Благоје Петровић (1922-2006, Глибаћи код Пљеваља) за време Другог светског рата био је припадник четничког покрета Драже Михаиловића.

Маја 1945. четничке снаге су се повлачиле ка западу пред налетом партизана.

Дошли су до данашње Аустрије где су их пресрели Енглези. Уверавајући их да је у Југославији дошла слобода, предали су их партизанима.

Велика већина њих је убијена одмах, на лицу места. Један од ретких преживелих је Благоје Петровић коме је рођак Грубан Зиндовић зубима прегризао кабал којим је овај био везан.

Петровић је 1986. написао дневник сећања на те немиле догађаје који преносимо у целости.

ДРУГИ ДЕО

Псују оца и мајку, ударају, угоне нас на једну капију, највјероватније нека школа и око ње двориште ограђено. Зграда је приземна, доста велика. Угоне нас у једну велику салу, можда учионица. Ту нас гоне да се свлачимо све до доњег веша, изување, само босе ноге. Мене су остале пантолепошто су боле лоше, издрте, па их нису интересовале. Онда нас гоне у једну мању собу где нас вежу руке на леђа са жицом од паљеног телефона. Онда по три заједно повежу преко руку. И кад нас тако свежу онда изгоне у двориште у ком је било тако у те тројке повезано неколико стотина, можда и читава хиљада.

ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО:

“У Другом светском рату у борби Србије против Србије, страдала је – Србија!” (1)

Ту смо чекали неколико сати и за то време су нас малтретирали, тукли. Ако би се неко усудио да шта проговори јер је било људи који протестују, псују, па чал понеки и да удари партизана ногом онако везан, тога би тукли до изнемоглости. Тучу докле им руку клону. Највише питају је ли ко од нас био на Мојковцу па ако би се неко јавио тога бију нештедице.

За све вријеме једно пет-шес камиона одвозе. Напуне оне затворене у камионе и одвозе једне, други долазе. Док је дошо ред на нас, убацују оне тројке и набијају тако као шибице. Мислим да је нас у она кола било тридес до четерес. Онда затвори позади она врата и вози. Мислим, у шта нисам сигуран, да су нас возили од Марибора према истоку. Из кола се ништа не може да види. Али најприје смо ишли равницом, онда су настале некакве окуке. Ишли смо уз брдо, пут је био гадан. То сам закључио по тресењу камиона. Попадали смо по патосу. Мене су биле руке стегнуте са жицом па ми се жица била усекла у месо и утужило ми.

Позади мене је била једна тројка у којој је био један мој рођак који се звао Грубан Зиндовић. рекао сам му:

– Грубане, дријеши! Не могу више!

– Како да те дријешим кад сам и ја везан? – каже он.

– Зубима, Бога ти твога! – рекох му ја.

Покушо је и дуго глођо и каже напослетку:

– Не могу ништа. силе немам.

И у томе смо стигли на мјесто. Камион је скренуо са пута. Ја сам натего рукама па како је он убалио ону жицу, она је постала глицава и попусти. Још једном јаче затегнем и олабавим је толико да сам руке извуко. Оно што сам везан преко мишице лако скинем. У том су се врата отворила и почеше да изводе оне тројке. Биле су на реду четири тројке пре мене. Одводе их поред камиона у правцу куд је камион окренут и тамо се чују пуцњи па рафал из митраљеза. И престане.

Дошла је на ред и наша тројка. Пошли смо ка вратима. Ја сам се прибио уз ону двојицу. Кад сам био на крају од кола, скочио сам напред и дао се у трк. Настала је вика, галама и пуцњи. Све у један мах. Било је низ брдо. Шума густа, али подмасита.Био сам одмако сигурно сто метара када ме зрно погодило тачно са леве стране у каиш од панталона тако да га је прекинуло. Моро сам рукама да придржавам пантоле. Бол нисам осећо никакав.

Трчо сам доље ка долини и кад сам је прешо угледо сам једну смрчу, густу чије су гране пале по земљи. Дошо сам до ње и завуко се под њу и тада сам прегледо рану. Била је голема али крви нимало нема, јер ме зрно окрзнуло преко дебелог меса што се и данас јасно види. На себи сам имо двије кошуље па сам једну избуцо, те сам рану завио.

Ту сам остао цео дан. То је било удаљено од оног стрелишта можда петсто метара. Цео дан су се чули камиони како долазе и одлазе, митраљески рафали и вика људи. Пошто сам ту дошо, кад је прошло отприлике сат, можда и више, наиђе једна десетина партизана.

Прошли су близу мене, смију се и нешта причају, али се ниједан није окренуо да погледа у правцу мене. Кад се почело мрачити престало је горе све, ништа се није чуло. Тада сам изишо и пошо да идем. Али куд, кад не знам ни ђе сам, ни ђе је исток и запад. Гора је велика, ниђе краја.

Наставиће се…

(Крај другог дела)

СТРАДАЛНИК – Нова рубрика на сајту „Србин.инфо” (Позив на сарадњу)

Подрубрика СТРАДАЛНИК, у оквиру рубрике ДРУШТВО, посвећена је страдању Срба кроз векове са акцентом на страдања у двадесетом веку.

“И тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него Османлиско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”, рекао је Макс Лубурић.

Српски народ има више жртава и страдалих него сви народи на овим балканско-панонским просторима заједно.

Како се у домаћим медијима томе не придаје никаква пажња или се то чини у врло малој мери, ова подрубрика ће бити простор посвећен томе.

Три ствари, три историјска догађаја која чине суштину, етногенезу српског националног бића су бој на Косову, Први светски рат и Јасеновац. Шта повезује ова три догађаја? Наравно, велико страдање једног народа који је “крив” само зато што се у једном времену затекао на једном месту.

Рубрика “Страдалник” осмишљена је као једна велика исповедаоница где свако од вас “ко је Србин и српскога рода” може да пошаље животну причу о сопственом или страдању ближњих. Или запажање, мишљење, репортажу, приче, оквире, скице, ретроспективе о неком историјском догађају. Фотографије, снимке, историјске списе, једино тражимо да су ти догађаји историјски тачни. Све је добронамерно и на добровољној бази.

Једнога дана (надам се да се то неће десити) када нас можда више не буде, ове приче ће нас надживети, казиваће их неко други а ми ћемо, бар на трен, оживети кроз њих.

Позивамо све, који нам могу на било који начин помоћи да о страдању Срба пишемо и обавештавамо српску и светску јавност, да нам шаљу, податке, документа, информације и аудио-видео прилоге на мејл: страдалник@гмаил.цом.
Хвала свима! Бог вас благословио и свако добро даривао!

(Србин.инфо – Драган Кулашевић)

Ознаке: Драган Кулашевић, Други светски рат, злочини над Србима, партизани, Срби, четници.