У острошкој келији пронашли смо Монаха Арсенија, човјека који је живи свједок страдања својих пријатеља, икона rock&roll-a седамдесетих и осамдесетих година.

Варљиви зидови rock&roll-a

Седам година је провео у манастирима широм свијета, био осмаљен пет година на планини без контакта са световним да би пронашао пут спасења. На крају, Арсенија смо затекли у манастиру Острог, гдје је био спреман да говори о наркотицима, свом и животу својих пријатеља. Био је дио познате југословенске музичке екипе, одрастао са њима на истом асфалту. А онда је кренуо пут смрти чланова ЕКВ-а, када је наш саговорник постао велики противник наркотика и свега поменутог.

“Надуваш се хашишом, узмеш гитару, кренеш у свој свијет, а од тог свијета, само је један корак до суицида”, почиње причу Арсеније.

“Рођени смо у Београду, били нераздвојни од дјетињства: Ја, Милан Младеновић, Бојан Печар, Маги, Ивица Вдовић… Бојан и ја смо у то вријеме имали своју групу, ја сам пјевао и свирао клавијатуре. Ми смо били људи који су хтјели нешто ново. Били смо дјеца београдског асфалта, великог срца, сви талентовани за умјетност. Међутим, кренули смо путем којим нијесмо имали намјеру, а у том неком комунистичком периоду можда је то и био једини начин да искажете бунт и упаднете у варљива четири зида rock&roll-a”, присјећа се монах.

Хероин убио уметност

Како тврди, сви његови пријатељи, музичари, пјесници, глумци, сликари покошени су сидом, хепатитисом и пронађени предозирани. А они који су остали да живе још увијек су међу истиим зидовима. Најболнији губитак за Арсенија је најбољи друг из детињства, сликар Душан Герзић Гера.

И њега је убио хероин, а то је био тренутак када је монах схватио да монографија о његовом најбољем пријатељу позива генерације на стравичан пут наркотика.

” Гера је био диван човјек са огромним талентом, али и он је покошен хероином. Био је један од идола овог свијета, али је заправо требао бити антидол. Роцкенролл оставља ожиљке и тешке посљедице”, враћа се сјећањима Арсеније. И док је данас немогуће отркити идентитет страдалника од дроге, у својој књизи “Бог и rock&roll” овај духовник, дајући суву статистику, описује страдање чланова популарне групе “Екатарина Велика”, гдје говори да је први од хероина умро Ивица, вјероватно најбољи бубњар кога је Београд имао. Затим је отишао вођа групе гитариста Милан, пјевач и надарени композитор.

“То су биле електричне литургије, на тој литургији причешће је био наркотик, џоинт или црта. А како је свијет rock&roll-a тако добар, зашто нам треба наркотик?”

У Лондону је завршио басиста Бојан. После свих, преминула је Маргита, клавијатуриста, при крају сва отечена од наркотика, алкохола и љекова.

Мистични обреди

Оно што је зажелио јесте да покаже другу медаљу овог музичког правца, а да није пут славе. Дипломирани стоматолог Александар Јовановић, данас монах Арсеније, тврди да је компетентан да говори о овом свијету, јер је разлика између њега и осталих клинаца животно искуство и то не било какво. Иако је био сапутник еx Yу музичких икона, успио је да се спаси на свој начин.

“Баш зато што су сви мртви, што сам их посматрао као браћу и сестре, видио сам да се дјеци показује да живе њиховим животима. Писао сам отворено, а Бог ми је свједок да нисам ништа измислио, јер сам и ја практично био гори од свих њих”, признаје Арсеније.

А наступе које су имали, објашњава као мистичне обреде.

“То су биле електричне литургије, на тој литургији причешће је био наркотик, џоинт или црта. А како је свијет rock&roll-a тако добар, зашто нам треба наркотик?” , поставља питање и себи дјеци овог вијека.

Ипак, неки од његових живих пријатеља још увијек су у том истом свијету, на сречу живи, мада одавно не могу да стварају, већ живе од старе славе.

“Човјек је слободно биће и врло често чини лоше и себи и другима, и тих двадесетак година монашког живота сам се борио и можда се никад нећу изборити против прве двије дециније свог битисања. Моје је да покушам да објасним и преведем људима оно што не виде, јер нијесу искусили, јер и ја сам био мангуп, пробисвијет, читао сам и гледао и доживио свашта. Нисам дијете које је дошло са села па није спремно да се уклопи. Треба уживати на овом свијету, конзумирати свијет на прави начин.

Рокенрол има неки смисао само у почецима и да то буде само једна врста бунта против сивила свакодневице, уколико се пређе граница, уз конзумирање нароктика, он постаје отрован, ако се претјера постаје смртоносан. Мада, овај музички правац је архаичан израз, јер само оно што је давно створено, данас је живо” , са сјетом закључује причу отац Арсеније.

(refleksija.me)

Ознаке: Београд, Екатарина Велика, исповест монаха, Нови талас, поп-рок музика