Прочитај ми чланак
Информациони рат о догађајима у Украјини добио је врло оштар ток. Са једне стране Русију прекоревају, мени се чини – са правом, за неспремност да се информационо супротстави геополитичком противнику, а са друге – руска медијска средства су буквално препуна саопштења о драматичним догађајима у Украјини.
Треба да се каже да термини као што су «информационе технологије», «информациона супротстављеност» спадају у модерне термине који су преузети из области иновација. Многи људи те појмове користе и не схватајући њихово право значење. Односно –речи се изговарају, а посао се не завршава. Запад је на том плану много испред нас: они схватају и суштину тог израза, и ситуацију са информационом супротстављеношћу у Русији. Шта више, приписујући Русији вођење информационих операција они у ствари себи омогућују стицање средстава за формирање центара за информациону супротстављеност. У Прибалтици постоје већ три таква центра. Трећи, у Риги, почео је са радом недавно.
Наравно, на интернету руска телевизија има доста поштених, интересантних материјала, посвећених Украјини, о борби за руске интересе. Све су то спада у послове, али послове чији је значај сасвим другачији, јер они припадају области тактике. Ја сада у ствари говорим о стратегији, о стратешкој култури. Да би се рат добио, мало је да се буде тактичар, мора да се поседује стратешки начин размишљања. Замислите ситуацију у којој се становништву дели оружје уз позив да брани своју земљу. Али колико год да им се разда оружја они ће, уколико буду имали посла са организованим противником, бити поражени, јер неће сами бити организовани.
Потребна је ОРГАНИЗАЦИЈА!
Када се ради о правом војном супротстављању сви разумеју шта је то батаљон, пук, корпус, генералштаб, врховни командант, циљ, задатак, тактика, уметност вођења операција, стратегија и сл. Али када почне да се говори о информационој супротстављености – разумевање нестаје.
О АУТОРУ
Сергеј Павлович Растругајев – доктор техничких наука, професор, аутор књига «Философија информационог рата», «Избори као облик информационе експанзије», «Увод у формалну теорију информационог рата», «Управљање Васионом», «Живот и Смрт у контексу информације и знања» и др.
Када ово кажем ја судим по резултатима. Ако већ више деценија нема резултата то значи да се овим питањем нико до сада није озбиљно бавио, то значи и да организације као такве нема, већ свако ради сам за себе.
А под резултатом у информационој супротстављености треба да се схвата постизање постављеног циља помоћу чисто информационих средстава, уз коришћење информативних технологија за препрограмирање високих руководилаца или елите, а уколико се не успе са руководиоцима, и – комплетног становништва.
Овде највећи значај има постављање циља, ОЗНАЧАВАЊЕ ЦИЉА.
Рецимо, изношење сопственог мишљења у јавност не може да буде циљ информационе супротстављености. Изношење сопственог мишљења представља класично информисање и ништа више од тога. У информационој супротстављености се увек ради о препрограмирању овог или оног субјекта (објекта на који се делује) преко промене система односа које је дотле субјект користио, односно самог смисла. А циљеви које се нападају у информационом рату, као и у сваком другом рату – то су снаге, средства и ресурси противника.
Да наведем примере за препрограмирање. Нека земља доноси нови устав или законе за које је заинтересован агрессор, а који су штетни по земљу која их доноси. Такође признавање или непризнавање самопроглашене државе од стране других земаља. Уградња туђих снага, средстава и ресурса у систем државне управе своје земље. Последњих 20 година и нешто више од тога од Украјинаца су прављени непријатељи Русије. То је чињено са планом и усмеравано тако што је формиран негативан однос према Русији и према свему што је руско.
На крају – Украјина, нафилована страним некомерцијалним организацијама, као да је неприметно постала колонија САД-а. Сада САД мирно могу да користе украјинске снаге и средства за решавање сопствених задатака. Била је остала још само ситница: да се постави свој човек, намесник.
То је после операције «Мајдан», убиства у Кијеву неколико десетина људи од стране «непознатих снајпериста», државног преврата 22.02. и на брзину склепаних председничких избора 25.маја 2014 и учињено.
На жалост, Русија се већ била упознала са поразима у информационим ратовима. Зато ја и говорим о недостатку организаторског принципа у тој сфери. То што није признато Придњестровље, као и прихватање Москве да се у Либији уведе зона забрањена за летове и још много штошта. Још једном да поновим: информациона операција – то није борба компромитујућих материјала или исказивање свету сопствене истине; информациони рат – то је активно препрограмирање чији је резултат учвршћење постигнутог положаја у законодавној сфери. Препрограмирање почиње променом односа («видите колико је он лош!»), а завршава се – у најбољем случају – променом законодавства. У најгорем – тоталним ратом до уништења.
Данас већ имамо примере каквим информационим операцијама Запад и кијевски режим пропраћају рат у Донбасу. Први корак је био да светски медији учврсте свој негативан однос према Русији и према свему што Русија ради. Русија је одбила одлуку свог Савета Федерације од 1.марта о коришћењу руске армије на територији Украјине. Управо се на ту одлуку позивају сви, који убеђују да је на Криму извршена «руска агресија». А да би се на Криму одржао референдум о самоопредељењу уопште није било потребно уводити никакву руску војску, која и није увођена, чак није била потребна ни одлука – довољни су били морнари Руске црноморске флоте који су се у складу са уговором, потписаним са Украјином, већ налазили на Криму.
