Прочитај ми чланак
(Александар Донецкиј)
Народни протест у областима југа и истока Украјине против националиста који су у Кијеву остварили оружани државни преврат повезује се, уз припомоћ Стејт Департмента САД, са мешањем Русије у унутрашње ствари државе – суседа. Искра која је покренула грађански отпор у тим индустријским областима нема ничег заједничког са лажним интригама руских тајних служби. Непосредан повод за најновије догађаје представља то, што су интересне групе са агресивном антируском идеологијом преузеле власт у Кијеву, а дубљи разлози покрета се налазе у етничком саставу становништва, у историји насељавања и развоја тих крајева…
Пошто је кан Батиј 1238 – 1240.године уништио стару руску државу, земље јужно и источно од Кијева су опустеле – претвориле су се у ненасељену пустару, о чему је у својим путним белешкама писао мађарски монах Плано Карпини, који је путовао у Каракорум. У руским летописима 13. – 15. века земље које су се простирале југоисточно, линијом Рјазањ – Тула – Брјанск – Чернигов – Кијев – Виница, у које су спадале и 2/3 савремене територије Украјине, биле су назване „Дивље поље“. Подручја на којима се данас простиру Запорожје, Днепропетровск, Полтава, Харков, па чак и Суми, представљале су својину породице кана Златне хорде Мамаја, који је 1380.године претрпео страшан пораз од Руса на реци Дон, у близини Туле.
После распада Златне хорде до кога је дошло крајем 15.века почело је кретање Руса према југу и истоку, јер је било неопходно државу заштитили од напада номада Кримског канства и Ногајске хорде. Русија је најдубље ушла у „Дивље поље“ у време владавине Ивана IV Грозног, који је својим границама изашао на Каспијско језеро и Азовско море. Југозападна граница Московског царства је ишла западно од украјинских градова Чернигов, Суми, Харков и Доњецк. Да би била могућа одбрана те границе у пустим степама је изграђено много насеобина – градова и тврђава, које су насељавали добровољци из северних и централних региона Русије.
Уосталом, „Дивље поље“ ни за време Ивана Грозног није било потпуно ненасељено. У долинама река Дон и Северни Доњец, као и њиховим притокама, преко 200 година је већ живео субетнос, који је у целом свету познат као „донски козаци“. Зна се да су московском кнезу Димитрију који је, пошто је победио кана Мамаја 1380.године и при том прозван „Димитрије „Донски“, уочи те битке козаци донске насеобине – станице Сиротинске – поклонили једну од икона која и данас у Русији спада међу најпоштованије – икону Донске Богородице, при чему су се заклели да ће руске земље штитити од најезда номада.
У почетку козаци су представљали интернационалнау заједницу слободних ратника – коњаника, који нису признавали никакву власт над собом и који су се, да би преживели, придруживали ратним походима различитих армија. У време мира они су се бавили земљорадњом и занатима, али због близине номада били су спремни да у било ком тренутку поново постану ратници. Сва важна питања из живота њихових насеобина, које они називају „станица“, решавана су на заједничком скупу на коме је сваки појединац имао право да изнесе своје мишљење и да гласа са свим осталим учесницима скупа. Своје команданте и руководиоце козаци су бирали између себе, било на одређено време, било док траје ратни поход. Ради одлучивања о питањима која су се тицала групе станица или целе области коју су они насељавали они су на општом народном скупу бирали представнике. Када би овлашћења која су им дата престала да важе такав представник је опет постајао обичан становник.
Код козака није постојала категорија личног ропства. Заробљени непријатељ је за свог домаћина био дужан да одради одређено време (највише 6 година), после чега је имао могућност да бира: или да се врати у своју земљу, или да постане козак и да добије и извршава сва права и обавезе које имају остали козаци. Слободан козак је могао да постане сваки човек који је изјавио да то жели, без обзира шта је био пре тога, и пошто би то постао нико више није имао право да од њега прави роба. То су често користили сељаци који су припадали спахијама из Речи Посполите и Русије, којима је козачка заједница гарантовала слободу, чак и уколико би их тражио бивши газда. То козачко правило је звучало као категоричан императив: „Дон не издаје никога!“
Територије донских козака су се простирале по ивицама садашње Руске Федерације и Украјине. Њих су сачињавали садашња Луганска област, половина Доњецке и део Харковске области. Западна граница „Војска Донског“ ишла је реком Калмиус која протиче кроз Доњецк.
Пошто је крајем 18.века од Кримског каганата и Отоманске империје освојено цело „Дивље поље“ на огромне просторе степа на југу садашње Украјине уз Русију, која се у то време бавила освајањем Урала и Сибира, било је катастрофално мало становника. Управо зато су Катарина II Велика и руски императори који су дошли после ње, позивали становнике европских држава да насељавају простор од Одесе до Ростова. У Новорусији, како су отада почели да називају ту територију по називу центра провинције, града Новоросијска (сада – Дњепропетровска), осим руских села и градова, појавио се велики број пољских, бугарских, грчких, немачких, српских, јеврејских, молдавских, па чак и швајцарских насеобина.
Индустријски „бум“ који је на југозападу Руске империје почео средином 19. века је још више зашаренио етничку карту некадашњег „Дивљег поља“. Уз руски капитал индустрију Новорусије су градили и бизнисмени и стручњаци читаве Европе. На пример Доњецк је до 20-их година прошлог века носио назив Јузовка, по имену енглеског предузимача Џона Хјуза који је и основао град. Без обзира на то, Руси су представљали најбројнију етничку групу тог региона која је с уједињавала све становнике.
До преокрета је дошло после револуције 1917.године када је кијевска Рада (скупштина), коју нико и није бирао, објавила да „Украјина“ није само територија коју углавном насељавају Украјинци, већ и све територије на којима у приметном броју живе етнички Украјинци, заједно са областима Кубањ, Северни Кавказ и Доња Волга. Обзиром да је бољшевицима било корисно да се формира Совјетска Украјина, они су подржали органе власти који су заседали у Харкову, а који су представљали алтернативу Кијеву. А како би се повећала бројност њихових присталица у републици – они су Украјинској ССР предали и Донбас, који никада није имао никакве везе са Украјином.
У оквиру политике „староседелаштва“, односно убацивања у власт и представника националних граничних области, при попису становништва 1926.године дошло је до масовног фалсификовања података. По налогу Москве, уместо праве етничке припадности у одговарајућој колони су и Русима, и Бугарима, Грцима, Јеврејима, Пољацима уписивали „Украјинац“ само зато што живе у Украјинској ССР. То исто је учињено и 1930-их година прошлог века када су издаване личне карте, тако да је доцније постало немогуће променити податке. Захваљујући томе, број Украјинаца бившег „Дивљег поља“, без обзира што су га углавном насељавали Руси, толико се повећао да је сматрано да је припадање Новорусије Украјини престало да се поставља као питање.
Откако је Украјина постала независна, становници њених јужних и источних региона су се у највећем броју подсмешљиво односили према историјским причама које су смишљали националистички расположени псеудоисторичари. Јер ту, на југу и истоку Украјине, највећи број људи памти не само своје руске предке, већ и руско насељавање „Дивљег поља“. А како је нови кијевски режим њих већ прогласио за људе „друге класе“ које треба ако не уништити, а оно жестоко дискриминизовати, ти људи теже да се врате тамо, одакле су дошли њихови преци, тамо где их сматрају за равноправне себи: у Русију.
(Фонд стратешке културе)
