(Андреј Фурсов)

Саборност и демократија – на први поглед може се рећи да је ријеч само о културно-религиозној сфери, о нечему што има значај само за вјернике, притом једино православне, у првом реду два братска народа Русе и Србе. Дјелимично је то тачно: саборност је православни пoјам, и на први поглед односи се на далеку прошлост. Међутим, то је тако само на први поглед.

Као прво, у данашњем свијету то што је још јуче изгледало традиционално или чак архаично постаје најсавршенијим (ултра савремено): историја се савија као Мебијусова трака и домодерно се показује постмодерним, остављајући модерну у дубоком офсајду. Друго, у условима када дневни ред формира Запад, првенствено Англосаксонци као оружана песница наднационалних структура управљања, када Запад, уз помоћ војне силе, дипломатије, и, наравно, средстава масовне рекламе, агитације и дезинформације (скраћено СМРАД; та скраћеница изгледа више одговара него СМИ, средства масовног информаисања) покушава наметати своје циљеве, вриједности и праксе, има смисла погледати у сопствени арсенал, на то помоћу чега ми можемо – ако можемо – да формирамо свој дневни ред.

Данас Запад развија свој цивилизацијски напад на незападна, прије свега словенско-православна друштва у неколико праваца. Један од праваца данашњег западног Drang nach Osten – то је ширење западних вриједности и пракси, прије свега такозване демократијe. На први поглед чини се, шта је у томе лоше – демократија – то је добро.

Управо зашто је то добро? Шта је то демократија као појам и као реалност? Да ли то што се описује као демократија постоји и на самом Западу? Не игра ли уњедрење такозваних демократских институција у словенско-православни свијет разорну улогу у том свијету? Шта заправо руши демократија западног обрасца у нашем свијету? Мислим, уперена је она на рушење много тога, између осталог саборности као оригиналног облика социјално-духовне организације друштва са православном основом, и према томе, и самог православља, и то не случајно, уколико је управо православље најмање буржоаска, у суштини антибуржоаска грана хришћанства, управо оно се у знатно мањем степену него католицизам, а тим више протестантизам, подвргло јудаизацији.

ОРГАНСКО ЈЕДИНСТВО ЉУДИ

У вези са горе реченим, у данашњем излагању биће говора о саборности, а затим ће се прећи на демократију, они су суштински различите цивилизацијске форме. Термин „саборност“ изворно је везан са хришћанском црквом, под њим се подразумијева црквено јединство хришћана у љубави, вјери, у животу. Православље, руска традиција и руски живот додали су саборности посебан значај условљен специфичном социјалном организацијом и руском историјском праксом. Саборност је органско јединство људи у оквирима неке цјелине, али то је слободно јединство, засновано на слободном избору човјека, који се диктира његовом моралношћу и његовим осјећајем себе као дијела социокултурне цјелине на основу општих вриједности које дијели са том цјелином. Саборност обухвата и брачно-породичне односе, и религиозни живот, и општост колективне судбине. О саборности, која уопште није нека тоталитарно-хомогена цјелина, већ јединство у мноштву много су писали руски мислиоци – А. С. и Д. А. Хомјаков, И. В. Кирејевски, С. Н. Булгаков, С. Л. Франк, Н. А. Берђајев и други.

Саборност је хармоничан спој и дијалектичко јединство колектива и индивидуе. На том плану саборност је супротстављена и католичком ауторитаризму, у чијој основи лежи догма о непогрешивости папе, која пориче основе хришћанства, и протестантском индивидуализму, у чијој основи лежи догмат о индивидуалној изабраности спасења, који пориче основе хришћанства и отворено је преузет из јудаизма. Уосталом, управо из протестантског индивидуализма је и израсла новоевропска идеја демократије, с њеним искривљавањем у страну права индивидуе, при томе, како се отпочетка претпостављало, индивидуе-власника. Обично се потцртава религиозноцрквени аспект саборности, и то је тачно. Ипак, хоћу да истакнем свјетовно-историјски аспект саборности.

Почињем од тога да доста саборности почиње од руске историје дохришћанских временâ. Један од митова који су ревносно наметале послије покрштавања Русије и Црква и наука састоји се у томе да су Руси до покрштавања (крштења) били пагани. Да, дијелом су били пагани. Дакле, како говоре истраживања, посебно посљедних деценија, и код Руса (Словена) и код Германа, постојала је сопствена монотеистичка религија, коју су, искорјењавајући је, представили као паганство. То је стварност. Најважније је то да је доста тога у саборности условљено историјском специфичношћу живота Словена, Русâ дохришћанске епохе.

