(Н. Бабић)

Анализа: Након века неправди и борбе за слободу ирачки део Курдистана на корак је до независности, али уз подршку САД-а и Израела.

У позадини сложених геополитичких процеса који се управо одвијају на Блиском Истоку, посебно у Ираку, приметно је стварање нових држава. То се пре свега односи на Ирачки Курдистан, чије вође непрестано говоре о независности и чине конкретне кораке у том смислу. Председник Ирачког Курдистана, Масуд Барзани, недавно је за ББЦ изразио спремност да се у наредним месецима одржи референдум о независности тог региона. Иако Курди изјављују да су спремни да учествују у мирном решавању ирачке кризе, те се позивају на природно и неотуђиво право на самосталност, актуелна збивања су само разоткрила да је Ирак одавно подељен. Медији јављају да је Барзани позвао институције Ирачког Курдистана „да се убрза оснивање изборне комисије и припреми референдум о самоопредељењу“.

Нешто раније је будућу политику Ербила прилично јасно расветлио Фуад Хусеин, лидер председничке администрације вође ирачког Курдистана, када је у интервјуу за The Globe And Mail рекао: „Ирак је већ подељен и ми овде имамо нову реалност. Крећемо се у смеру самоопредељења и тај је процес већ почео.“

Нагласио је и да је влада Нуриа Ал-Маликија годинама водила политику поделе, због чега су актуелни догађаји били неизбежни. Према његовим речима, након што је у јуну екстремистичка група Исламске Државе Ирака и Леванта (ИДИЛ) успоставила контролу над градом Мосулу, административним седиштем покрајине Ниневех, било је очигледно да ће се земља „поделити на три дела“.

Курди су тада рекли да је град Киркук сада под пуном контролом курдских снага и да нема потребе коментарисати одлазак ирачке војске.

„Ирачка војска је нестала, тако да смо испунили вакум и заштитили Киркук и друга подручја. Ирачка војска више не постоји“, крајем јуна изјављује Фуад Хуссеин.

На много начина се подручја Ирака под курдском контролом више не осећају повезанима с остатком земље. Између осталог, курдски север је још увек оаза релативног мира и секуларизма, муслиманске и хришћанске заједнице живе једна уз другу, а жене играју важну улогу у друштву и политици. Странци већ сад по доласку могу добити 15-дневну „визу Курдистана“, без потребе за претходном посетом ирачком конзулату. Курдистан је, према аналитичарима, усмерен на економски развој и не жели верске сукобе. Курдистанска регионална влада је постигла виши степен економског суверенитета када су кренуле прве испоруке курдске нафте до турске луке Чејхан, одакле се извозе на међународно тржиште. Данас стиже вест како централне власти у Багдаду преузимање нафтних поља од стране јединица курдских Пешмерга сматрају „службеном објавом рата ирачкој војсци“, чиме се ствара трећа страна у ирачком сукобу.

Будући Ирачки Курдистан је након свргавања Садама Хусеина 2003. добио широку аутономију од стране америчких снага, у Ербилу сматрају да им на путу ка независности претњу представљају Турска и Иран, који се боје нереда међу властитом курдском популацијом и присиљавају владу председника Барзани да идеју о независности остави по страни. Међутим, сада када је Блиски исток ушао у нову стварност, сан Курда о самосталности за коју су се борили кроз векове – против Отоманског Царства, британских колонијалних трупа и централне владе у Багдаду – претвара се у реалну политичку опцију.

Сасвим природно је да изјаве водства Ирачког Курдистана о независности изазивају супротне реакције у различитим земљама.

Значајна је изјава коју је за Fox News дао бивши директор америчке Централне Обајвестајне агенције (ЦИА), Мајкл Хајден, који је отворено рекао:

„Зашто не бисмо пристали на сарадњу са аутономним Курдистан? Тако ћемо обезбедити наше присуство у региону, где можемо имати поузданог партнера и одакле у случају потребе и стварне претње Сједињеним Државама можемо користити америчку силу.“

Према М. Хајдену су Ирак, Сирија и Либан вештачке државе које је створила европска дипломатија. Он сугерише да ће Ирак и де јуре бити подељен између сунита, шиита и Курда, и да су Курди схватили да Ирак као јединствена земља више не постоји.

