Прочитај ми чланак
Једини тадашњи дошљак из Азије оженио се Јеврејком Габријелом – Елом Леви, а њихови потомци и данас живе у Панчеву и са поносом се сећају предака
Први Кинез у Београд није допутовао са таласом трговаца који данас запоседају тржне центре и многобројне пијачне тезге, већ знатно раније – пре Другог светског рата.
Тада је Чо Ченг По био једини Кинез у нашем престоном граду. Није тешко претпоставити да је био веома необичан ондашњим Београђанима, као једини представник свог народа. А он је био, кажу, симпатичан човек, аристократског порекла, а живео је скромно на Дорћолу, на мансарди у Улици краља Петра 60. Трговао је јапанском робом, а био је интересантан предратним репортерима листа „Време“ који су направили упечатљиву причу о њему.
Права љубав
У броју овог листа од 3. фебруара 1938. године наишли смо на текст који говори како је Чо Ченг По упознао Јеврејку Габријелу – Елу Леви, и да је између младих планула љубав, али да је то било толико неочекивано за њену породицу да су је послали на лекарско посматрање у психијатријску болницу. Њена жеља да се уда за Кинеза није могла да се подведе ни под један клише оног доба. Међутим, као у свакој бајци, љубав је победила, а у болници је Ела добила папир на којем је писало да је сасвим здрава.
Недуго затим, ова дама у знак протеста према својима узима српско име Даница, а брак са београдским Кинезом увеличала је девојчица Глорија, коју је отац звао и Мицуко.
Њихова прича ни по чему није била типична, јер су ускоро на Чо Ченг Поова врата закуцала три мисионара из далеке Кине. Увелико је беснео рат између његове домовине и Јапана, а они су дошли чак у Београд да му објасне како „на њега рачунају“. Било је питање: куда сад?!
У међувремену девојчица Глорија је расла, била је веома талентована, мајка ју је учила да пева „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“, а отац неке чудне песме које нико у комшилуку није разумео. Поред српског и кинеског, учила је и немачки језик.
Тада је за ову породицу и малену Глорију чула Гита Предић, кћи Бранислава Нушића, и цела прича добија нови обрт. Иако је једини косооки Београђанин био будиста, решио је да заједно са породицом прими православље, а кум је требало да буде, ни више ни мање него сам Нушић.
Чин крштења требало је да уприличи лично патријарх Варнава, а Нушић је будућој кумици, која је показивала и раскошан таленат за глуму, увелико слао добронамерне поруке са жељом да је што пре види на сцени.
Према попису странаца у Београду из 1929. године, у нашем главном граду била су четворица Кинеза. Репортери листа „Време“ очигледно су знали само за једног. – Ми знамо да их је било двојица, и да су били врло блиски – објашњава Чо Ченг Поов унук Бојан Герстнер. – Други се звао Лау Цијен Пао и договор између њих двојице био је да, уколико се једном од њих нешто деси, други преузме бригу о деци која би остала за њим. Тако је син Лау Цијен Паоа, после смрти оца био под старатељством главног јунака наше приче, а то је Рајко Лау, човек који је касније постао познати рукометаш.
Нажалост, Нушић је убрзо умро, а предратни новинари су забележили како је једно неутешно дете посебно тужно плакало на његовој сахрани: то је била малена Глорија.
О томе су писале предратне новине, а на репортерима „Новости“ било је да сазнају има ли прича свој други део…
У Панчево по спас
После дуже потраге, у Панчеву смо упознали Бојана Герстнера, Глоријиног сина, и његову супругу Валентину. Искрено, мислили смо да је вихор суманутог рата потпуно избрисао београдску кинеско-јеврејску романсу, али Глорија и њени потомци су преживели грозоте рата, а нама оставили величанствену причу.
– Мој деда Чо Ченг По и бака Габријела – Ела Леви дочекали су у Београду Други светски рат, а бака се никад до краја није одрекла свог јеврејског порекла, напротив, кажу да је са поносом носила жуту траку током окупације. Њу су ухапсили нацисти, и више о њој нико ништа није сазнао, а деда Чо Ченг По је решио да се са ћеркицом Глоријом, односно мојом мајком, сакрије у село Дебељача у околини Панчева.
Касније, отац и кћер прелазе из Дебељаче у Панчево где добри Кинез умире 1958. године од упале плућа, а Глорија остаје да живи у овом граду, удата за Велимира Герстнера.
