивати чак ис нелегитимном украјинском владом“.

У то је време Владимир Путин овластио премијера Дмитрија Медведева за преговоре са Кијевом, како би се постигао договор око гасних уговора и, што је за Русију било најважније, да се потврди билатерални споразум о изнајмљивању луке у Севастопољу руској Црноморској флоти, која је требала тамо остати најмање до 2042. Када је у Москви већ свима било јасно да ће Кијев раскинути уговор и да би Крим могао постати база и лука НАТО савеза, активиран је план анексије Крима. Можемо то звати како хоћемо, али је то најразумнији потез којег је Русија учинила у протеклих неколико деценија, наравно, гледано из њихове перспективе из позиције руске националне безбедности.

Истовремено је југоисток Украјине слушао како се „због зајма ММФ-а морају донети тешке одлуке“, које су упућивале на деиндустријализирацију тих региона због којих ће десетине хиљада људи остати без посла. Врховна Рада је тих дана донела сулуду одлуку о укидању права на службено коришћење руског језика, медији су ширили антируску хистерију и тек онда су букнули протести у Доњецку, Луганску, Одеси, Харкову и широм југоистока земље. Потом се 2. маја догодио стравични масакр „проруских“ и „сепаратистичких“ активиста, који су испред Дома синдиката у Одеси прикупљали потписе за петицију и живи су спаљени унутар зграде у коју су „побегли пред ултрасима два фудбалска клуба, обе групе окупљене под слоганом: „За јединствену Украјину!“.

То је била „званична верзија“ данас већ заборављене трагедије, иако се испоставило да су масакр заједно организовали и водили Десни сектор и локални званичници украјинског министарства унутрашњих послова. Након тога се одржао референдум о статусу региона и проруски активисти су кренули у заузимање зграда јавне управе у Донбаса, и тек онда је букнула оружана побуна.

По свим изјавама руских званичника се дало наслутити да југоисточне украјински региони никада нису биле у плану припајања Руској Федерацији, а слање помоћи од стране Русије људима који тамо живе – директне и индиректне, хуманитарне, потом и војне, уопште није упитно. Чак и у тим околностима, Путин је због Европске уније до последњег тренутка Кијеву нудио сарадњу у гасном сектору, али је украјинска влада тражила смешно ниске цене гаса и попусте које је добио свргнути председник Јанукович, односно цену од $ 285 за 1000 кубних метара руског гаса. Тада је Москва увела систем претплате и сада је Кијев остао и без Крима, и без руског гаса.

Вашингтон је започео своју смртоносну игру у којој не може попустити Москви и сада је мора играти до краја. О свим овим догађајима смо писали, а службени став је лако проверити и довољно је пратити унутрашње и спољнополитичке активности руског председника од почетка украјинске кризе и првих протеста на Тргу независности у Кијеву, па све до данас.

Након обарања малезијског авиона више уопште није важно све горе наведено и Русија је, иако се међународно истражна комисија још увек није изјаснило, те постоје индиције да је несрећу могла узроковати и једна и друга страна, сада постала главни и једини кривац за све. Али за Запад дилеме нема: „Убица невиних путника и агресор на Украјину су Путин и његова свита, а Русију треба економски уништити!“.

С друге стране критике Москве на рачун Запада нису тако агресивне. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је у понедељак, упоређујући његове изјаве са оним Барака Обаме и његових јастребова, буквално речено, благо критиковао Запад.

„Запад не предузима никакву политичку иницијативу за решавање ситуације у Украјини. Само од Русије се нешто захтева и мора слушати како јој се прети санкцијама. Под маском геополитичких интереса покренут је пројекат Мајдан, који је преузео Украјину. Због таквог става наших западних партнера, Русија може постати самостална, што је такође корисно“, рекао је Сергеј Лавров и додао“ како Москва неће одговорити реципрочним санкцијама Западу „.

Сада се вратимо на изјаву Обаме који је раније говорио о Русији као „регионалној сили“, а сада говори о „слабој руској економији“, која ће по израчунавању „стручњака“ који пишу за The Economist „изгубити чак 1000 милијарди долара због лоше политике Кремља „.

Ова теза захтева дубљу анализу руске економије, а одговор се делимично крије иу чињеници да Владимир Путин, осим телефонских разговора у којима је изразио саучешће Француској због авионске несреће у Малију и неколико контаката којим је покушао осигурати независну међународну истрагу на месту пада малезијског Боеинга 777, недељама не разговара са западним лидерима.