„Само погледајте оно што су Курди направили. Они су већ успоставили границу. Освојили су Киркук, јер су схватили да је ово крај игре. Сада требају добити териториј који они желе, јер свако ће добити оно што освоји у овом рату, а земља ће , на жалост, престати да постоји „, рекао је Мајкл Хајден.

Док бивши шеф ЦИА-е верује да Курди у Ираку могу обезбедити интересе Вашингтона, америчики лидери су током развоја последњих догађаја изгледа изгубили елементарно разумевање ситуације на терену и још увек позивају Курде да сарађују са ирачком војском против сунитских милиција. Заменица портпарола Стејт департмента, Марија Херф, рекла је „како Сједињене Државе неће дати никакву директну подршку курдским оружаним снагама Пешмерга, уколико не буду сарађивале са Багдадом“.

„Подржавамо савезну владу Ирака с којом сарађујемо и њој ћемо дати подршку. Опет позивамо Курде, посебно Пешмерг снаге, да сарађују са ирачком војском у борби против заједничке претње“, рекла је Марија Херф, која је у мају оштро осудила Барзанија „што продаје ирачку нафту без дозволе Багдада „.

Портпарол Пентагона, адмирал Џон Кирби, такође не искључује могућност да је 300 америчких војних саветника послано у Ирак како би се помогло локалним безбедносним снагама у сарадњи са курдским јединицама Пешмерга.

„Као што је председник рекао, један од заједничких оперативних центара ће бити смештен у северном Ираку. Колико ја знам, за то место још увек нема коначне одлуке, али мислим да ће Пешмерга снаге дати свој допринос заједничким напорима“, рекао је адмирал Кирби.

Курдска жеља за независношћу је сасвим природна, али је активно подржавају Израел и премијер Бењамин Нетањаху, који је поздравио оснивање независног Курдистана. Узгред, његова изјава је дошла исти дан када је вођа ИДИЛ-а, Абу Бакр Ал-Багдади, објавио успоставу исламског калифата на окупираним подручјима у Ираку и Сирији. Израелски премијер Нетањаху је рекао „како због слабљења исламиста Израел мора подржати тежње Курда за независности“. Ово је прва јавна изјава једног високог израелског званичника у корист независности Курдистана у последњих неколико деценија.

„Курди морају имати потпуну независност у блиској будућности. Исламисти ИДИЛ-а су само одиграли улогу катализатора. Што се тиче израелског премијера, он само жели да постоји друга сила која ће се супротставити исламистима и стога изражава подршку Курдима“, рекао је политиколог и професор Универзитета Салах Ал-Дин у главном граду Ирачког Курдистана Ербилу Али Радуан Бадина.

Треба рећи да однос Курда са Тел Авивом траје готово од оснивања Израела. Према неким извештајима, израелски инструктори су обучавали курдске побуњенике у Ираку, а они су помагали Тел Авиву одавањем информација о томе шта се у Ираку догађало под Садамом Хусеином, као и о томе шта се дешава у Ирану, за  New Eastern Outlook пише професор и аналитичар Виктор Микхин.

Још један значајан детаљ је што крајем јуна Курдистан шаље своју прву пошиљку нафте Израелу. 26 јун аизраелски министар спољних послова, Авигдор Лиеберман, током састанка са америчким државним секретаром Џон Кери изјављује: „Ирак се распада и чини се да се рађа независни Курдистан. То је питање блиске будућности.“

Турска влада је званично изразила своје неслагање са било каквим одвајањем Курдистана из Ирака.

„Цео свет зна наш службени положај: Ирак се не може делити, оружје треба ћутати, нема проливања крви, милитанти не би требали преузети власт у Ираку, а ми морамо одржати Ирак као јединствену земљу. Напади бораца Исламске Државе Ирака и Леванта су допринели порасту страхова одвајања Курдистана од Багдада, постоје подручја под контролом сунитских група, одвојени курдски територији на северу земље и подручја под контролом ирачких владиних снага на југу „, изјавио је заменик турског премијера, Булент Аринч.

