• Почетна
  • ПОЧЕТНА
  • Вести дана
  • ТРИЛАТЕРАЛНА КОМИСИЈА Д. РОКФЕЛЕРА након „пријатеља“ Либије и Сирије оснива и „Пријатеље Украјине“
Прочитај ми чланак

ТРИЛАТЕРАЛНА КОМИСИЈА Д. РОКФЕЛЕРА након „пријатеља“ Либије и Сирије оснива и „Пријатеље Украјине“

0

TRILATERALNA KOMISIJA DEJVIDA ROKFELERA9(Н. Бабић)

Трилатерална комисија након „пријатеља“ Либије и Сирије оснива и „Пријатеље Украјине“, а важну улогу у групи имају и руски противници политике Владимира Путина.

Пре неколико дана је The Wall Street Journal објавио чланак под насловом „Уједињени за украјинску независност“. Аутори чланка, који себе називају „Супредсједатељ радне групе Трилатералне комисије у Русији“ су бивши заменик америчког државног подсекретара, Паула Ј. Добриански, председник руског Института за савремени развој (ИНСОР) Игор Јургенс, бивши пољски министар спољних послова Андреј Олечовски и бивши представник Јапана у Савету безбедности Уједињених нација, Јукио Сато. Они су изразили потребу за стварање утицајне међународне организације која ће функционисати као клуб „Пријатеља Украјине“, који ће „подржати украјинско привреду и суверенитет“.

У преводу члана „Уједињени за украјинску независност“, којег је објавио угледни руски финансијски портал VestiFinance, стоји:

„Обарање малезиског авиона на лету МХ -17 трагични је подсетник интереса међународне заједнице о будућности Украјине. Кључ осигуравања националног јединства и независне политике за украјинског председника Порошенка је економска стабилност. Као председавајући радне групе Трилатералне комисије у Русији верујемо да тешка економска ситуација у Украјини захтева стварање радне групе „Пријатељи Украјине“. Ова међународна група, која би се састојала од независних лидера из Северне Америке, Европе, Азије и Русије, треба промовисати суверенитет Украјине, подстицати привредне реформе у земљи и координирати напоре влада и невладиних организација из различитих земаља које желе помоћи Украјини у овом критичном тренутку њене историје. „

Формално се нагласак даје на економску компоненту те подршке. Међутим, заједничка изјава у неким тренуцима укључује и изјаве о „међународној подршци украјинском суверенитету“. Стога формат „Пријатеља Украјине“ увелико подсећа на сличне групе које су се појавиле у последњих неколико година. Такве структуре су тзв. „Пријатељи Либије“ и „Пријатељи Сирије“, које су чинили представници истих држава, нарочито Сједињених Држава, Велике Британије, Француске, Турске, Италије, Немачке и других. Заправо то је стварање међународне координационе групе са широким распоном задатака. Украјински председник Петро Порошенко, већ је изјавио да жели да тражи да се Украјини додијели посебан статус партнера у НАТО савезу. Иако је у мају украјински председник Порошенко, у председничкој кампањи која је одисала пацифизмом и помирењем, такву могућност назвао „финландизацијом Украјине“, али не и „уласком Украјине у војни савез“, свима је јасно да би таквим статусом Украјина била све само не „равноправни партнер НАТО савеза „и да више не би остала ни најмања могућност за њену сувереност.

Међутим, „Пријатељи Украјине“ наводе како би могли радити заједно управо у промовисању „суверенитета“ Украјине, под условом да јој додијеле заједничку војну помоћ, без икакве повезаности са НАТО савезом. Вредна помена је и чињеница да иницијатива за оснивање ове групе припада Трилатералној комисији (Trilateral Commission), званично нестраначкој и невладиној групи, коју је, како би потицао ужу сарадњу између Северне Америке, западних земаља Европе и Јапана, 1973. основао Дејвид Рокфелер.

Председник руског Института за савремени развој (INSOR), Игор Јургенс, одабран је за „координатора Трилатералне комисије за Русију“. Игор Јургенс је учествовао на конференцији у Вашингтону крајем априла 2014. и састанак је на службеним страницама института којим управља описао на следећи начин:

„Годишња конференција Трилатералне комисије је угледни међународни скуп за истраживање и расправу, а на њој су учествовале истакнуте политичке личности, академици и предузетници из Северне Америке, Европе и Азије. Скуп је трајао 24-27 април у главном граду Сједињених Држава. Амерички државни секретар Џон Кери је говорио о актуелним приоритетима америчке спољне политике, а посебно је истакао украјинску кризу. Огорчени тоном је посвједочио како дипломатски напори на спровођењу Женевског споразума бележе озбиљне пропусте.

Говорници из Кине и Индије су показали да им у глобалној перспективи украјинска криза заправо не смета. Обе земље подржавају територијални интегритет Украјине и њену слободу избора. Но, Кина у мањој мери, а Индија је нагласила да се полазна тачка сукоба може приписати Западу, који није узео у обзир забринутости Русије због проширења НАТО савеза на њеним границама. Хенри Кисинџер је заговарао став који позива на компромис о будућој уставној структури Украјине и њен неутрални статус је подржао и Збигњев Бжежински. Учесници су размијенили мишљења о другим важним питањима за глобални развој и међународну безбедност.“

Прича о стварању и функционисању Трилатералне комисије је доступна у отвореним изворима, укључујући и архиву породице Рокфелер (The Rockefeller Archive Center и „Трилатерална комисија – Северна Америка“ pdf), стога је деловање ове међународне групе углавном познато. Треба напоменути да је утемељитељ групе Давид Рокфелер већ достигао веома дубоку старост (99), али зато њен бивши директор Збигњев Бжежински још увек активно учествује у организацији, а по сведочењу Игора Јургенса „Бжежински има пријатељске намере према Русији“.