Глоријина снаја, Валентина Герстнер са изузетним поштовањем говори о овој дами. Каже да је имала тешку судбину, јер је њену мајку, још пре рата отац Елијас Леви, стожер породице и угледан јеврејски трговац, звао да се врати, али када би се о празницима појавила са Глоријом, друга деца су је гледала са ниподаштавањем и звала је „Кинешче“.
– После рата, Глорија је завршила Вишу економску школу – говори Валентина Герстнер. – До пензије је радила као шеф рачуноводства у предузећу „Дунав-Тиса-Дунав“. Била је изузетна мајка и предана супруга све до смрти 2007. године. Оно што је на њу посебно оставило траг била је жал за мајком, и мучило је што никада тачно није сазнала њену судбину. Сада је извесно да је Габријела окончала живот на исти начин као и више од шест хиљада београдских Јевреја, на нацистичким губилиштима. Таква је била и судбина породице Леви. Од њих осморо, само један члан је успео да се спасе.
По је био врхунски интелектуалац, а његова знања нису била примерена „обичном“ човеку. О томе нам је причао професор Београдског универзитета у пензији Братислав Атанацковић, човек који памти дружење са Поом. – Чиновници кинеске амбасаде одржавали су присне контакте са Чо Ченг Поом чак и у време када Југославија и Кина нису биле у добрим односима – сећа се Атанацковић. – Посећивали су га поготово у доба великих кинеских празника. Знам да је он пре Другог светског рата трговао веома вредним порцеланом, био је врло елегантан и кретао се у високим круговима, у којима је био уважаван. Зашто се после рата вратио на панчевачку пијацу, на којој је такође продавао кинеске рукотворине, не бих знао да кажем. Али памтим га, пред његову смрт, када сам га обишао у дворишту његове куће, и када је написао нешто кинеским словима на зиду. Када сам га упитао шта тамо тачно пише, одговорио је: „Ово је мала башта великог Кинеза.“
Зато јој је толико тешко пала очева смрт, иако је тада већ имала 25 година. Доброћудни Кинез јој је био све на свету.
– Њена блага нарав и искрена добронамерност свима нам је остала у сећању – говоре Валентина и Бојан Герстнер.
– Ми имамо две кћери, Мартину и Николину, и веома смо поносни што оне носе део крви наших необичних предака, Чо Ченг Поа, и баке Јеврејке, који су на чудесан начин повезали Далеки исток, Јевреје, Србе, Београд, Дорћол и Панчево.
„Замешатељство“ на крштењу
Тешко је да је постојао свештеник који је био више збуњен него онај којем је запало у задатак да крсти Бојана Герстнера, и то у Капели свете Петке на Калемегдану.
Бојан је требало да кумује на једном венчању, а пре тога је и сам решио да буде крштен као православац. Кум на крштењу био му је Зоран Варга, пола Србин пола Мађар. Тек да би замешатељство било још потпуније.
– Свештеник који је узимао податке прво је тражио порекло мајке -сећа се Герстнер. – Рекао сам: „Кинескиња“. На питање о њеној вероисповести уследио је одговор: „будистичка“.
Свештеник је сумњичаво погледао када је питао за оца, а добио је одговор да је полусрбин – полунемац, католик, али да му је деда имао укрштену немачку и чешку крв. Додао је и да му је једна бака Јеврејка, а друга полусрпкиња а полумађарица.
– Ух, ала смо компликовано почели… – отело се свештенику.
Није то све. Герстнерова супруга Валентина има прабаку која је била Немица, једна бака јој је имала допола српску, а отпола немачку крв, да би јој мајка била Словакиња, а отац чист Мађар.
Она се изјашњава као Мађарица, а Бојанове и Валентинине кћери Мартина и Николина свуда на планети, ваљда, имају понеког рођака.
Корејци и Кинези
Бојан Герстнер се сећа и да је једна пријатељица његовог оца лекар у САД, и да је неколико пута звала његову мајку Глорију телефоном.
– Разлог је био врло необичан. Тамо је живела једна група Корејаца које је она лечила, и који су јој причали како су се затекли у Србији током Другог светског рата, када им је један Кинез помогао да преживе сакривши их у селу Дебељача близу Панчева.
Како су схватили да је то могао да буде само Чо Ченг По, звали су моју мајку неколико пута како би јој се захвалили.
(Вечерње новости, Фото З. Јовановић)