Све до пре месец дана је руски председник свакодневно контактирао са западним колегама, а све како би се успоставило трајно примирје у источној Украјини и супротстављене стране принуде да преговорима дођу до политичког решења кризе и спроведу уставне реформе потребне за спас Украјине. То се због „мировног плана“ украјинског председника Петра Порошенка није догодило и Кремља изгледа више да не види никаквог смисла у губљењу времена таквим контактима.

Дакле, да ли је Русија „на коленима“, како тврди Обама, који је више него задовољан одлуком европских лидера да Москви уведу санкције с врло сумњивим учинком? Пре него појаснимо да је сценарио Хладног рата између Сједињених Држава и Русије остварење најгоре ноћне море Европске уније, која ће на крају платити рачун политичке кратковидости својих лидера, направимо неколико поређењу америчког и руског привреде и зашто за сада у Русији не показују знаке забринутости. Будући да се амерички председник у својим изјавама опасно приближио гласноговорници Стејт департмента, Јен Пшак, која би „пред обале Белорусије послала америчку Шесту флоту“, како би схватили која је од две земље у стварним проблемима, треба се држати службених података, а не написа „независних економских стручњака“.

Дакле, национални дуг Руске Федерације у овом тренутку износи 228 милијарди и $ 384,000,000. Годишње камате тог дуга су око 15 милијарди долара, што значи да је сваки од 143.300.000 Руса дужан 1594 долара. Руски БДП износи скоро 2117 милијарди долара годишње, а унутрашња јавна потрошња у односу на БДП је 10,79%. Ове године ће руски БДП уз привредни раст од 1% бити 2308 милијарди долара, а постоји и разлог зашто централна банка Русије убрзано купује злато на светским тржиштима. Пре неколико дана је први „угледни“ аналитичар изјавио „како је руски БДП сада на нули, а да се након америчких и европских санкција не очекује рецесија“.

Прилично тужан призор је било гледати новинара са скоро 20 година каријере, који говори оно што „треба“ рећи, а не оно што заиста јесте, јер да је отишао у руско Министарство финансија добио би све макроекономске показатеље и статистика који потврђују раст руске привреде од 1% у првом полугодишту ове године, што је у складу с пројекцијом владе у светлу тензија и претњи санкцијама од самог почетка украјинске кризе. Коначно, то су потврдили иу Кијеву, а руска агенција УНИАН наводи „како Москва у контексту украјинске кризе предвиђа раст БДП-а од 1,1% на годишњем нивоу, што је након резултата другог тромесечја врло лако оствариво, али је несхватљиво и тешко је разумети због чега такав раст је могућ“. Само неколико дана пре објаве података је украјинска агенција са задовољством цитирала Блумберг, који је Русији предвиђао банкрот, а Ројтерс рецесију, али „тек у другом полугодишту“, да би сада одједном променили ставове.

ВЛАДИМИР ПУТИН, ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ – АМЕРИЧКА ПРОПАГАНДА
(Од 45:00 надаље 2 сцене описују Путинов однос према руским олигарсима и због чега је с њима у сукобу):

Шта се тиче Америке, службени подаци Стејт департмента и америчког Министарства финансија говоре да је амерички дуг у овом тренутку нешто мање од 17.625 милијарди долара. Удео унутрашње јавне потрошње у односу на БДП се креће 72-78% зависно о изворима, али будући да амерички БДП према подацима Светске банке износи 16.800 милијарди долара, национални дуг у односу на амерички БДП реално износи 113,8%. Према процени у Сједињеним Државама живи 318.700.000 људи, тако да је удео сваког грађанина у националном дугу 55.298 $. Национални дуг је и даље у порасту и то у просеку $ 2330000000 дневно од 30. септембра 2012. Ове је податке тешко прикрити и објављују их најугледније западне агенције. За фискалну годину 2015. (1. октобар 2014.-30 септембар, 2015). Амерички савезни буџетски дефицит ће бити 564.000.000.000 $, буџет ће бити већи за $ 3900 000 000 000 виша од пројектованих прихода америчке владе.

Писали смо да је амерички БДП у првом кварталу остварио пад 2,9% у односу на исто раздобље 2013., али је у другом кварталу дошло до оправке и раста од 4%, који опет није довољан за покрије дефицит и национални дуг.

