Прочитај ми чланак
Србија и Русија! Милошевић и Путин! То је та „јеретичка“ асоцијација која се, с једне стране, просто намеће и од које се, истовремено, готово панично бежи и отклања. То је поређење које свих ових месеци, од избијања украјинске кризе, непрестано праве заједнички српски и руски непријатељи. Али такође и многи добронамерни посматрачи, забринути да би Путин и Русија на крају могли поделити жалосну судбину Србије и Милошевића.
Најлакше је, али и најповршније, рећи: ма, нема то никакве везе, друго је време, други су актери, уосталом, погледајте само колико је Русија – упркос свему – велика и моћна, а колико је Србија безначајна и мала.
О АУТОРУЂорђе Вукадиновић је дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду 1987.
Од 1990. године ради на Филозофском факултету у Београду на предметима Увод у теорију друштва и Филозофија политике.
Бави се темама из класичне и савремене немачке филозофије, филозофије историје и политике, као и актуелном политичком публицистиком.
У више наврата члан управе Српског филозофског друштва и учествовао у уређивању стручних часописа и публикација од националног и интернационалног значаја.
Објављује аналитичке чланке по домаћој и међународној периодици.
Стални је колумниста Политике и НИН-а, политички коментатор РТС, као и више страних ТВ станица.
Оснивач је и главни уредник часописа Нова српска политичка мисао.
Међутим, када погледамо регионалне пропорције и односе, а посебно када погледамо третман који још од припајања Крима, а нарочито последњих дана, после пада малезијског авиона на истоку Украјине, у тзв. светском (читај, западном) јавном мњењу имају Русија и њен лидер, асоцијација је неизбежна.
При чему се Путин јавља као Милошевић, Игор Стрелков као нека комбинација Капетана Драгана, Милана Мартића и Ратка Младића, а Доњецк и Луганск као Крајина. Односно, у тој асоцијацији једина неизвесност би била то да ли ће Руси на украјинском истоку поделити судбину „Републике Српске Крајине“ у Хрватској, или – у оптимистичкој варијанти – ипак проћи нешто боље, тј. институционализовати се отприлике као „Република Српска“ унутар БиХ.
Услед свих ових догађаја, у прилично незахвалној позицији нашла се и званична српска политика, која се Милошевића и његове политике већ одавно званично и суштински одрекла (а о „Републици Српској Крајини“ да и не говоримо), жели најбоље односе са Западом, „безалтернативно“ тежи уласку у ЕУ – док Путина и Русију (бар званично) воли и подржава. Што све скупа неодољиво личи на политички галиматијас и шибицарење које се, уверен сам, на крају по Београд неће ни срећно, а ни часно завршити.
Нема, наравно, сумње да су Путин и Русија много јачи, а – ја бих рекао – и много невинији за догађаје у Украјини и на простору бившег СССР-а, него што су Милошевић и Србија били у случају бивше Југославије. (А што, опет, нипошто, не значи да су Милошевић и Србија били криви у оном смислу и у оној мери колико им се то настоји приписати пресудама Хашког трибунала, или у заједничким „постконфликтним“ историјским уџбеницима које пишу локалне невладине организације.)
Спонтано или намерно, плански или стихијски, Русија је у распад Совјетског Савеза ушла потпуно другачије од Србије и својевремено су многи у Београду помишљали да је то бољи начин, пребацујући Србима и Милошевићу што су „срљали“ и што „нису били мудри као Руси и Јељцин“.
За разлику од Милошевићеве Србије, Русија се помирила с распадом земље, заправо, чак га је на неки начин и иницирала, и наизглед мирно прихватила чињеницу да се двадесетак милиона етничких Руса нашло у улози мањине широм бившег СССР-а. Русија није правила своје „крајине“ и „аутономне области“, није политички мобилисала нити инструментализовала Русе по балтичким републикама, Украјини или Казахстану. И тек у последњих десетак година је почела нешто мало више да се интересује и брине о судбини и људским правима својих сународника раштрканих диљем екссовјетског простора.
Положај тог становништва често је био понижавајуће дискриминативан и, поштено говорећи, Москва се у протеклој четврти века није прославила у његовој заштити. Али сва та невиност (која је у неким случајевима прелазила у својеврсни немар и неодговорност), односно, недовољна заинтересованост, инертност и неспремност да се озбиљније ангажује на политичкој и физичкој заштити сународника, није била довољна да Русију амнестира од оптужбе како „попут нациста, инструментализује своју мањину у суседним земљама“, нити да са Путина скине ореол „непријатеља слободног света и демократије“ (читај, Запада).
У сваком случају, сигуран сам да за Русију и Путина лично, односно, његове политичке, медијске и остале саветнике, у овом тренутку готово да нема важнијег и хитнијег посла него да – још једном – пажљиво простудирају све аспекте југословенског конфликта из деведесетих година. И тако, можда, избегну макар неке Милошевићеве заблуде, грешке и замке. А нарочито ону основну и фаталну: да вас прво медијски и политички демонизују („зликовац“, „балкански касапин“, „убица беба“), потом, тако ослабљеног и дезоријентисаног, прогласе за „фактор мира и стабилности“ и наведу на одрицање од легитимних националних и државних интереса – и на крају елиминишу индуковањем унутрашњих немира и незадовољства.
Све у свему, свиђало нам се то или не, аналогија је успостављена и од ње ће се тешко моћи побећи. А на Путину и Русији је сада да се – не само себе ради – потруде и учине све да та аналогија макар не буде дословна. А поготово не у погледу крајњег исхода.