Аринч је у потпуности одбацио позив израелског премијера Бењамина Нетанијахуа да се оснује независна курдска држава на северу Ирака, истичући „да Ирак има снагу и устав“. Премијер Реџеп Тајип Ердоган је непријатељ било каквог облика независног Курдистана, али су у исто време Турска и Ирачки Курдистан успоставили веома јаке економске и политичке везе.

Нови планови Курда се прате и у Техерану, где се с великим опрезом прате збивања у суседном Ирачком Курдистану. Верске вође у Ирану су добро свесни борбе за независност Курдистана, а ако се догоди у Ираку, страхују да би то могло да изазове ланчану реакцију у иранским подручја где Курди чине већину. Уосталом, сви су народи на Блиском Истоку осетљиви на властиту независност, а Курди у овом случају изгледа да само траже онолико права и могућности за своју државу као што то имају друге земље.

Код обичних људи жеља за независношћу варира, а Курда према неким проценама има од 30-40.000.000. Имају заједнички језик, територију, доступност богатим ресурсима, те у складу с међународним правом желе да успоставе своју самосталну државу. Обзиром на „савет“ бившег директора ЦИА-е, који жели независни Ирачки Курдистан који ће бити амерички полигон у региону и израелско зближавање са Барзанијем, чије ће трупе за себе везати исламисте што даље од израелске границе, није никакво чудо да Техеран чини све како би ојачао режим Нуриа Ал-Маликија, чиме уједно стишава сепаратистичке тежње властите курдске мањине.

Премијер Нури Ал-Малики одбацује чак и курдску аутономију у спорним подручјима, па је прогласио и категорички одбацио предлог курдског вође да у наредним месецима одржи референдум о независности Ирачког Курдистана. Малики тврди да су Курди заузели нафтом најбогатију регију Киркук, те да су протеравши исламистичке екстремисте и сами учинили исто: „нелегално окупирали део Ирака који им историјски не припада“.

Тежак и трновит пут до самосталности Курда, који су сањали и борили се већ вековима, још није готов. Крвави догађаји у региону и политика курдских вођа ће показати хоће ли успети да оствари независност барем једног дела Курдистана, међутим, ту постоји један проблем, а то је избор савезника.

Заслужује ли Ирачки Курдистан подршку, ако независност стекне као савезник Вашингтона?

Што се тиче самог територије, треба рећи да су ирачки Курди почели да копају дубоке ровове на својим границама, или тамо где они сматрају да ће бити границе Ирачког Курдистана, чиме се и физички намеравају одвојити од осталих делова Ирака.

Копање дубоких ровова је јединицама Пешмерга наредило регионално министарство Ирачког Курдистана, а наводно како би се „зауставио продор исламиста и спречиле терористичке активности на њиховом подручју“.

Обраћајући се новинарима, секретар министарства Јабар Јавар је рекао да ће се „ровови копати према граници с Мосулу, око Дохук и Киркука, бити ће дубоки 2-3 метра са бодљикавом жицом са обе стране“, додајући да ће се ровови протезати све Рабиа ‘ае у покрајини Ниневех до границе с Ираном.

Негирао је да ће ровови бити тампон зона око регије, поновивши да регион Курдистана поздравља све избеглице које су побегле од насиља у сунитским регионима и „ровови, неће бити препрека за њих“. Будући да су копнене везе између Курдистана и подручја која под контролом имају ирачке снаге покидане, граница са тзв. „Исламска држава“ дугачка је више од 1050 километара и реч је о захтевном подухвату курдских снага.

Као што смо рекли, бивши званичници у Вашингтону, заједно са Израелом, поздрављају независност Ирачког Курдистана, док службени Вашингтон и Турска наводно не желе да виде такав развој ситуације.

На инсистирање америчких званичника се огласио председник ирачког Курдистана, Масуд Барзани, који је 6. јула рекао „како ни Америка ни Турска неће спречити независност ирачких Курда“.