ПРОИЗВОДНИ КАРАКТЕР САБОРНОСТИ

Та специфичност се сачувала и још више учврстила у две хиљаде година наше ере, када је православна Русија била супротстављена, са једне стране, католичком Западу, коме је у 16. вијеку придодат протестантски Запад у лицу Холандије и Енглеске (посљедња је од краја 16. вијека маштала о претварању Русије у свој протекторат у оквирима концепције Зелене империје, коју је разрадио Џон Ди). Са друге стране, била је супротављена муслиманском Истоку. И тешко је рећи ко је био већи непријатељ Русији и Русима – ислам или пак католицизам са протестантизмом. Мислим посљедњи.

У условима таквог супротстављања само јединственост, то јест саборност на основу вјере у своју традицију, могла је да обезбиједи преживљавање и побједу у условима спољног притиска и сталних ратова. У вези с тим, саборност је у Русији у одређеном степену добила цео низ војних борбених црта. Уосталом, на сличан начин се развијала ситуација код Срба, који живе у условима сталног спољног притиска католика и муслимана.

Саборност у руској традицији има, међутим, не само религиозни и војни већ и производни карактер, повезан са особеностима руске сеоске привреде и руске општине као особитог колектива за коришћење природе у процесу рада. Овдје су важна два аспекта – природно-привредни и социјално-производни. Како су доказали у својим истраживањима представници школе Л. В. Милова, за руску сеоску привреду карактеристичан је сразмјерно низак ниво укупног друштвеног производа и неопходност значајних, добро организованих и ударничких (мај-септембар) радних напора. Све то изискује колективну координацију дјеловања, јединства у процесу земљорадничког рада. У исто то вријеме, уколико је земљорадња обезбјеђивала само ниво преживљавања, руски сељак се активно бавио неземљорадничком дјелатношћу (лов, кућно занатство, трговина, печалбарство), најчешће индивидуално. Међутим, та индивидуална дјелатност радила је за колектив, за заједницу.

Између типова заједнице (Gemeinwesen), постоје два антипода – то су азијатски и германски тип заједнице. У азијатском типу општине индивидуа је потпуно растворена у колективу – без и ван колективног рада она је незамислива; у суштини овдје је реална социјална индивидуа – колектив (кастa, клан, племе); овдје индивидуа у односу према цјелини иступа као акциденција према супстанцији. Германска заједница је колектив који се не састоји једноставно од индивидуа, већ је њихов збир; општинско колективно биће овдје је додатак индивидуалном. Ако се у азијатској општини заједничка својина простире на земљу у свим њеним функцијама, тада у германској општини (из ње је и израстао феудализам, који Русија уосталом никад није познавала) општинска својина се распростире на земљу у њеној функцији свеопштег услова производње (испаша, пашњак, ливада, шума), али не средства производње – у тој функцији својина носи индивидуализовани карактер. Уопште, треба рећи да је феудализам – сувише индивидуализовано друштво („вазал мога вазала није мој вазал“), и у том смислу оно је и логички и историјски претеча капитализма.

ИНТЕГРАЦИЈА РУСИЈЕ У КАПИТАЛИЗАМ

А шта је пак руска, словенска општина? Она не припада ни азијатском ни германском типу, и супротстављена је истовремено и једном и другом, појављујући се као њихов антипод. У руској општини индивидуум се у значајном степену одвојио (али не тако као у германском), тим више што, уколико се на рачун земљорадње може једва састављати крај с крајем, а неземљорадничка дјелатност најчешће носи индивидуални карактер, овдје се индивидуум не раствара у општини, он је фиксиран. Али логика супротстављања општина једне другој и супротстављања општина цивилизацијским странцима – степњацима, Западу, исламу – приморавала је индивидуе да чувају колективно јединство пред лицем привредних, социјалних, војних и цивилизацијских изазова. Маркс је карактеризовао сличне ситуације на сљедећи начин: „Члан заједнице се обнавља као члан општине, не у кооперативном раду, који ствара богатство, већ кооперацијом у раду за опште интересе (умишљене и стварне), који обезбјеђују одрживост савеза према вани и изнутра“.

Посебну улогу у одрживости савеза играло је духовно вриједносно јединство, управо зато је у борби са Русијом главни напад Запада усмјераван на духовну културно-религиозну сферу.