Руско Министарство финансија је саопштило да је буџетски суфицит у првој половини ове године износио око 649.300.000.000 рубаља, што је еквивалент од 1,9% БДП-а. Савезни буџетски приходи за првих шест месеци 2014. Године су укупно износили око 7120 000 000 000 рубаља (1 УСД = 35 Руб цца.)

Руски Финансијски Весник преноси податке за прво полугодиште 2014. и према међународним уговорима је у реалном времену повезан са руском берзом МИЦЕКС и РТС, Руском централне банке и међународним финансијским тржиштима, те објављује само службене податке компанија, као и независне осврте аутора који говоре „за „и“ против „политике Кремља. Међутим, држимо се службених података и добитака и губитака остварених у првом полугодишту 2014.

Пре тога треба нагласити да је након дивље приватизације руска држава вратила контролу над кључним секторима и говорити о добити Газпрома или Роснефта, исто је као и говорити о добити руског савезног буџета. Наиме, руски економиста и аутор бројних радова у области привреде, К. Шпренгер, иначе велики заговорник планске привреде и државног власништва у свим секторима, наводи како су, упркос масовној приватизацији у Русији током ’90-их, предузећа у државном власништву успела одиграти важну улогу у руском привреди.

„Ова појава није својствена Русији, него у свим развијеним земљама и земљама у развоју које имају нафтне компаније, банке, инфраструктурни сектор, и друге, под државном контролом. У Русији у најмање пет важних сектора привреде доминирају компаније у државном власништву: инфраструктура (железница , гасоводи, нафтоводи, нуклеарна енергија), рударство (нафта и гаса, дијаманти), војно-индустријски комплекс, финансијске услуге (банкарство, осигурање, пензиони фондови) и масовни медији „, објашњава К. Шпренгер, који то види као идеално решење за напредак и суверенитет било које државе. Наравно да овакве радове нећете наћи преведене код нас или на неке од светских језика на Западу, будући да је држава као власник у економијама неолибералне економије табу тема.

Дакле, статистички подаци за прво полугодиште говоре да је руска компанија Сургутнефтегаз од планиране нето добити остварила 87%, односно „подбацила“ је за 13%. Међутим, проблем се не види јер још увек послује с врло виском нето добити од 134,6 милијарди рубаља. Росњефт је удвостручио нето добит и зарадио 260 милијарди рубаља. Лукоил је у првом полугодишту остварио већу добит од 30% у односу на исти период прошле године и зарадио нешто више од 203 милијарди рубаља. Компанија РусХидро, која регулише хидроенергетски систем у Руској Федерацији такође је премашила добит за 33,6%. Високе добити су остварили компаније Gazprom i Rostelecom, рафинерија Bashneft, потом Sberbanka и тако даље унедоглед јер би требали навести Росатом, РОСОБОРОНЕКСПОРТ и све које смо овде прескочили.

Губиташи, али не у значајној мери, су произвођач камиона Камаз, АвтоВаз, који је успео да смањи губитак за милијарду рубаља и сада дугује још 2,7 милијарди. Mechel, највећи произвођач кокса за црну металургију, али како ова компанија у 30 индустријских предузећа запошљава више од 80.000 људи, руска влада је пронашла модел којим ће репрограмирати дугове и тако очувати радна места. На крају 2013. Росстат наводи како је у Русији било 30% непрофитабилних предузећа са укупним губицима 5,7-6,9 милијарди рубаља, што је у најгорем случају око $ 200,000,000 и руска се влада не усуђује да затвори те погоне или угаси та радна места, а ти се губици отписују или покривају из засебних фондова.

Као што смо рекли, БДП у Русији расте по плану од 1%, можда и боље, будући да је саветник руског председника Андреј Белоусов планирао раст од 0,5%. Савезни буџет је у суфициту, једнако као и спољнотрговински суфицит који је порастао за 19%.

На седници кабинета владе 28 јул је руски председник заповедио да све компоненте војно-индустријског комплекса и производња оружја морају бити на територији Руске Федерације.

„Ми смо данас овде како би размотрили низ питања везаних за спровођење нашег програма о производњи оружја и испуњење наших обавеза у војном сектору и технолошкој сарадњи. У одбрамбеној индустрији морамо направити најширу могућу примену руске производње материјала, резервних делова, посебне опреме и наоружања, која мора заменити увоз у одбрамбеној индустрији. Ова питања су кључна за нашу војску и економску сигурност, нашу технолошку и производну самосталности и суверенитет. Наш задатак је да се заштитимо од ризика иностраних партнера који не обављају своје уговорне обавезе. Такво понашање укључује превелике ризике политичке природе .