„Не очекујем активну помоћ, али ни отпор. Људи могу да живе заједно само добровољно, а не под присилом. Не тако давно, за изјаве о независности Курдистана се могло завршити у затвору. Независност је природно право сваког народа. Упозоравали смо Багдад о претећој опасности , али су нас игнорисали, упркос нашим упозорењима како ИДИЛ мобилише све јаче снаге уз границу. Сунити су занемарени и њихове потребе за бољим путевима, болницама и школама је рјешавала шиитска владе Нуриа Ал-Маликија „и онда се појавио ИДИЛ који се представио као глас тежњи сунита. Међутим, џихадска група није деловала сама, него у сарадњи са другим групама, укључујући и бивше присталице Садама Хусеина. Т

о је стара логика – непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ. Међутим, постоје разлике унутар ове коалиције. ИДИЛ жели верску диктатуру, док следбеници Садама желе назад своју моћ. Ми смо десет година Ираку давали прилику да успостави демократију, али свакодневно насиље се наставило. Ирачки Курдистан је једино сигурно уточиште за друге заједнице у бекству од насиља. Хиљаде људи је побегло, посебно хришћани. Где је ИДИЛ успоставио калифат, њихови животи су у опасности. Ми смо заштитили све наше мањине од тих терориста „, одговорио је Масуд Барзани на негодовања Вашигнтона и Анкаре о могућој независности.

Јучер је Барзанијем опет назвао амерички потпредседник Џо Бајден ис њим разговарао о потреби формирања коалиционе владе и очувања територијалног интегритета Ирака.

Двојица високих званичника су изјавили како би ирачка нова влада требала смирити тензије на релацији Ербил-Багдад на основу ирачког устава. Барзани и Бајден су такође потврдили да се проблеми у Ираку требају решити мирно, уз учешће свих заинтересованих група, искључивши, наравно, терористичку групу ИДИЛ. Подсетимо да је управо Бајден недавно у Ирак дошао с предлогом поделе земље на три дела.

Курдпрес данас јавља како Масуд Барзани планира да посети Турску како би о догађајима у региону и ирачкој кризи разговарао директно са турским премијером Реџепом Тајипом Ердоганом.

Барзанијем ће у Анкару пратити и потпредседник Курдистанске Регионалне Владе, Кубадали Талабани, министар за природне ресурсе Ашту Хаврами, гласноговорник регије Сафин Дезаји и министар финансија Ребаз Мухамед.

Председник Ирачког Курдистана себе види као центрипеталну силу која ће окупити све Курде у региону, због чега се често сукобљавао са курдским опозиционим лидерима у самом Ираку, али и са Салихом Муслимом, лидером Курда на северу Сирије. Знаковито је да Барзани о привреди, извозу нафте, оружју, те политичкој аутономији или потпуној независности партнере види у Вашигнтону, Анкари, сада и Тел Авиву, док Дамаск и Техеран и Москву као да не сматра за релевантне саговорнике.

У Сирији је ситуација такође сложена. Салих Муслим и његове снаге (ИПГ) у овом тренутку морају да размишљају о опстанку и одупрети се навали исламистичких милитаната, који заузимањем курдских области са севера Сирије желе проширити свој „калифат“, те не чуди да су свакодневна извештаја са бојишта у Сирији су застрашујућа.

Осим тога, коалиција курдских странака блиска тзв. „Сиријској националној коалицији“, Сиријско курдско патриотско веће (ЕНКС), оптужило је Муслима због оснивања курдских кантона у Сирији и што је у тим кантонима уведена војна обавеза, што ће „на хиљаде младих Курда натерати да побегну из земље и променити демографску слику севера Сирије“. Како се ЕНКС налази и делује у оквиру прозападне опозиције у Цариграду, јасно је да његове вође уопште не разумеју шта се дешава у Сирији. ЕНКС не прихвата аутономну управу успостављену од стране Муслимове Демократске уније (ПИД) и за странку и једине оружане снаге – ИПГ – које Курди имају у Сирији каже „да су маргинални у односу на друге странке и групе у сиријским регионима“.

Када је реч о независности Ирачког Курдистана, на конференцији у турском граду Дијарбакиру Салих Муслим је рекао да „сада није време за проглашење независности“.

„Дефинитивно ћемо поштовати одлуку у случају поштеног и јасног референдума и ценимо идеје наших људи у Јужном Курдистану (Ирачки Курдистан). Али сада у истој ситуацији нису и сиријски Курди, који не могу прогласити курдску државу у исто време, међутим, понављам опет да ћемо поштовати вољу народа у региону“, рекао је лидер сиријских Курда.

