(Милан Тодоровић)

Често кажу: ”Што јужније, то тужније…” а опходе се са подсмевањем у већини ствари које долазе са југа. Са друге стране Јужна Србија има такве светиње, од којим неке већ улазе у свој други миленијум постојања. Са циљем да добију мали публицитет и да их бар за тренутак испомовишемо у овом посту, припремили смо за вас две богомоље са Југа и Југоистока Србије.

Више о овоме погледајте овде: Слике Србије, њени манастири, природа, лепи пејзажи

Манастир Светог Ђорђа у Пироту

Манастир Светог Ђорђа налази се на путу ка Старој планини, из правца Пирота, и удаљен је 2 км од места Темска па га зато и зову Манастир Темска. Налази се неких десетак километара северно од Пирота и на самом је улазу у кањон реке Темштице. На путу је који из Пирота преко Старе планине води према Књажевцу.

Овај манастир је задужбина породице Дејановић из 16. века и у питању је прави женски манастир, што се и види по његовом „уредном“ урђењу. Члан породице Дејановић, која је изградила овај манастир, је према предању био сестрић цара Душана, а манастир је име добио по рушевинама града Темца из 11. века, који се налази у близини. Црква није велика, али је јако лепа.

Знате ону „топлу“ лепоту, када је нешто мало, а тако лепо ушушкано и зрачи духовношћу која испуњава. Фрескопис у цркви потиче из 16. века, а интересантни су прикази живота св. Ђорђа, легенде о њему као и прикази о другим светитељима и ратницима. Монументални конак из 18. века је изузетан архитектонски део овог манастира. Јединствен је и не постоји ни један такав ни у једном другом манастиру код нас зато што је пример архитектуре југоисточне Србије. А све то у прелепом, цветном парку потврђује да је у питању заиста прави женски манастир. Јер и буквално „мирише“ женски. Манастир је обновљен у 17. веку када је израђена и чесма која и данас постоји.

Од 17. до 19. века је овај манастир био изузетно значајан духовно-културни центар овог дела Србије. Интересантно је рећи да по својој архитектури манастир Светог Ђорђа јако личи на онај у Поганову, али чињеница географске блискости и културних и етнографских истоветности крајева сигурно је допринела да су и стилови градње слични. Треба истаћи да се у манастиру у Темској могу наћи традиционални мелеми од лековитог биља са Старе планине, који помажу у лечењу неких кожних болести попут екцема, псоријазе, кожних алергија, акни…

Саборна црква у Нишу

А сада да кажемо понешто и о Саборној цркви у Нишу, посвећеној Светој тројици. Треба истаћи да је овај духовни храм трећи по величини у Србији, после Храма св. Саве и Цркве св. Марка у Београду. Но, није за њега толико важна само величина, већ, пре свега, његов духовни значај за наш народ, веру и културу. Архитектонски је црква мешавина различитих стилова: српско-византијског, византијског па чак и исламског, али и ренесансног и барокног, па је овај храм означио неку врсту архитектонске прекретнице ка успостављању концепције једног засебног, националног градитељског стила духовних здања.

Изградња цркве је почела 1856. године, а завршена је 1872. године. Црква је свечано освештана након ослобођења Ниша 13. фебруара 1878. године, а освештању је присутвовао и кнез Милан Обреновић. На горњој галерији је са леве стране капела посвећена св, Јовану Крститељу, а на јужној страни је капела посвећена св. Симеону Мироточивом. Осликавање храма је почело 30-их година прошлог века ,а храм је живописао академски сликар из Београда Владимир Предојевић.

У велике драгоцености цркве се убрајају делови мошти св. Великомученика Артемија као и велелепни иконостас са 54 иконе. Димензије иконостаса биле су 19 пута 12 метара, а највећи број икона је осликан после 1897. године.

Храм је од самог оснивања дариван значајним драгоценостима попут икона српског сликара Ђорђа Крстића и икона Милутина Марковића или Стеве Тодоровића.

Нажалост, храм је до сада претрпео два изузетно велика разарања. Прво у савезничком бомбардовању 1944. године, а друго у великом пожару 2001. године. Након првог рушења је брзо оспособљен, и поново отворен 1945. године, али је ипак остао велики жал због чега су савезнички војници срушили овај прелепи храм. Да ли због дојава да су Немци ту држали бензин, или аутомобиле у дворишту, ипак то није смео бити разлог за рушење светиње. Ипак, она се брзо опоравила и наставила да плени својом духовношћу. Све до великог пожара 2001. године…

Тог 12. новембра пламен је претворио у пепео велики део грађевине. Отежавајуће околности које су и допринеле да пламена стихија прилично дуго уништава храм биле су неприступачност храму и паркирана возила испред храма па је гашење пожара трајало дуго што је имало фаталне последице јер је велики део храма био уништен. У том пожару је изгорео цели иконостас, дело српског сликара Ђорђа Крстића, а са њим и најлепши и најпознатији део тог иконостаса  – Царске двери. Тадашњи епископ нишки, а данас српски Патријарх, Иринеј, покренуо је обнову убрзо по разарању цркве, па је за 5 година потпуно обновљен и свечано освештан 08. октобра 2006. године.

 

Ознаке: југ Србија, Духовност”, Манастир, Манастир Светог Ђорђа у Пироту, Милан Тодоровић, православље, Србија, ходочашће.Саборна црква у Нишу