Прочитај ми чланак
На данашњи дан пре једног века започео је Први светски рат, месец дана након атентата у Сарајеву, у којем су убијени престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд и његова супруга.
Аустро-Угарска је тог 28. јула 2014. године објавила рат Србији, а тиме је, како ће се испоставити, почео и Први светски рат. Објава рата упућена је Београду у преподневним сатима, обичном телеграфском поштом. Телеграм је садржао три реченице.
У првој је стајало да влада Србије није „на задовољавајући начин одговорила на ноту“ из Беча, достављену 23. јула, односно на ултиматум. Потом је следио став да је отуда Аустро-Угарска „принуђена да се ослони на силу оружја“, а трећа, последња реценица гласила је:“Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом“.
Сутрадан је Франц Јозеф, цар Аустрије и краљ Угарске, објавио ратни проглас „народима“ његове земље, у којем је стајало да је приморан „да се лати мача у циљу одбране части“, те да је „царско-краљевска влада настојала да на миран начин реши спор“, али без успеха и то туђом кривицом.Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, уверене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити „мали рат“ који ће врло брзо бити окончан успехом.
Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумевалао да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати.Циљ је, сасвим извесно, био да он буде одбијен, о чему сведочи и чињеница да је барон Гизл, када му је 25. јула Никола Пашић предао изузетно помирљив одговор српске владе, одмах одговорио да он „није задовољавајући“.
Уследило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дела истоветне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије.Како се тим чином догодио прекид дипломатских односа, влада Краљевине Србије објавила је, такође у изузетно помирљивом тону, манифест у којем је стајало:
„Уздајући се у помоћ Божију, у своју правицу, као и у пријатељство великих држава, које, уверени смо желе исто тако да се мир одржи, надамо се да ће се овај сукоб свршити мирно; али, како је аустроугарски посланик вечерас изјавио у име своје владе да није задовољан нашим одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада је српска принуђена да, за сваки случај, одмах предузме најпотребније војничке мере за одбрану земље. Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност…“.
Већ сутрадан, 26. јула, уследила је мобилизација, а истог дана мобилизацију је објавила и Аустро-Угарска.Заправо указ о мобилизацији целокупне војске издат је 25. јула у 22 сата, а за први дан мобилизације одређен је 26. јул.Одмах потом формирана је Врховна команда српске војске на чијем се челу нашао генерал Степа Степановић, као заступник тренутно одсутног војводе Радомира Путника.Врховна команда је одмах пресељена у унутрашњост земље, у Крагујевац, пошто се Београд тада налазио на самој граничној линији.
Истовремено уследило је наређење да се Двор, Влада, државна надлештва, Народна банка с трезорима, државна архива и Пресбиро, упуте у унутрашњост земље.Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Немачке, тако што је 7. јула на министарском заседању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу.Процена Берлина и Беча је била да ће њима успети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, пре Француза, а поготово Руса.
Намера је била да се муњевитим продором преко Белгије, сломи Француска.Немци су веровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом намеравали су да се све снаге усмере према Русији.Дан након објаве рата, 29. јула, регент Александар Карађорђевић објавио је проглас народу:
„На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат (… ) Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку…“Тог 29. јула, руски цар Николај Други објавио је делимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост. Сутрадан, 30. јула, Немачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа објавила је рат Русији.Већ 2. августа Немачка је напала Луксембург, а 3. августа објавила је рат и Француској.Пошто је Белгија одбила немачки захтев за прелазак преко њене територије, Немачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због немачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат Немачкој.Започео је Велики рат, касније назван Први светски рат.
Обележавање стогодишњице Великог рата
Поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата, Влада ће у Нишу одржати седницу. На згради нишког универзитета у којој је заседала Пашићева влада пре једног века биће откривена спомен-плоча, као подсећање на дан када је из Беча у Ниш стигао телеграм о објави рата.
Документ из 1934. године сведочи да је Пашић телеграм примио у хотелу „Европа“, око подне, када је, како је остало записано, сала била препуна београдског света. Вест о објави рата брзо се проширила градом.
Припремила Драгана Сотировски
Историчар Бобан Јанковић каже да је приликом повлачења страдала, нажалост, документација о заседању владе и парламента у Нишу, а оно што је преостало страдало је у пожару у Солуну.
Те 1914. број житеља Ниша увећан је пет пута, јер су, поред владе, Скуштине и краља, годину и по у граду живеле дипломате, војне мисије, ратни извештачи, шпијуни, али и избеглице и рањеници.
„Нишлије су биле добри домаћини јер су све куће биле отворене за огроман број избеглица и сиротиње. Сваки дом је био запоседнут, свака кафана, сваки кућерак“, каже књижевник истраживач Видосав Петровић.
И док су у ратној престоници доношене важне одлуке за српску и будућу југословенску државу, из Заплања подно Суве планине на фронт је кренуо Драгутин Матић. Његова фотографија, случајно направљена негде изнад Дрине, за кратко време обишла је свет.
Само најстарији житељи сувопланинских села знали су да кажу где је родна кућа Драгутина Матића. А он је рођен у селу Калетинцу, надомак Гаџиног Хана и ту се налази и кућа у којој се родио, и давне 1970. године умро. Кућа је данас склона паду и без икаквог је обележја.
Драгутин је о рату, кажу, мало говорио, па се дуго није знало ко је ратни извиђач чији су профил проучавали и у далеком Јапану.
„Његова снага, његов разум, његова сналажљивост, његово око соколово да види десет километара испред себе да прати аустријску силу, то не може свако – то је био Драгутин Матић“, наводи учитељица из Заплања Радмила Милојковић.
На сеоском гробљу где је „око соколово“ сахрањено, обележја нема. Симбол неустрашивости српског народа кроз лик Драгутина Матића, као успомена на Велики рат остаје на препознатљивој фотографији и споменику у Гаџином Хану.
(Курир, РТС)
