Његошево проклетство

Влада НР Црне Горе 1952. године је донијела фантомску одлуку о градњи маузолеја на мјесту гдје је црква на Ловћену. Југословенска културна јавност је бурно реаговала, противећи се вандализму политичара. Узалуд.

Прво је Митрополијина земља на врху Ловћена општинском одлуком проглашена комуницом, потом су изливени темељи маузолеја и, у августу 1972, порушена црква а Његошеве кости испреметане. Неколико година касније, Раде Радоман, организатор непосредног рушења цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, са сином и једним другом, удавио се у Скадарском језеру. Преносимо свједочења оних који су рушили ловћенску цркву.

Како је званично објавила „Борба“, 1952. године је: „Влада Народне Републике Црне Горе замолила Владимира Поповића, амбасадора НРЈ у САД, да у њено име понуди Ивану Мештровићу да изради споменик Његошу. Мештровић је ту понуду прихватио…“

„Ми сматрамо да би таквом споменику као великом умјетничком дјелу у славу Његоша, најбоље одговарали мотиви из Његошеве и народне епике, а не црквено-религиозни мотиви“, писао је 21. маја 1952. године, уочи Брозовог шездесетог рођендана, Блажо Јовановић, у то вријеме капо Црне Горе, друг Блажо, „поштованом господину Мештровићу“. Као да Његош никада није био ни чтец, а камоли 20 година владика.

Тада је одређено да се споменик Његошу гради на Ловћену: „Споменик би био маузолеј, и био би збиља осамљен на врху Ловћена, гдје је сам Његош изабрао себи мјесто које му и одговара“, каже у том писму друг Блажо господину Ивану, иако је још 1925. године, приликом другог преноса Његошевих костију на Ловћен, одређено било да се споменик Његошу прави на Цетињу.

„Влада Народне Републике Црне Горе је 1952. г. донела одлуку да се на Ловћену изгради маузолеј. Ко је био иницијатор ове сатанске идеје, није ми познато. Ту постоји једна чињеница која се не може пренебрегнути. Одлуку Владе из 1952. г. ја никада нисам видео, нити је икада достављена суду, што смо ми инсистирали, а иста није објављена ни у Службеном листу Црне Горе. (…) Питање је да ли та одлука уопште постоји у писменој форми“, каже у једном интервјуу адвокат Никола Радовић, родом из Сотонића у Црмници, који је заступао Црногорско-приморску митрополију у спору против Републике Црне Горе.

Ипак, Скупштина општине Цетиње 9. децембра 1968. године доноси одлуку о преузимању обавезе Владе НР Црне Горе из 1952. године о подизању маузолеја на Ловћену. Како је градња маузолеја на врху Ловћена значила рушење цркве Светога Петра Цетињског, у југословенској јавности се дигла велика прашина. Многи су били против рушења цркве. Истина, такође многи били су за. А Митрополији црногорско-приморској није преостало ништа друго него да поднесе тужбу и покуша да уз помоћ суда заштити своју имовину од вандала.

Уставни суд Југославије прогласио се ненадлежним у овом спору, и предмет је вратио у Црну Гору.

Да би маузолеј могао бити подигнут на врху Ловћена, ваљало је прво Митрополији одузети земљиште на којем је била изграђена црква. У веома дугачком допису Уставном суду Црне Горе, Скупштина општине Цетиње је то земљиште прогласила „братственичким комуном Његуша“ у којем је сваки племеник имао „једнако право на идеални дио“.

Црногорско-приморску митрополију је прогласила за „Црногорску православну цркву која се налази у нередовном стању, она нема канонски изабраног митрополита, нити Светог синода, те у њено име нико не може покретати било какав спор“(!). Цркву на Ловћену прогласила је „архитектонским, културно-историјским објектом“, уз напомену да је „првобитну Капелу на Ловћену саградио Његош – владар, господар Црне Горе, од државног новца“ (!). Многима је то личило на обично булажњење идеолошки острашћених црногорских комунистичких фанатика, расрбљивача Црне Горе. Наравно да то није имало везе с мозгом, али јесте са идејом, и у ондашњим друштвено-политичким односима било је сасвим релевантно.

(ИС4С)

Ознаке: Његошева Црква, Ловћен, рушење, Црна Гора