Прочитај ми чланак
(Сања Томић)
Политика у Србији нема страначке боје, само докторске. Докторирали на муфте из свих странака, па и покојних СПО и ДС, чије потомство и данас понегде влада. Сви се штанцовали на скупом папиру, на приватним факултетима, чије дипломе и дан-данас држава Србија признаје и биће тако на вјеки вјеков… да нам сви политичари буду доктори. Како је ко последњих 20 година пуштао своју барку у политичке воде, тако је уместо шампањца рукн’о једну дипломицу, докторску по могућству, није шала, држава плаћа по дипломи, за разлику од Уније послодаваца. Они плаћају по нивоу глади. Ко је много гладан, нек ради за државу.
Ко је сит, може код српских приватника, којима је топли оброк у новом Закону о раду тако заглавио у грлу да им је председник Атанацковић завршио у кругу крушевачке болнице, да му државни лекари извуку раднички лебац сава из гуше. Државни доктори, срећом гладни, спасли председнику послодаваца и гушу и главу.
За то време медији у Крушевцу усликали гомиле смећа испред грудног одељења. Кажу, налази се тик уз Завод за трансфузију. Држава се стисла, нема ни за чуваре, ни за чистаче, важно је да има центар за транфузију. Ту радничка класа, пре него што оде да за џабе да крв, пронађе топли оброк који му не да српски послодавац јер му смрди на рецидив социјалистичке прошлости.
Ко је радник да самоуправља својим животом и ‘лебом савом, ту је Атанацковић и његова чета мала.
А ред је да Небојша Атанацковић бидне буљубаша, има диплому Саобраћајног факултета, већински власник АД Нафте, суштински власник Центар Бобана, а некад био песница СПО-а, па три мандата у Скупштини, па председник општине Вождовац… Био и он некад гладан, па радио за државу, али схватио да је глад превазиђено стање и бацио се у филозофију нафте. Ко је вама, народе, крив што ви још филозофирате о ‘лебу сави, бог да му квасац прости, не знам је л’ га неко скоро јео. Атанацковић сигурно није.
Нафта АД само у 2008. и 2009. испоручила нафте Косову за више од 15 милиона евра, јербо нафта нема ПДВ. Кад се већ не плаћа ПДВ за Косово, што да се плаћа топли оброк за Србију.
Је л’ зна Србија колико има радника, колико је то минималаца, па још 200 динара топлог оброка и 100 за регрес, а криза ударила на Унију послодаваца као поплава на Обреновац.
И тако саобраћајац Атанацковић усмерава законе о раду, министар просвете зове студенте који се школују у Европи да се после врате у Србију где не могу да их нострификују, тајкуни траже од државе да им врати дугове, српске њиве чекају шеике…
Док српски радник ради сат времена за кило парадајза по летњим ценама, министар Вулин се куне да би писао закон испочетка, али нема времена.
И мислио се Вулин шта ће и пре два дана нађе и време и решење. Најавио менице уместо плата. Тако уместо плате радник добије меницу, па ако не важи у банци, онда радник оде судском извршитељу, а овај трас у банку, па блокира рачун газди, а раднику исплати паре, а он Вулину одмах купи цвеће да оде на гроб Слободана Милошевића. И ко је ово разумео, одмах да се јави да прими докторску диплому!
И тако министар радни и социјални решио сва радничка питања а да није чак ни докторирао. Додуше, од комунизма стигао је до Атанацковића, али и даље пише романе.
Последњи списатељски подухват Вулина је „Мрак“, исповест рудара после експлозије у руднику. Очекујемо да се роман „Меница“ појави до краја године. Читајте пустоловине српског рудара, који је у рудник уместо кило парадајза понео чаробну меницу… и шта је даље било!
(Вести)