Као врло угледан члан руског естаблишмента и Трилатералне комисије, господин Игор Јургенс би требао знати да је Бжежински познат по својим антируску ставовима, као и субверзивним активностима против Совјетског Савеза. О томе су стручњаци Трилатералне комисије у мају 2014. објавили извештај „Ангажовање Русије – Повратак или задржавање?“.

Треба додати да чланови Трилатералне комисије своје материјале објављују у водећим западним медијима ( (The Wall Street Journal, Financial Times, The New York Times, Bloomberg, The Washington Post, CNN, Politico, The Huffington Post, Forbes, и сл). Сада су се активно укључили у формирање нове групе. „Пријатељи“ Либије, Сирије и Украјине већ постоје, а будући „пријатељи“ ће се формирати тамо где се буде требала увести „демократија“.

Што се тиче руске стране, односно господина Игора Јургенса, чини се да у Москви испод површине букти прави рат. Владимир Путин и његови сарадници, који покушавају водити једну одређену политику, изгледа да би се много лакше носили са Вашингтоном и Бриселом, али је питање како ће ускладити спољну политику када у Русији постоје људи који су блиски самом врху једног дела извршне власти, сарађују са свим предузетницима и руском олигархијом и очигледно су веома добро умрежени са својим западним колегама.

igor_jurgens_Ко је Игор Јургенс, поборник и покретач „Пријатеља Украјине“ у срцу Москве?

„Председник Института за савремени развој и члан Руске државне коморе, Игор Јургенс, један је од најутицајнијих стручњака и близак је с актуелним премијером Медведевом. Изузетно вешто комбинује јавну, пословну и политичку каријеру. У исто време Јургенс је члан управног уреда руског Савеза произвођача и предузетника, потпредседник „Renaissance Capital Group“, председник Одбора за финансије Руске економске и индустријске коморе, водитељ Балтичког форума, члан Вишег Савета групе „Just Cause Party“ и на многим другим је позицијама.

Дипломирао је 1974. На Економском факултету Државног универзитета у Москви, а себе је описао као „осведоченог марксиста“. Касније је, без обзира на „марксистичке погледе“, добио докторат економије (1999.) и постао професор на Високој школи либералне економије у Москви.

Од самог почетка своје каријере Игор Јургенс је деловао унутар власти и предузетништва, а касније је ушао у УНЕСКО, где је водио Сектор за спољне односе и сарадњу са седиштем у Паризу. Врло је успешан предузетник и инвеститор, а 1996. постаје председник Међународног друштва за осигурање. У 2002. постаје „човек године“ и добија националну награду за „јачање међународних и међурегионалних политичких и привредних односа“.

Од 2001. Игор Јургенс води и Руску заједницу индустријалаца и предузетника, те постаје њен потпредседник. Од тада постаје познат као „гласноговорник руских олигарха“. 2003. Јургенс критикује владин напад на Јукос и оптужује руске власти за „популизам“. Исте године је био међу онима који су потписали јавно писмо предсједнику Владимиру Путину, негодујући због поступка пореских власти према Јукосу. 2005. постаје први потпредседник велике инвестиционе компаније „Renaissance Capital Group“, где је ефикасно управља државним односима.

Такође је у надзорним одборима руских подружница компанија Nestle, Hewlett-Packard i British Petrol.

Данас је Игор Јургенс је познат као „либерал Кремља“ и противник је Путиновог кризног плана који се темељи на државним интервенцијама. Он позива на модернизацију руске привреде и политичког система, окривљујући власти за централизацију, протекционизам и уплитање државе у привреду, укључујући и „државне корпорације“ као инструмент. Игор Јургенс позива владу да либералним иницијативама оконча једнострану зависност земље о извозу нафте и гаса. Многи политички стручњаци су Јургенса сместили врло близу премијеру Дмитрију Медведеву, јер је првих дана био његов гласноговорник. У мају 2009. Игор Јургенс у интервјуу за The Daily Telegraph оштро критикује председништво Владимира Путина и каже „како је Путин моћ оставио у рукама мале владајуће елите, створио енергетски зависан модел који ће зашкрипити када финансијска криза почне слабити Русију“.

Игор Иургенс 2008. постаје члан Јавне коморе, а 2009. председник Савета за унапређење развоја институција цивилног друштва и људских права.

Његов Институт за савремени развој уједињује не само либералне аналитичаре и стручњаке, него и неке из тима председника Путина, као што су саветник Леонид Рејман, помоћник Аркадиј Дворкович, министрица за привредни развој Елвира Набиулина и председник Врховног арбитражног суда Антон Иванов.“

Ово је само службени део богатог животописа господина Игора Јургенса, који говори како се од „осведоченог марксиста“ у младости, може догурати чак до Трилатералне комисије Давида Рокфелера и покренути иницијативу за стварање „Пријатеља Украјине“ у срцу Русије, док у исто време знамо како су завршиле земље које су имале сличне „пријатеље“.

Либија је у хаосу секташких сукоба, а рат у Сирији је до сада однео преко 160.000 живота и нема назнака да ће скоро завршити.

На крају само треба рећи: „Штета по Украјину, која пажљивије треба бирати пријатеље!“

(Адванце)