Прочитај ми чланак
Илустрација: Горан Горски
Византијски сит
(Византијска зора)
(Стихови: Ђорђе Кековић; Музика: Слободан Тркуља)
Док сам ходао покушавајући
да пронађем извор из ког је потекла
замућена слика сопственог пута
посутог лишћем израслим у дотицају
почетног узрока и последњег утока,
означена у говору тог предела,
пронађох освит, црну раку и траг
под којим се осећала још свежа
устајалост, замрлост реке
коју често помешају са пустињом
и која је у свом кориту чувала
игру мртвих језика, посејаних писама,
речи мудрих, упозоравајућих, туђих,
и под којим су се бесквасне емоције
уједначено сливале у питања, загонетке, сумњу
стварајући изборни круг подношен за залогу
свежој крви младог човека
у чијим капима
пронађох устајање, гроб и одраз,
овештале речи што носе наук
и што се сливају низ брег као колоток,
враџбина ил штогод треће, неспокој,
размену ситих речи и трудних осећања,
обасипање, облапорно обасипање
земљом, глином, дреном, сувотом,
а онда стисак у рукама два листа багрема
влажна као наум мајстора
који порађа, доноси на свет Икара,
да, то је, хоћу да будем водењак,
да пукнем пред трудовима искона
и да верујем
у јата трагова под ведрим небом,
изричиту жељу, несносну белину света
и поглед што носи снагу правца и смера,
тло озеленело, претворено у бокоре смисла,
игру без улога, талона, добитка,
игру над играма, самодовољну, игру живота,
у смирај дана нек дође храна
за моја непца очврсла у логорима,
у холограмским таштинама, црним рупама,
нек будем сит на крају дана,
сит пуноће пред залазак сунца,
византијски сит, као човек са истока.
