САД су постали реметилачки фактор у мултиполарном свету у настајању.

Актуелна англоамеричка медијско-дипломатска сатанизација Русије и Путина многе аналитичаре у свету асоцира на глобалног „топлог зеца”, кроз који смо ми прошли крајем прошлог века. „Русија разуме само језик силе”, „Путин је исти као Хитлер”… За Србе је то све само дéјà ву још пре две деценије, поводом нас и наших.

Србија је била „отпадничка држава” зато што је бранила уставни поредак СФРЈ, штитила конститутивност Срба у Хрватској и БиХ, успротивила се сецесији своје јужне покрајине, а Срби у Босни „геноцидни” зато што су устали против муслиманско-хрватске доминације подржане са Запада. Милошевић је од „балканског сатрапа” постао „фактор мира на Балкану”, па је онда испоручен као „ратни злочинац”.

Караџић се уз Холбрукове гаранције повукао са функције, па је онда и он спакован у Хаг. У међувремену, Плавшићева је под истом инкриминацијом деценију одлежала на робији иако се током рата бавила хуманитарним радом, као и Крајишник, који је све време био спикер парламента и лично није могао да донесе ниједну одлуку. Али томе су претходиле економске санкције за Србију, заплена имовине предузећима, блокада рачуна појединцима, забрана изласка из земље политичарима, привредницима и другим неподобним личностима. То се сада понавља са Русијом, њеним председником и руским политичарима и привредницима.

СЦЕНАРИО ЈЕ УВЕК БИО ИСТИ

Ми смо имали несрећу да смо се први нашли на мети САД у историјском тренутку када је, након пада Берлинског зида, једина суперсила на врхунцу моћи преко наших леђа доказивала Европи да јој је и даље неопходан НАТО (читај Пентагон) да би решавала проблеме у властитом дворишту.

О АУТОРУ

Ненад Кецмановић је српски политолог, политички аналитичар, социолог, доктор и професор политичких наука, публициста, те члан Сената Републике Српске.

Све европске мировне планове, почев од Лисабонског па надаље, Американци су, према накнадном сведочењу Кутиљера, Овена, Столтенберга, па чак и Венса, закулисно саботирали преко Изетбеговића. Дејтонска копија Лисабонског споразума могла је да буде потписана, и то зачудо на другој страни океана, тек када је НАТО, бомбардовањем српских положаја у Босни добио европски легитимитет да од организације за одбрану Запада од „црвене опасности” са Истока наступа офанзивно против „непријатеља” широм света.

Тако су после дошли на ред Авганистан са Осамом бин Ладеном (наркотици), Ирак са Садамом Хусеином (нафта), Тунис са Бен Алијем (пробни полигон), Либија са Гадафијем (гас), Египат са Мубараком (стратешки важан), Сирија с Асадом (једина руска база на Медитерану), Украјина са Јануковичем и, напокон, ево и Русија са Путином.

Сценарио је био мање-више исти: „окрутни диктатори”, „гажење људских права и демократије”, „угрожене мањине”, „скривено хемијско оружје за масовно уништавање” и, на крају, спонзорисани грађански ратови са НАТО интервенцијама у прилог побуњеника и енормним људским страдањима и материјалним разарањима. Ипак, „нешто” је запело у случају Сирије, а у Украјини се све заоштрило до граница обнове хладног рата са Русијом.

Прича је почела још у време кад је последњи лидер Совјетског Савеза распустио Варшавски пакт под условом да Сједињене Државе не шире НАТО преко затечених граница бивше блоковске поделе. Американци су га напросто преварили, како је више пута поновио наивни Горбачов, и у НАТО укључили све посткомунистичке чланице ЕУ. Затим су, и поред бурног негодовања Русије, инсталирали ракетни штит у Пољској као одбрану од Ирана (?!), који наводно „у потаји прави атомску бомбу”?!

Следећи корак била је Украјина, коју је Бжежински још у Шаховској табли означио као кључни простор за контролу Евроазије. Овој великој земљи, која се нашла пред економским колапсом, ЕУ није била у стању да баци довољно велики „појас за спасавање”, али је традиционално етнички и политички блиска суседна Русија дала финансијско-енергетску понуду која се не одбија. Уместо да појачају европски улог у мирнодопском надметању око Украјине, САД су послале на терен оно у чему и данас уживају апсолутну глобалну предност: конвенционално наоружање, софтвер за изазивање грађанских ратова и медијски монопол.

САТИСФАКЦИЈА РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Од кризе на Вол Стриту 2008. моћ једине суперсиле у бржем је опадању него што је ико прогнозирао, и план Вашингтона о америчком 21. веку нико више и не помиње. Кина ће до краја ове године, према званичним проценама, постати прва економска сила света која доминира Азијом, инвестицијама је окупирала значајан део Африке и снажно закорачила у Јужну Америку. Русија се експлоатацијом неупоредиво богатих природних ресурса економски подигла и политички вратила на светску сцену, створила БРИКС, формирала заједницу са Белорусијом и Казахстаном, Северним током енергетски везала Европу, а гради и Јужни ток. Европска Немачка убрзано ствара немачку Европу и економском сарадњом са Русијом ствара осовину Берлин-Москва, која је кључ стабилности Старог континента на трагу Де Голове визије Европе од Атлантика до Урала.

Разумљиво је да Сједињене Државе тешко подносе ово велико глобално престројавање, у којем ЕУ више неће да буде млађи партнер под шпијунским надзором, Русија да остане у развалинама, Кина затворена у себе, арапски свет извор нафте, Балкан полигон за манипулисање етничким конфликтима итд. Питање је само да ли је амерички естаблишмент способан за економско, политичко, морално и психолошко прилагођавање на нову глобалну констелацију у којој САД више неће бити једина суперсила? Или ће од светског полицајца који одржава Паx америцана постати реметилачки фактор у мултиполарном свету у настајању, којем је у руци једино остао чекић, па све проблеме види као ексере? Нажалост, судећи према приступу Украјини, цепању ЕУ на проамерички и пронемачки део, ратнохушачком наступу према Русији, производњи конфликата на Блиском Истоку и Азији, на делу је други сценарио.

Бар за сада, јер се ради о дугорочним светско-историјским трендовима који се, уз више или мање конвулзија, тешко могу зауставити, поготово преокренути и које су уосталом предвидели управо водећи амерички стратези. У текућим спорењима између “америчке” и “немачке Европе”, од којих прва хоће сукоб, а друга сарадњу са Русијом, већ се извлаче компромитујуће чињенице о улози САД на простору бивше Југославије. Мало користи за нас, сем као признање вођству Републике Српске да је било спремно да се одупре претњама, уценама и притисцима суперсиле и њеним високим и ниским представницима и у време када је то изгледало донкихотски безнадежно, опасно и погубно.

(ПресРС)

Ознаке: медијска манипулација, Ненад Кецмановић, Русија, САД