Оно што забрињава је изненађујућа изјава ратног лидера сиријских Курда, команданта јединица ИПГ Sipana Hemoa, који је у интервјуу за курдски портал Рудава рекао „како његови борци заслужују већу помоћ од Сједињених Америчких Држава и да би баш Курди могли одиграти кључну улогу у увођењу демократије у Сирији, а не тзв. „умерене“ групе са којима Вашингтон и Запад сарађују још од 2001.“.

Sipan Hemo је у првом делу интервјуа говорио „да сви морају разумети да је ИДИЛ успео у свом науму у Ираку јер је у Сирији имао годину и пол дана да све у миру испланира и да није било заједничке борбе јединица ИПГ-а и курдског народа против исламистичких милитаната, ИДИЛ би исто учинио и на северу Сирије „.

„Нема сумње да Турска жели уништити Курде и неће зауставити никога ко ће саботирати курдске добитке, па ни ИДИЛ. Турска је увек говорила и да није одустала од својих снова за Мосул и Киркуком. Из тог разлога је Анкара упутила своје посебне борбене јединице у Мосул , али не да се боре, него да преговарају. Гроб Шаха Сулејмана је турска територија унутар сиријске државе Исте упутства су такође добили војници који штите гроб Сулејмана Шаха у месту кобан у Сирији.

Радећи с ИДИЛ-ом, Турска је дуго времена мењала и обнављала своје снаге на подручју маузолеја Сулејмана Шаха. Наравно, оно што сам рекао не важи за људе у Турској. Они су невини и несвесни да их политика њихове владе води у катастрофу. Сигуран сам да људи у Турској нису нимало срећни због тога. Међутим, постоје снаге у Турској које су прихватиле ову неуспешну политику и од Турске направили партнера у тим прљавим играма. ИДИЛ још увек држи као таоце турско дипломатско особље из конзулата у Мосулу и турске возаче камиона. Шта се догодило да је Турска тако пасивна у оваквој ситуацији? Шта се променило? Сада је толико људи из Турске у рукама банди, али они делују тако пасивно. То значи да постоје ствари које се организују иза „затворених врата“, рекао је Sipan Hemo.

Рудава: Постоје озбиљне расправе у Вашингтону о наоружавању „умерене“ сиријске опозиције. Шта мислите о томе? Ко је „умерена опозиција?“

Sipan Hemo: Потпора умереној опозицији је политика о којој се расправља у САД-у. Зар није прекасно за то? Зашто је требало толико дуго? Сукоб у Сирији је у својој четвртој години. Прво, САД би требале размишљати о томе што се подршком сиријској опозицији до сада постигло. Осим тога, кога су САД до сада подржавале, па су се сада одлучиле подржати умерену опозицију? То је такође питање које ми пада на памет. Колико ми знамо, САД и западне земље су подржавали одређене групе у Сирији још од 2001. То није ништа ново. Можда су тек сада схватили да је њихова политика у посљедње три године била погрешна.

Имам информације да су САД сада обећале подржати неке групе које контактирају путем свог шефа обавештајне службе у Јордану. Ако САД њих види као „умерене“, онда морамо питати шта значи бити „умерен“. Да су САД озбиљне о овој изјави, онда Курди и ИПГ заслужују највећу подршку. Заправо, ја могу рећи да су Курди у сваком погледу спремни одиграти пионирску улогу у увођењу демократије у Сирији. Курди севера Сирије трпе све врсте напада током последње четири године. Били смо укључени у немилосрдни рат против режима и против група које подржавају стране силе, те против Ал-Каиде, у подручјима која се протежу све од Ефрин на северозападу Сирије, па до Ирака. Групе Ал-Каиде су преузеле контролу у целој северној Сирији, осим у курдским областима. То је велика победа не само за Курде, него и за западни свет. Ми смо као и службене војне снаге целог Курдистана изјавили да смо се спремни борити против ИДИЛ-а у Мосулу.