Интеграција Русије у капиталистички систем у 19. вијеку довела је до њеног слабљења, укључујући економски и духовни пад. Русија је почела да губи у конкуренцији са Западом. Блистави руски мислилац и публициста М. Мењшиков писао је поводом тога: „Деветнаести вијек треба сматрати стољећем постепеног и, на крају, забрињавајуће брзог пропадања народног благостања у Русији. Из Русије теку ријеке злата на продају западним фабрикантима, на издржавање више од сто хиљада Руса који живе у иностранству за гашење дугова и процената од зајмова и другог, и неизбројена количина напора троши се на то да би се, упркос стихијама, подржавала у сиромашној земљи богата културна вањштина. Ако не дође до неке смјене енергије, ако се мучни процес подражавања Европе буде развијао даље, тада Русија ризикује да буде разорена без опаљеног метка; „оскудица“, која је прије свега захватила класу блиску Европи, долази до дубина народних, и земљи у таквом положају преостаје или да има храбрости да се супротстави саблазни или да осуди себе на вјечно ропство.

ПРОМЕНА ЕНЕРГИЈЕ КАО СПАС

Удубљујући се у тихи погром који уноси англо-германска раса у остало човјечанство, нехотице увиђаш сањарење савременог антихриста – Ничеа – сан о „плавокосом лаву који се осмјехује“ не маштом безумника, већ пророчанством грозним које се већ остварује. Будућност је од нас сакривена, али 19. вијек је био непрекидни слом и обојених и више увелих бљедоликих раса. Социјално затирање слабијих, раст пролетеријата и његово изумирање, шта је то ако не истискивање остатака древних раса потомством једне, најмоћније?

Међу самим Енглезима и Нијемцима тече то структурно престројавање, борба људских типова. Један, неки моћан и грабежљив тип, очигледно, ждере остале. И на другом мјесту: „Њемачка и Енглеска – ево на крају 20. вијека побједоносни народи, не само вође већ и истребљивачи човјечанства. Наш словенски свијет, као и латински, је иза тих пљачкашких раса. Можда ће нас нека примјеса жуте туранске крви довести у одбрамбени положај. Ми незаустављиво заостајемо у развоју народне енергије и постепено се уплићемо у мрежу англо-германског освајања. Русија још плаши својом државном силом; као бијело племе, слично Француској, Русија је животно способна, али очигледно на свим свјетским борилиштима уступа пред плавокосим сусједом“.

Мењшиков је писао о промјени енергије као спасу Русије. Промјена енергије се десила – ја имам у виду социјалистичку револуцију. Планирали су је они који су хтјели пропаст наше земље у огњу свјетске револуције, која је требало да ради за Фининтерн (финансијску интернационалу) и свјетски капитал. Историја и логика развоја Великог система „Русија“ усмјериле су се друкчије. Стаљинов тим је одстранио гардисте, „кардинале свјетске револуције“, сву ту компанију интернационал-социјалиста, угушио покушај троцкистичког пуча 7. новембра 1927. и почео градити „социјализам у једној засебно узетој земљи“, то јест реализовати Црвени пројекат, пројекат Црвене квазиимперије; имперсоцијализам је заузео мјесто свјетске револуције – управо то не могу да опросте Стаљину глобалисти, како лијеви, тако и десни. Већ средином 30-тих година појављује се термин „совјетски патриотизам“ а 7. новембар престају да славе као „први дан свјетске револуције“.

Совјетски комунизам, посебно у првој интернационалној фази револуције (1917-1927/29), је и у вријеме владавине екстроцкисте Хрушчова нанио много штете Православној цркви. Међутим, у суштини идеје комунизма, како су их схватали у СССР, у много чему су биле сагласне православљу. Им не случајно, такви русофоби као Бжежински, Пајпс, Јанов и други с њима мрзе и комунизам и православље, увиђајући међу њима историјску везу или чак изводећи први из другог.

ЗАШТО ЈЕ ЧУБАИС МРЗЕО ДОСТОЈЕВСКОГ

Поставивши на чело колектив, али тумачећи га као фактор развоја личности, истичући задатак стварања хармоније између личности и колектива, совјетски комунизам је у суштини обновио идеје саборности. Неко ће приговорити: то је у теорији, у реалности је све било друкчије. Да, било је и дручије, али то и јесте реалност. А зар су самодржавље и Православна црква у дореволуционарној Русији успјели у потпуности да реализују идеал саборности? Не, крајем 19. вијека и самодржавље и Црква су се показали страшно далеки од народа, и, не случајно, свештеник је крајем 19. и почетком 20. вијека постао непопуларна фигура у Русији – и то је било упркос томе што је међу свештеницима било доста достојних људи, истинских патриота – државника.