Прво, ми дефинитивно можемо произвести све што нам је потребно. У то нема сумње. Друго је цена, што је једнако важно, а треће је питање квалитета. Морамо обезбедити да цена буде разумна и да нема никаквих проблема са квалитетом, а морамо се држати распореда којег смо испланирали за обнављање нашег програма оружја и не допустити да се догоди било какво кашњење. Ја стварно не видим никакве велике тешкоће до сада, али сам размишљао пре свега о технолошким проблемима, а мислим да ћемо на крају имати велику корист, јер ће нам све то дати потребни подстицај за развој наших производних могућности у областима у којима то још нисмо урадили .

Морамо узети у обзир да су нека од оружја која смо добијали већ помало застарјела. Технологија која се користи је застарела, опрема која се користи у процесу производње такође. Сада имамо прилику и обавезу да изгради модерну, високо-технолошку базу, а то можемо учинити ако смо организовали рад у правилан начин. Овде морамо бити истрајни и доследни и не смемо бити расипни с нашим новцем. Потребно је направити детаљне прорачуне трошкова који су укључени. Кренимо на посао“, рекао је окупљенима у Кремљу руски председник.

Шта је дакле Европска унија добила овом одлуком?

Рејтинг агенција Фич упозорава „како Европска унија неће моћи да преживи без руског гаса и Гаспрома“, а Financial Times пише „како санкције неће имати ефекта на руско привреду“. Агенција Морган Станли наводи „како су Вашингтон и Брисел у потпуности гурнули Русију у савез са Кином“, те како ће санкције довести до неочекиваних геополитичких последица.

Међутим, Русија се не окреће само Кини, јер је управо ових дана директор руског нафтног дива Роснефта, Игор Сечин, потписао уговор са Венецуелом и тамошњом државном нафтном компанијом ПДВСА  пројекте у лежиштима Рио Карибе и Мехилонес, чиме 5 тренутних заједничких пројеката Русије и Венецуеле имају укупне геолошке резерве нафте које се процењују на више од 20,5 милијарди тона.

Навести све уговоре које је Владимир Путин потписао са Кубом, Никарагвом, Бразилом, Аргентином, земљама групе CELAC и групе BRICS на путовању по Латинској Америци средином овог месеца је немогуће у једном чланку, о чему је данима извјештавао RT Actualidad, програм медијске куће РТ на шпанском језику.

Руски Финансијски Весник пише како су за циљане санкције већ била спремна 4 одговора и наглашава да ће САД и Русија имати занемариве реципрочне губитке, а што се тиче Европе, европски произвођачи ће бити једини који ће се наћи у проблемима, јер ће таква ограничења погодити привреде земаља ЕУ и губитак европских фирми је већ у старту процењен на 20 милијарди евра.

Први корак Русије је гасна стратегија.

Као што се зна, европске санкције против Русије ће наводно утицати само на нафтну индустрију, али не и гас. То је пре неколико дана рекао председник Европског већа Херман Ван Ромпуи. Оваква одлука не чуди, обзиром на зависност ЕУ од руских испорука гаса. Према мишљењу многих стручњака, укључујући и рејтинг агенције Фич, у Европи још не постоји алтернатива Газпрому. Задржавајући напетости, расте од смањења снабдевања гасом због илегалног складиштења гаса у Украјину, која би с крађом могла почети већ у јесен. Бити ће потребно уложити све напоре да се спаси углед поузданог добављача и зависност Европе о Газпрому. Прошле године је потрошња гаса у Европи износила од 541 милијарду кубних метара.

Увезено је 253.000.000.000 кубних метара, а залихе Газпрома у Европи, укључујући Турску, прошле године су достигле 161.100.000.000 кубних метара, односно, удео Гаспрома на европском гасном тржишту је порастао на 29,9%, а већина испоруке се још увек спроводи преко територије Украјине. Капацитетима гасовода „Северни ток“ и „Јужни ток“, 110-120 милијарди кубних метара, бити ће у стању да стабилизује снабдевање избегавајући тзв. „украјински фактор. Гасовод“ Јужни ток „би требало да буде пуштен у погон крајем 2015., што оставља целу годину дана неизвесности. Тек тада ће се ризици повезани с кризом у Украјини почети смањивати. Међутим, иако ЕУ планира да смањи зависност од руског гаса, све опције још увек изгледају атрактивно само на папиру и напустити руски гас ће бити могуће само у дугорочном периоду.