У овом тренутку бих желео рећи да ако амерички председник Барак Обама и државни секретар Џон Кери не желе још већи хаос на Блиском Истоку, онда апсолутно требају променити своју политику према Курдима. Нажалост, Вашингтон до данас још није објаснио како у политичком смислу види Курде у Сирији и какву улогу ми играмо у сиријској демократији. Ми смо се у почетку хтели држати подаље од политике, у неком смислу, јер нисмо хтели да постану политички аргумент, али ако је Америци заиста циљ да доведе демократију на Блиски Исток и мисли подржати умерене снаге у Сирији, Курди су спремни за то и то највише заслужују .

Да ли је било промена у последње време у свјетоназору код бораца ИПГ-а? Питам то јер на неким конференцијама у Вашингтону се ИПГ спомиње често, поготово ваши успеси против ИДИЛ-а и радикалних група.

Sipan Hemo: Данас на Блиском Истоку, осим Курда, нема друге организоване снаге која подржава демократију. То је зато што Курди не намећу своје сопствене границе никоме, а сами се не изолују од било кога. Они говоре о демократији. То значи да је демократија код нас колективни говор. Говорити против демократије значи радити с таквим групама. Овде је рат, али зашто се боре против нас?

Због тога што имамо стајалишта која нису у складу са онима радикалних исламских група. Без обзира на њихове намере, оно што чине у целокупном Курдистану је само умрежено са интересима Запада. Треба узети у обзир да ли би било боље да у Сирији преживи режим, такав какав јест, или ако постоји нека врста владе коју желе и Курди. У интересу Запада није било да се створи систем какав је настао у Ирачком Курдистану, што само доказује да Курди живе уу складу са разноликошћу демократије.

Подсетимо да су сиријски Курди у јулу 2012. говорили „како ће Сирија бити гробље за било којег агресора који покуша да уђе с турске стране границе“.

Наиме, тада су на претње турског премијера Ердогана „да ће уз помоћ монархија Арапског залива, Израела и Вашингтона да прошири утицај Турске у региону“ лидери курдских народних одбора у Сирији рекли „како ће сиријска земља постати гробље за било којег агресора који нападне Сирију, те да ће сви Сиријци стати против такве агресије, без обзира на цену“.

„Ердоган је неодговоран и бити ће поражен као и сви пре њега који су починили масакре против Сиријаца“, стоји у заједничкој изјави курдских одбора, који су тада позвали разумне и поштене Турке „да зауставе Ердогана који је постао опасност за безбедност суседних земаља и Турске саме, јер је Ердоган постао пијун у рукама Израела и извршава америчке колонијалне планове“.

Но, изгледа да сврха овог саопштења није била указати на потребу очувања Сирије, колико је била реакција на агресивну Ердоганову реторику.

Нажалост, мора се признати да су тежње једног народа, који вековима трпи неправду од разних освајача и на крају је цртањем колонијалних граница остао подељен у четири државе, овог пута у складу са америчким неоконзервативним пројектом „Нови Блиски Исток“, стога су неки од курдских лидера, као Масуд Барзани, пристали на тјешњу сарадњу с америчком администрацијом. Лидер сиријских Курда је од првих дана сиријске кризе опрезан и прагматичан, што се видело из његове изјаве од пре неколико дана у Дијарбакиру.

Иако би се Барзанијем одлука могла такође назвати политичким прагматизмом, у земљама које с негодовањем гледају на могућу независност Ирачког Курдистана говоре „како амерички орао на својим крилима Курдима доноси независност“.

Тешко је судити ирачке Курде, али одабир савезника је врло упитан. У јеку сиријске кризе 2012. аналитичар Пепе Ескобар је писао „како је турски премијер Реџеп Тајип Ердоган извукао сав свој арсенал, након што је сиријски председник Башар Ал-Асад склопио тајни споразум којим је сиријској курдској Демократској странци предао контролу над кључним областима на североистоку“ .

Некад позната изјава турског министра спољних послова, Ахмета Давутогла, „нула проблема са суседима“, када је Турска почели тражити смену режима у Сирији претворила се у „велики проблем са једним од наших суседа“, а сада у „све врсте проблема са два наших суседа“. Анкара се некада користила за бомбардовање положаја курдских герилаца ПКК територијом Ирачког Курдистана, а сада исто жели чинити у сиријском Курдистану „, пише Пепе Ескобар.

