МУЗИКА ФЕУДАЛНОГ ДОБА

Главни извори за реконструкцију српске средњовековне музике јесу историјски и законски списи појединих црквених писаца, биографије понеких српских владара, прикази инструмената на фрескама у црквама и манастирима, забелешке страних путописаца који су пролазили кроз српске крајеве и најзад сами малобројни до данас сачувани музички рукописи.

И извесни архивски документи државно-административног карактера, хрисовуље и повеље владара, такође дају податке о појединим музичким манифестацијама, а нарочито су драгоцени због тога што указују на музичку терминологију која је била у употреби у старословенском језику српске рецензије.

 

У периоду раног и развијеног феудализма српска и македонска култура врло се често укрштају, као што се Срби и Македонци територијално допуњују. Бављење музиком као професијом помиње се у црквеним законицима од којих су по подацима најдрагоценији „Номоканон“ у преводу св. Саве („Иловачка крмчија“) из XIII века и „Синтагмат“ Матије Властара (XIV век).

У „Иловачкој крмчији“ врста иоцулатора и мима назива се и шпилманима, вероватно због тога што је у српским крајевима било и Немаца који су обављали ту професију и собом донели и назив за њу. Путујући забављачи, који носе домаће називе скомрах, гудец, свиралник, свирац, праскавник, а који су и глумили и плесали и свирали, појављују се често на српским феудалним дворовима, а најчешће се селе из двора на двор поводом неких свечаности.

Као и у црквеним одредбама на западу Европе тако су и овде прогоњени од цркве, а на друштвеној лествици заузимају последње место. Међу првим познатим именима српских скомраха налазе се Преда свирац и Драган из Призрена, обојица из XIV века, а сталне музичке капеле помињу се на дворовима Стевана Првовенчаног, Цара Душана… Многобројни домаћи називи за поједине инструменте тога времена такође указују на доста развијену световну музичку праксу у феудалном поретку. Иако данас није могућна потпуна идентификација свих инструмената, јер се један исти назив (нпр. гусле или прегудница) односио на различите инструменте, ипак се може закључити да су у употреби биле све врсте инструмената (гудачки, окидачки, дувачки, ударачки). Сликарски приказане налазимо их како у средњовековном минијатурном сликарству („Српска Александрида“, „Муинцхенски псалтир“ — оба из XIV века) тако и на многим фрескама (Дечани, Старо Нагоричане, Студеница, Лесново, Призрен, Хопово итд.).

Српска црквена музика Средњега века била је несумњиво под утицајем византијске, што се може објаснити не само политичком него и културном доминацијом Византије над јужним словеначким племенима. Помиње се, додуше, код многих средњовековних писаца разликовање српског од грчког појања (св. Сава у биографији Немање, Теодосије у биографији св. Саве) па чак и поједини црквени писци XVIII века (Јован Рајич, Максим Рајковић, Григорович-Барски) и даље праве оштру разлику измеду српског и грчког појања, али услед недостатка довољног броја самих музичких дела данас се још не може са поузданошћу утврдити у чему је била та разлика. Нема сумње да су тачне и констатације Е. Wellesza да заједничко порекло, па отуда и сличност српског и грчког појања треба тражити у Сирији и Антиохији одакле су оба потекла.

Иако су се у многим српским манастирима гајили највиши облици духовне културе, ипак је манастир Хиландар на Светој Гори био најутицајније жариште, нарочито у погледу музике. Међусобним утицајем и укрштањем националних начина појања у светогорским манастирима (грчким, руским, бугарским, грузинским, српским итд.) настало је заједничко, светогорско појање, које је имало своје посебне националне варијанте, а најчешће су се појале грчке мелодије на појединим националним језицима. Међу музичким рукописима који се и данас налазе у Хиландару (фото-копије у Архиву САН) треба истаћи стихире српским владарима (МС 312), ускршње стихире (МС 307, 309), као и пападике, врсту теоријског музичког списа (МС 311). Сви преостали музићки документи углавном показују да су биле у употреби све фазе византијске неуматске нотације, од екфонетичке до Кукузељеве, којом је писан највећи број рукописа.

Најстарији споменик српске музичке културе, писан Кукузељовом односно неовизантијском нотацијом, јесте „Псалтикија“ (зборник песама) из XV века на којој је као аутор потписан Стефан Србин, доместик (јт. музичар, хоровођа) на двору Лазара Бранковића у Смедереву. Од овог зборника који је некада садржавао преко 300 фолија (изгорео у Народној библиотеци у Београду 1941) данас је сачувано 12 страна у фото-копији; оне садрже и теоријски део, као и две песме „Њиња сили небесније“ и „Вкусите и видите“. Доста још непроучених рукописа са византијском нотацијом а старословенским текстом налази се у појединим иностраним библиотекама. Међутим, један фрагмент српског појања са ознаком „Сербикон“, датиран 1553, транскрибовао је Д. Стефановић у Бодлеианској библиотеци у Oxfordu (МС Е. Д. Цларке 14). По музичкој структури веома је сличан византијској мелодици.

Од времена пропасти српске државе, од XV па све до почетка XIX века, једини трагови музичке праксе Срба налазе се у помињању појединих народних обредних песама и игара, као и у деловању гуслара. Они, попут античких рапсода, или сами смишљају текстове и мелодије, или преносе туђе, махом из народа сакупљене, већином епске песме које опевају славне јунаке из прошлости или борбу народа за своју независност. У поробљеној домовини они су прогоњени као носиоци родољубивих борбених тежњи народа, па се зато тада за њих више чује у иностраним земљама; у Пољској у хроникама XV века, у Мађарској у XVI веку (чувени гуслар Дмитар Караман), у Малорусији и Пољској у XVII веку. У XVIII веку отвара се чак и извесна гусларска школа, тзв. „Слепачка академија“ у Иригу, но она је врло кратког века јер је угарске власти, због пропагирања националних идеала Срба, убрзо укидају. Из истога периода датира и једини рукопис са музичким текстом — „Поздрав Мојсеју Путнику“, чији је књижевни, а вероватно и музички, аутор Захарија Орфелин.

(riznicasrpska.net)  Стана Ђурић Клајн
 

Ознаке: византиска музика, Дечани, музика феудалног доба, Студеница, црквена музика