Други руски адут је група BRICS а да би се разумела динамика која влада унутар групе, препоручује се праћење службеног портала BRICS Post-а, а мало ређе оно што пишу „реномирани“ маинстрам медији, где је већина анализа написана по наруџби у дневно политичке сврхе.

Наиме, BRICS не скрива своју тежњу за већом самосталности. Основао је банку и Фонд резервних валута. Основни капитал BRICS Развојне банке је договорен пре две недеље и бити ће 100 милијарди долара, бити ће намијењен за подршку економијама групе, а врата финансијских институција групе су отворена и спољним партнерима.

Неколико познатих западних економиста упозорава да је стварање BRICS Банке јасан сигнал губитка поверења дела земаља у прозападни финансијски систему под вођством Сједињених Држава и да је јасан смер у којем жели да иде BRICS. На пример, базен девизних резерви је једини начин да се створи алтернатива америчком долару. Боља интеграција земаља чланица групе укључује и развој трговинских односа. Повећање промета је осетно у сектору ваздухопловства, железничке опреме, енергетске опреме. Таква врста преусмеравања подстиче и развој робног извоза, а фокус је на тржиштима Кине, Индије и осталих земаља у азијско-пацифичком региону.

Трећа ставка је преусмеравање продаје нафте и гаса Кини и Индији, а четврта, који смо већ поменули, велико отварање Русије земљама Латинске Америке. Ту је наравно и Евроазијска економска унија у оквиру које Русија ужурбано ради у провођењу своје политике „окретања Истоку“.

Можда је сада јасније због чега руски председник готово и не комуницира са западним лидерима.

Сагледавши све релевантне и проверене податке, поставља се питање који је уопште био циљ Вашингтона. Русија ће сигурно преживети „санкције“, али се мора признати да је Обама постигао можда свој главни стратешки циљ, а то је раскол између Русије и Европске уније.

Амерички часопис The National Interest у издању од 29. Јула говори управо о томе, и пише „како се остварила највећа ноћна мора Европске уније, а то је сукоб између Вашингтона и Москве“, у којем је Брисел на своју штету морао одабрати „савезничку“ страну.

„Русија се учи да живи у новом суровом окружењу у којој против ње економске санкције и политичку конфронтацију предводи Вашингтон. Више од пет месеци након промене режима у Кијеву, што је Москву увело у нову еру спољне политике и међународних односа, препознаје се нови нацрт руске безбедносне стратегије у настајању. Он је тако дизајниран да ће вероватно дуго утицати на глобалну сцену. Средишња претпоставка у тој стратегији је да Русија реагује на политику САД-а на начин као што се у боксу удара врећа и држи на одстојању. Кремља апсолутно није могао игнорисати развој догађаја у Украјини, земљи од изузетне важности за Русију. Оружани устанак у Кијеву је довео на власт коалицију ултранационалиста и про-западних политичара, најгору могућу комбинацију коју Москва може замислити.

Председник Путин је то видио као изазов за Русију на међународном и унутрашњем плану. Прихвативши изазов, Русија је пристала на дугорочни сукоб са Сједињеним Америчким Државама. Вербално противљење америчкој глобалној хегемонији није било довољно. За разлику од рата у Грузији 2008., Украјина није епизода која се могла локализовати и ограничити. Међународни поредак ће од сада бити прожет америчко-руском борбом за нови међународни поредак „, пише The National Interest.

Часопис Foreign Policy пише да „ако је истина да Путин свет жели вратити у 19. век, онда је исто тако истина да Обама свет жели какав је био 1991“, односно, с Америком као глобалном хегемонистичке силом у униполарном свету. Сада је ваљда јасно због чега је дошло до анексије Крима и због чега Москва неће, не може и не сме попустити. У догледној будућности, Украјина ће у тој борби бити главно поприште сукоба.

Тактика Москве се може променити, али њени кључни интереси не. Главни циљ Москве је да удаљи НАТО савез и америчку војску из Украјине. Остали циљеви укључују одржавање руског културног идентитета на југоистоку Украјине и задржавање руског Крима. Дугорочно, статус Крима ће бити кључна тачка сукоба.

