Десило се и то. Наша тамна предвиђања су се остварила. По ко зна који пут. Спекулације су се показале истинитим. У ноћи између 17. и 18. јуна 2014. године срушена је велика барикада на главном мосту у Косовској Митровици. Она је скоро пуне три године делила Косовску Митровицу на северни, српски, и јужни, албански део града. Подигнута је са циљем да спречи насилан прелазак албанских специјалних јединица ROSU у српски део града и заштити локално становништво од насртаја Албанаца који су пошто-пото желели да освоје овај град и претворе га у оно у шта су претворили све српске средине јужно од Ибра.

По сведочењима очевидаца, саму акцију уклањања барикаде извела је грађевинска фирма из јужног дела града, уз присуство јаких снага КФОР-а, Еулекс полиције и припадника КПС-а. Неки међутим тврде да су у томе учествовале и машине чије су регистарске таблице одавале да потичу из градова централне Србије. Било како било, под окриљем ноћи завршили су посао и отишли одакле су и дошли. Београдски медији су у складу са својом „слободарском и демократском“ репутацијом пренели да су Срби „самоиницијативно уклонили барикаду са главног моста на Ибру“. Уз кратке и штуре информације као да се ради о догађају у Бангладешу или Монголији, извештавали су да је ово била давнашња жеља свих Митровчана. Истине ради, морамо истаћи да су лица људи који су пролазили поред моста без барикаде била довољан доказ о невиђеном цинизму и безочним лажима домаћих медија. Сва она су одавала очај, озлојеђеност и разочарење. Уз коментаре „предали су нас“, „ово је крај“, „готово је“, „шта је следеће“, забринуто су гледали ка мосту преко којег су већ несметано почели да прелазе Албанци, од којих су неки одмах почели да провоцирају. На друштвеним мрежама појавиле су се фотографије градоначелника јужног дела Косовске Митровице Агима Бахтирија како расположено позира на главном мосту.

Барикада и тује

Сутрадан, Србе из северног дела града сачекало је ново изненађење. Уместо барикаде, на српској страни моста подигнут је – парк! Насуто је неколико кубика земље, донето тридесетак садница и жардињера са младим тујама и све то постављено на српској половини моста. Донете су и клупице. Они који су патентирали овај нови тип еколошке архитектуре, назвали су га „парком мира“ или „парком пријатељства и суживота“. Судећи по називу, овде би требало да се заједно играју српска и албанска деца, а да се ми, који се вековима убијамо око комада земље, заједно нађемо на средини моста и, као у неком лошем филму, пријатељски загрлимо и „живимо срећно до краја живота“. Али, наш живот није филм, поготово не онај са срећним крајем. Питамо се, како ће блатњава површина оивичена тујама сакрити црвене трагове крви оних који су даноноћно штитили наш град пуних 15 година…? Оних који су се борили да би ми преживели, да би остали да живимо у свом завичају, своји на своме. Многи од њих су ту оставили своје здравље, младост, живот.

Како њима да објаснимо да је место њиховог Косовског боја сада само – парк…? Или „парк”, ако баш хоћете. Судбина се још једном сурово поиграла са нама, показујући да нам је једино Господ Бог савезник. Једино Он, јер како другачије објаснити осећај да су они који би требало да нас заштите дефинитивно дигли руке од нас. Упада у очи да се цела ствар са барикадом и тујама десила непосредно након повратка нашег премијера из Немачке. Чини се да оправдано можемо посумњати да је посреди био један од фамозних услова (читај: уцена) Немачке за даље напредовање Србије ка ЕУ. Шта ће бити следеће, само Бог зна. За нас ништа добро, то је сигурно.

Живот тече даље, рекли би многи. Како ће даље тећи наш, остаје да се види. Иако незграпна и ружна, наша барикада је била нешто аутентично. То је било место до којег се могло доћи слободно, са сазнањем да иза ње постоји неки други свет у којем су заробљене наше светиње и народ који живи у условима недостојним човека. Сада је склоњен и овај последњи симбол отпора Срба на Косову и Метохији. После овога више ништа неће бити исто. Барикаде више нема. Остаје нам да се боримо у нади да ћемо преживети. Једнога дана ћемо се са стидом сећати ових времена, узалуд покушавајући да их улепшамо или заборавимо. Зато, нека ово писаније остане као малени део мозаика српске косовско-метохијске драме, сведочанство о борби која (ни)је била узалудна. Јер, и ово ће једног дана бити историја.

Текст посвећен свим грађанима северног дела Косовске Митровице који су 15 година храбро бранили овај град.

(akademskikrug)