Међутим, десило се тако да је одлука Савета Федерације одиграла улогу детонатора у Донбасу, где су људи прво почели да излазе на улице да демонстрирају, протествујући против антируског режимана у Кијеву, а тек затим су потегли оружје. Када су се казнене јединице припремиле да крваво кажњавају ту територију дошло је до укидања одлуке од 1.марта. Није тешко предпоставити да је Петро Порошенко ту одлуку схватио као сигнал да је сада у реду да се украјински градови бомбардују и гађају артиљеријом – више немају чега да се плаше. Мислим да ту имамо посла са информационом операцијом против Русије у више корака, чији су резултати очигледни:
– за Русију се лепи реч «агрессор», и она представља онога ко је увео војску на Крим (Русија то није чинила, али – зашто је писала о таквој могућности);
– Русија се окривљује да је «преварила» добровољце и мирне становнике, које као последица тога уништавају казнене јединице;
– У свест украјинског становништва се са доста успеха убацује лик Русије као непријатеља, јер само непријатељ доноси одлуке о увођењу своје војске на територију друге земље.
Односно, са гледишта теорије и праксе информационог ратовања прича о одлуци Савета Федерације (доношење одлуке, па затим њено укидање) претворила се у информациону операцију која је променила однос према Русији у свету и која је спољној политици Русије направила стварне проблеме. Мислим да се тако нешто не би догодило да је у Руској Федерацији постојала организација која се бави информационом супротстављеношћу.
Али – то није све. Мора да се каже и нешто о активном раду извора нових информација на преформатирању јавног мњења. Да погледамо графиконе које приказују однос медијских средстава у Украјини и Русији према добровољцима, и посебно – дијаграм. Модел је прилично једноставан. Ми анализирамо једне те исте новости, али скрећемо пажњу на разлику која постоји у начину како се те новости приказују. Погледамо облик и, конкретно, коришћење ових или оних речи природног језика, уз чију помоћ се формира емоционални однос, на пример:
Добровољци – терористи, сепаратисти;
Кијевска хунта – кијевска влада;
Казнене јединице – национална гарда и т.д.
Видимо да мржња украјинских медија прелази границе скале. Како показује анализа јавног мњења од стране одговарајућих социолошких служби, захваљујући свом масовном раду више од трећине дописника који су се раније према Русији понашали дружељубиво, је у последња четири месеца потпуно променило свој став. Уколико се такав рад настави, становништво Украјине ће већином подржати рат са Русијом, па ће тај рат чак и захтевати.
Када мене питају шта ће се даље у Украјини дешавати, ја одговарам да ће доћи до партизанског рата. Прави борци за слободу ће отићи у илегалу, а ми ћемо прилично често читати отприлике овакве новости: «Антифашистичка илегала је ликвидирала вођу банде украјинских неонациста «Сотник Микола» који се зверски обрачунавао са заштитницима Одесе на Куликовом пољу и у Дому синдиката, и који је затим свом снагом развио лов за људима и трговину робљем у области Мариупоља». То је – под један.
Под два, кијевска хунта која се већ напила крви поубијаног Донбаса ићи ће и даље. Где то?
Пут је само један: неће бити гаса, економија је једном ногом у гробу, нико више не позајмљује никоме, и – остаје само пљачка. Зато треба да се врло озбиљно одмери вероватноћа почетка рата за Крим. Да подсетим да је тај рат Порошенко већ помињао у свом предизборном програму, и да је то потврдио и министар одбране Украјине. А реваншистички рат за Крим може да почне од организовања еколошке катастрофе на њему. САД имају довољно стручњака за климатско оружје. Када хунта постигне у томе успех, она ће своју војску да потера на Русију, јер је то у ствари смисао њеног постојања. Њу су правили онако како се праве пацови – убице. С
ада припаднике казнених јединица, које је Кијев бацио на Донбас (десне кољаче којима су променили назив у «национална гарда») хране трофејима, они тргују људским органима, узетим од живих људи. Становништву освојених градова се пензије «шаљу». Невоља је само што је становника све мање – или их избацују, или убијају, а то значи – пензије стижу победницима! И што се више обичног становништва убије, то победници боље живе, плен им је све богатији. И уколико се злочиначка хунта не заустави управо сада, док је у нападу, доцније ће то бити повезано са огромним људским жртвама. Добровољци Донбаса управо то покушавају. Они су, као некада наши очеви и дедови, штитећи своју Русију, штитећи цивилизацију, први стали испред непријатеља који је наступао са Запада.
А што се тиче пацова – убица, то је прилично стара технологија коју су користили морнари како би брод избавили од мишева и пацова. Специјално су гајени пацови – убице тако, што су њихову храну представљали њихови живи сродници. После тога такав пацов највише воли да настави да се храни искључиво својом врстом.
Моје је гледиште да је човечанство жив организам у коме свако од нас представља само једну ћелију која је у узајамном деловању са другим ћелијама, у корист целог организма. Ћелије се рађају и умиру. И том су организму, као и свему живом, својствене болести. Данас у њему постоји прогресија једне од најопаснијих болести – социјалног рака. Фашизам представља прве одреде инфекције, ћелије које је препрограмирао рак, и које су организоване за борбу против заштитних снага човечанства. А рак се јавља у сваком организму када се за отргнуте ћелије које су изопштене појави тих затон у коме оне могу да се удружују и даље да расту, и одатле да исисавају сокове, јер тада већ представљају организам у организму. Па има смисла и да се размисли како се појавила наднационална држава «Сједињене Америчке Државе», од којих «ћелија» и чиме се она данас «храни».
Остаје још да се одговори на питање: «Шта да се ради?» Чини ми се да у овој изузетно сложеној, драматичној ситуацији која у историји нема преседана, треба једнострано да са над истоком Украјине уведе зона, забрањена за летове. И што се брже то учини, то ће се више живота становника Украјине и Русије спасити, и брже ће наступити мир. Уколико Русија то не учини већ данас, у врло блиској будућности то може да учини НАТО, али тада већ – изнад руске територије.