У ширем смислу, Вашингтон и Москва се неће сукобљавати толико због Украјине, колико због Европе. Подсетимо да је у најави Евроазијске уније Путин најавио могућност стварања „персоналне уније“ између ЕУ и ЕЕУ, што му Вашингтон није могао опростити, једнако као када је на Конференцији о безбедности у Минхену у фебруару 2007. нагласио потребу стварања мултиполарног света, а већ тада је ББЦ писао како „Русија покреће фазу новог Хладног рата“. Очигледно британски новинар који је коментарисао Путинов говор није чуо ништа друго, осим потребе да САД престане бити глобална хегемонистичка сила, а заборавио је део у којем руски председник наглашава „како свим народима света треба гарантовати да се развијају слободно и независно од спољних фактора“.

За разлику од прошлог Хладног рата, који је био обележен „страхом од комунизма“, тренутна ситуација у Украјини и сукоб Америке с Русијом може довести до подела унутар ЕУ. Западни Европљани углавном још увек не виде претњу од Русије, а зависе такође о руским енергентима и руским тржиштем за свој извоз.

Русија ће настојати спасити што већи део својих економских веза са земљама ЕУ. Такође ће напорно радити како би заштитила тржиште за своје енергетске залихе у Европи. У том настојању, Москва ће се фокусирати на Немачку, Италију, Француску, Шпанију и низ мањих земаља, од Финске и Аустрије до Грчке, са којом Русија има изграђене велике трговинским односе.

У идеалном случају, Русија би желела видети Европу како победнички враћа стратешку независност у односу на Сједињене Државе. Москва рачуна да ће економске санкције које условљавају САД, а које само штете Европи, пре или касније довести до подела унутар ЕУ и самог „Трансатлантског савеза“. Међутим, Руси већ осећају да ће у догледној будућности Европа следити Сједињене Државе и краткорочно морају рачунати на „непријатељску Европу“.

Дугорочно Москва рачуна на везу са стабилном Немачком, која је у 21. веку де факто постала лидер Европе. Овај процес би током времена Европској унији могао дати карактер правог стратешког играча и односе ЕУ и Васхигнтона направити праведнија. Иако се интереси Берлина и Москве знатно разликују, руско-немачки односи су и даље приоритет Кремља. Ова стратегија тражи више времена, а Русија данас настоји компензовати губитке јачањем веза у Азији, Латинској Америци и Африци.

За Русију је важно да расте кинеска економија, јер је то један од главних економија које ни у примисли не може прихватити америчке санкције.

Забринута да потенцијално постане превише зависна о Кини, Русија ће се настојати бавити свим земљама у Азији које пристану на сарадњу, а њих није мало.

Група BRICS ту може послужити као добар инструмент у стварању нових веза, као што је преко Кине Индију приближила Пакистану.

Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка су природна платформа за такво што. Русија је осим економских гаранција добила и одређену моралну потпору од својих партнера, а ради на побољшању односа са другим земљама у Латинској Америци, Азији, Блиском Истоку и Африци. Међутим, да стварно ојача своје везе са незападним земљама, Русија ће морати значајно проширити економске односе са осталима, ау том тешком задатку Индија је кључни приоритет, након чега следи АСЕАН.

Политички, Русија се већ поставила као предводник свих земаља које су незадовољне америчком глобалном доминацијом. Ове земље гледају на сукоб Русије са Сједињеним Америчким Државама са великим занимањем и извлаче закључке.

Конкретно, данас све у свету занима што земља попут Русије може направити и које ће трошкове за то морати да сноси. С обзиром на врло разнолику природу незападног света, можда није реално за очекивати превише солидарности од руских партнера. Ипак, руско-кинески двојац у Савету безбедности Уједињених нација може постати упориште за све оне који желе алтернативу западној доминацији.

Кремљ разуме како најозбиљнија потенцијална претња руској националној сигурности нису санкције нити НАТО, већ она долази из земље. У својим последњим упутствима руски је предсједник нагласио приоритете Кремља следећим редоследом: побољшање међуетничких односа у огромној и врло разноликој земљи, јачање уставног поретка и политичка стабилност у Русији, подстицање привредног и друштвеног развоја, с посебним освртом на далеке, угрожене или депресивне регионе Руске Федерације . Путин је уверен да сваки озбиљан проблем у било којем од тих подручја САД могу искористити како би поткопали руски суверенитет и територијални интегритет.

Затражио је већу државну контролу над унутрашњом ситуацијом, нове мере економске политике у реиндустријализацији Русије, смањивање њене зависности о Западу у критичним подручјима, пажљиву прерасподелу средстава, те освајање што више савезника власти у различитим групама у друштву.

(Адванце – Н. Бабић)

Ознаке: анализа, геополитика, Н. Бабић, Русија, САД, санкције Русији