Прочитај ми чланак
Откад је наш народ, бежећи од „Олује“, отишао према истоку, овде у Стрмици више ништа није исто. Док траје „Сијело тромеђе“ доживимо два потпуно необична, радосна дана у нашој обичној, учмалој свакодневици. Дођу лети, истина, многобројне породице, пореклом из Стрмице, да обиђу имања, проветре куће, покосе траву, уреде дворишта… И, да се спусте до мора, близу је… Али, од истине се не може побећи.Умиремо, децо, умиремо. Нестаје нас, полако, болно и – сигурно!
Овако о стрмичкој свакодневици говори Гојко Берић (65), пензионер, пре грађанског рата погонски електричар у гипсари „Книн“. Село, рачуна, има највише 150 становника. Пре рата, присећа се Гојко, било нас је бар десет пута више.
– Само две године после „Олује“ дошли су први повратници, решени да се баве пољопривредом. Али уби нас граница! То што смо на самој граници Хрватске и Босне и Херцеговине, загорчава нам живот више од било какве пошасти. Имања су нам у обе државе, па кад дође време за терање стоке до колиба на испашу, сејање кромпира и кошење ливада, приседне сваком домаћину појединачно – јада се Берић.
Каже, кад заврше косидбу и сакупе сено на својим ливадама, које су сада делом у Босни и Херцеговини, сељаци морају да иду у Грахово, или још даље у Ливно.
– Од надлежних морају да добију документацију да би сакупљено сено пребацили до својих сеника у Хрватској. Али, то није ни по јада. Јер, да би сено дотерали, морају да плате таксе као да сено увозе. Тако сваки наш домаћин увози сено сам од себе! А, ујдурме кад овце на испаши пређу државну границу не могу се описати. Трагикомедија у безброј чинова – прича овај Стрмичанин.
Стока је, објашњава, сада обележена ушним „минђушама“ и тачно се зна чија је и одакле је.
– Кад пређе границу, онда, надлежни зову. Али, не да сељак дође и узме залутало грло, него да иде у царинску испоставу да да изјаву, да добро плати, па да овцу врати! И то што плате, није страшно него што без потребе издангубе и по два-три дана усред летњих послова. Нећу грешит’ душу, старији цариници и полицајци нам само јаве, па ми одемо по стоку. Али, враг да их носи, кад су у смени ови млади, што примењују све што науче у школи, онда нам не гине дводневни „аранжман“ до Ливна – вели Гојко.
Ипак му је, тврди, највише жао младих који су се после „Олује“ вратили са родитељима. Било је, каже, неке исконске жеље да се врати и остане. Али, млади који су већ стасали и засновали своје породице, једва састављају крај с крајем.
– Моји родитељи су последња породица која се 2002. године, са двоје деце вратила у Стрмицу – прича Бојана Крнета (22), мајка шестомесечног Николе Јојића, најмлађег Стрмичанина. – Родитељи живе од социјалне помоћи и пољопривреде. Муче се, богами! Ја сам радила у једној продавници у Стрмици, али и она је затворена. Док Никола не напуни годину, од државе добијам 200 евра месечно. Шта ћу после ни сама не знам. Можда, као и супруг, због каквог таквог посла одем у Републику Српску.
Открива нам Бојана да у Стрмици више нема ниједне продавнице. Комби с различитом робом, каже, долази уторком и петком, па народ тада купује шта му је неопходно. Можда је то лакше за старије, али, некако је, сматра, за све понижавајуће.
– Некада је у Стрмици било шест продавница, пет кафана и четири фабричка погона. Само је млин „Јединство“ млео жита за целу Далмацију! Из сваке куће радило је барем по троје. Сад је враг однио све низ ову нашу стрмину стрмничку – допуњује Берић.
УНСКА ПРУГА
– У Стрмици влада тешка тишина, а некада је унском пругом, која повезује Загреб са Сплитом и Задром, воз пролазио сваких 20 минута. Унску пругу, међутим, неће да обнове, иако је од личке краћа готово 100 километара. У СФРЈ, била је једна од најпрометнијих, а за луке у Сплиту, Шибенику и Задру, унска пруга је била најбржа веза са унутрашњошћу. Но, ако је овим лукама и даље преко потребна, држави Хрватској изгледа није. Обнова унске пруге, то сви знају, само је ствар политичке воље, али ње, засад, нема – сматра наш саговорник.
ГДЕ СРБИНУ ДАТИ ПУШКУ
– На сву муку око границе, последњих година, на плећа нам се „натоварила“ и приватна ловишта. Богаташи на Орловачи и Дералама закупљују шумске поседе, претварају их у приватна ловишта и хране дивљач. Накотило се дивљих свиња које често направе дармар у вртовима. А, понекад, до кошница сиђу и медведи којих у овим крајевима готово да није било. Жалили смо се надлежнима у општини Книн, али није било вајде. Тражили смо и дозволе за ловачке пушке, али то мислим да нису ни разматрали. Ипак смо ми Срби, где ће нама дат’ оружје – открива Гојко Берић.
(Вечерње новости)