Другим ријечима, саборност је карактерна, суштинска црта православља, руске цивилизације, која се обнавља у разним формама у разним историјским епохама. Та црта се одражава и у друштвеном уређењу, и у духовној организацији, и у животу, и у књижевности – од руских прича до Достојевског. Није случајно млађи Чубаис (заједно са Јегором Гајдаром, најодвратнија персона епохе дивље приватизације, тачније пљачке Русије 90-тих година) изразио жељу да растрга сабрана дјела Достојевског, а старији Чубаис (не мање одвратна личност, само не у сфери праксе, већ антисовјетске и антируске пропаганде), се окомио на руске народне приче. Русофоби увијек осјећају одакле долази пријетња њиховој „богохулној смрти“ (уосталом, и њихов живот је у потпуности богохулан). Није случајно такође да заклети „пријатељи“ Русије на Западу покушавају да представе саборност у својству тоталитаризма, а приврженост њој робовском природом Руса. А супротстављају „руском тоталитаризму“ западну демократију, чијим уњедрењем и покушавају да сломе нашу саборност, ма у којој форми она постојала. У вези с тим, има смисла да се пажљивије загледамо у демократију као термин и реалност.

За посљедње две деценије престало је да постоји неколико држава разних величина, разних историјских судбина, које су припадале разним цивилизацијама. Ту су СССР, Југославија, Ирак и Либија. Уз све различитости, у тим државама и у механици њиховог разарања заједничко је следеће:

(1) Све су или многонационалне и многоконфесионалне или, најмање, много или разноплеменске (Либија);

(2) Све оне не припадају западној цивилизацији;

(3) Све су биле разорене под именом или заставом демократије, људских прāвā и слично – тобоже неопходности стварања истинског демократског уређења на територији тих земаља.

СТРАТЕГИЈА КОНТРОЛИСАНОГ ХАОСА

На тај начин, „демократија“ је искоришћена као моћно идеолошко и психоисторијско оруђе Запада у борби против тих друштава, која су или иступила као његов противник на свјетској арени или чије је ресурсе и територију хтио присвојити. Штавише, политички режими успостављени у разореним земљама претендују на то да су демократски, и управо на демократији заснивају то што раде. Једном је Б. Мур примијетио да, ако је људима будућности суђено да раскину ланац садашњости, они морају да схвате те снаге које су исковале тај ланац. „Демократија“ је данас, безусловно, не ланац, него та узда коју многи режими, а првенствено Запад користе за контролу над становништвом својих земаља и средство разарања тих друштава која је изабрао као мете. Прије неколико година високорангирани амерички дипломата Стивен Ман, специјални представник Буша млађег за Евроазију, отворено је изјавио да су САД примијениле против СССР стратегију контролисаног хаоса, а главне форме те стратегије биле су тржишне реформе и борба за људска права и демократију.

Демократија може да се схвати подједнако и као научни термин и као реално постојећи феномен на Западу, захваљујући коме су тобоже ефективно представљени интереси свих слојева друштва, и зато су сви дужни што прије да преузму тај западни модел и уњедравају га код себе. Али, ако неко неће, е „тада ми летимо ка вама“. И бомбардујемо. Тојест остварујемо хуманитарну интервенцију, као што је то било у Југославији, Ираку, Либији, а то се планира и у Сирији и у Ирану.

У вези с тим намећу се два питања:

(1) Шта је то „демократија“?;

(2) Колико Запад, тај крстоносац демократије, одговара њој, коју проглашава за вриједност која тобоже тако недостаје другим, незападним друштвима.

Почећемо од тога да се у антици демократија није распростирала на све друштво у цјелини, већ само на народ, тојест на пуноправне чланове друштва. Али основа античке демократије било је ропство – то је неопходно имати на уму.

А сада о западној демократији, демократији буржоаског друштва. Постоји мноштво одређења тог термина, притом најчешће не теоријских и општих, већ конкретних и дјелимичних. Често демократију, према К. Поперу, поистовјећују са такозваним „отвореним друштвом“. Овдје је демократија – плуралистичко друштво, гдје свако може изражавати своје погледе и слично. „Отворено друштво“ се супротставља „затвореном“, тоталитарном, чија су идеолошка основа, према Поперу, теорије Хегела и Маркса. Та Поперова теза свједочи само о његовом не у потпуности адекватном поимању Хегела и Маркса. За нас је интересантније друго: пред крај живота Попер је признао да је „отворено друштво“ иста таква пријетња слободи као и „затворено“, али на то присталице те теорије не воле да подсјећају.