Турски премијер Реџеп Тајип Ердоган је тада изјавио: „Нећемо допустити да терористичке групе успоставе кампове у северној Сирији и прете Турској.“

Мислио је на сиријску курдску Демократску странку (ПИД), повезану са ПКК. Након мирног одласка Ассадових снага од 2012. ПИД контролише кључне области у североисточној Сирији.

Тада Анкара одлучује наоружати десетине хиљада сиријских или НАТО „побуњеника“, међу којима је била језгро из које ће касније настати ИДИЛ и друге исламистичке групе, које сада воде главну реч у рату у Сирији. Док су се сиријски Курди држали по страни, све је било у реду, а онда су одједном постали „терористи“. Одговор курдском заповеднику у Сирији, Сипану Хеми, лежи у чињеници да је ИПГ, као оружано крило Демократске странке Салиха Муслима, огранка турског ПКК-а, који тврди да следи марксистичку идеологију и због тога за разлику од Масоуда Барзанија, никада неће добити подршку Вашингтона .

У тадашњем извештају се говори о подели међу сиријском опозицијом, али и међу Курдима, где постоје многе странке, укључујући социјалисте, марксисте, секуларне националисте, исламисте, Курдско Национално веће (КНЦ), коалиција од 11 странака блиска Барзанијем и Муслимов ПИД, који се на крају наметнуо као једина снага међу сиријским Курдима.

КНЦ и ПИД се препиру о свему, али су били сложни да се рат у Сирији не сме проширити на њихову територију. Договор је био запечаћен под покровитељством ирачких Курда.

Турци су тада играли паметно, поделили су сиријске и ирачке Курде, тако што су фаворизовали Барзанија и од њега куповали нафту, чиме је он градио своје царство у Ербилу, а договорено је да се Курди могу користити са два стратешка нафтовода и гасовода од Киркука до ЦЕИХАН-а. Непосредна погодба између Анкаре и ирачких Курда је у теорији, а сада и у пракси, потпуно заобилазила Багдад.

Масуд Барзани је био тај који је у Ербилу 11 јули 2012. са представницима владе из Дамаска договорио повлачење сиријске војске са севера, што је касније описао као „ослобођење тих градова у којима ће заједно владати ПИД и КНЦ“. Тада се основало Врховно курдско вијеће, али ствари су пошле у другом смеру и никада не смемо потценити курдску способност да буквално тестерише грану на којој седе. За ту је епизоду је за турски дневни лист Хуријет рекао „како се Арапи боре, а Курди побеђују“.

Давутоглу је сигурно видео шта се спрема и да ће засигурно бити у невољи, поготово ако крене с убијањем „терориста“ које његови западни савезници виде као „борце за слободу“. Кренуло се са активним подупирањем салфистичких милитаната међу „побуњеницима“ и отвориле су се турске границе.

Ердоган се позвао на „природно право“ да се бори против „терориста“, али су их прво морали да произведу, јер то нису могли бити исламистички милитанти, тако да су у Анкари изабрали сиријске Курде за уништење, а остатак приче је да су тако ослабљени и редови ФСА, па је дошло до јачања прво група повезаних с Ал Каидом, касније је у Сирију дошао ИДИЛ, припремио се и напао Ирак и сад Ирачки Курдистан који користи своје, истина неотуђиво, природно право на самоодрељење, али у чијем интересу?

Једина карта која види уједињени Курдистан је она коју је исцртао Роберт Каган, утицајни неоконзервативац и аутор пројекта „Нови амерички век“, које садржи поглавље „Нови Блиски исток“, а та доктрина сигурно није омиљена у Техерану, Москви, Дамаску, али ни у Јордану, међу ирачким шиитима, па чак ни Јемену и Саудијској Арабији. Једини на добитку уколико се покрене процес „балканизације Ирака“, о чему управо данас пише за Рудава курдска аналитичарка Сирил Картиер са „Америчко-ирачког универзитета Сулајмани“ (American University of Iraq-Sulaimani), су САД и Израел. Тако би се Курди након вишевековне праведне борбе за независност, током које су задобили симпатије широм света, могли наћи на погрешној страну историје.

(Адванце)

Ознаке: analiza, Kurdi, Kurdi u Iraku, Kurdi u Siriji, kurdska država, N.Babić, Турска