Други „херој“ неолиберализма Фридрих Хајек квалификовао је демократију као поуздан бастион од тираније, као ограничење власти (тј., у датом случају одређење носи негативно-дијалектички карактер). На том плану Хајек методолошки понавља М. Вебера, који посматра демократију као средство заштите од политичке самовоље, као својеврсно антисамовлашће.

ИЗ ДЕМОКРАТИЈЕ У ТОТАЛИТАРИЗАМ

Постоје одређења демократије која не фиксирају садржај, већ форму. На примјер, представничка демократија, буржоаска демократија. Јаков Талмон је чак говорио о тоталитарној демократији, којој је посветио специјално истраживање.

У сваком случају у стандардним западним схемама демократије претпоставља се да грађани слободно бирају своје руководиоце и да су им они одговорни, као и да у својој владавини реализују интересе друштва у цјелини, а не засебних група, класа и слично.

Колико то одговара реалности посебна је тема. Сада сасвим кратко о самом термину „демократија“. Његова магловитост, многосмисленост и политичко-идеолошка обојеност не дозвољавају да се оквалификује као научни. То је чисти идеолошки термин, чија је намјена да закамуфлира политичке реалије и представи интересе владајуће класе, тј. дијела друштва, као интересе цијелог друштва, тј. као цјелине. Осим тога, сама демократска процедура има за циљ да легитимише власт владајуће класе и представи напад на њене позиције или чак супротстављање њој као напад на демократију.

На крају, посљедње по редослиједу, али не по значају: демократска фасада требало би да сакрије тај факт да западни (буржоаски) политички систем у цјелини еволуира од тога што буржоаски идеолози називају демократијом ка томе што исти они називају тоталитаризмом. Зато, када говоримо о демократизацији Запада од средине 19. вијека, након што се завршила епоха револуцијā (1789-1848), треба говорити првенствено о спољној демократизацији. Да, дно, раднички слојеви, изборили су од врхушке одређена права. И врхушка је, уплашена могућим дејствима „опасних класа“, уплашена ситуацијом коју је Б. Дизраели назвао ситуацијом „двије нације“, тј. максимално оштрог супротстављања, пошла на уступке у политичкој сфери у виду постепено ширених бирачких права становништва, партијског живота, друштвених покрета. Као што је запазио И. Валерштајн, капитализам је једини систем који легализује своју опозицију и самим тим је припитомљава и одомаћује). Али истовремено газде тог система почеле су да преносе реалну власт из отворене јавне сфере у затворену, скривену, гдје су реална форма организације постали клубови, ложе, комисије, орденске и неорденске структуре. При томе, као прво, назначене форме организације су носиле наднационални карактер и биле тијесно повезане једна са другом, чак на наднационалном нивоу. Као друго, оне су у значајном степену функционисале по мрежном принципу.

МОРАЛНОСТ КАО ИЗВОР САБОРНОСТИ

Даљи развој демократије на Западу карактерише се оштром противречношћу. Са једне стране, демократија се прокламује као једна од централних вриједности, за чије се одсуство оптужују ти који су се супротстављали или се супротстављају Западу, прије свега СССР; у исто то вријеме, уколико је систем прокламовао демократију као вриједност, радничка класа и средњи слојеви је користе као оружје у идејно-политичкој борби, изнуђујући уступке, и при одређеним околностима врхови су били принуђени да иду на те уступке, посебно 1945-1975. године. Са друге стране, владајућа класа је радила и ради све да сведе демократију на политичку форму, да је поткопа, да јој не дā да се претвори у ефективно „оружје слабих“. Борба врхушке против демократије тражи посебно разматрање, ја пак хоћу да обратим пажњу на сличности и разлике између саборности и демократије.

Прије свега саборност, за разлику од демократије, није везана са питањем својине. била то античка или, тим више, буржоаска варијанта. Саборност се простире на људе независно од својине, од посједовања или непосједовања материјалних добара. Разумије се, у пракси, саборност је, наравно, подложна утицају производно-привредних, социјалних и других фактора, међутим, тај утицај носи општеисторијски карактер, а не конкретно-системски као у случају са капиталом и приватном својином (довољно је прочитати макар Лока да би се увјерили у то). Непосредни извор саборности је моралност, мада је и тај факт историјски условљен.

(Евроазија.инфо)

Ознаке: Андреј Фурсов, демократија, саборност