Владимир Путин је сушта супротност Борису Јељцину, човеку који га је одредио за свог „наследника“. За време Јељцина, владала је девиза „Нека свако узме колико може“. Тада је Русија била цепана и пљачкана. Путин је успео да сачува „у комаду“ оно што му је остало од претходника.

За разлику од Јељцина, Путин чврсто држи „узде“ спољне политике у својим рукама: Владимир Путин и Ангела Меркел

Док је Јељцин губио савезнике, био извргнут подсмеху и презиру, Путин савезнике проналази. Његови говори постају много упечатљивији, оштроумнији, понекад и парадоксални. Он себи дозвољава шале. Лако у конверзацији прелази на стране језике, чак може да запева и засвира на клавиру иако се никад није бавио музиком. Делује врло искрено, симпатичан је, али истовремено оставља утисак „несаломљивог“. Опуштен је, често користи народни језик, па је сакупљен читав низ израза које медији називају „путинизмима“. Једна од таквих је и следећа: „Некоме треба променити мозак, а не устав“.

ЛЕДЕНИ ПОГЛЕД

Путинов велики углед и популарност коју ужива у народу остали су неокрњени и у економској кризи, и за време терористичких напада, и за време природних катастрофа и несрећа са којима се суочио током три председничка мандата и два премијерска. Он је Русији вратио статус суперсиле из времена Совјетског Савеза. За њега кажу да је бескомпромисни борац за националне интересе, човек чврсте руке и још чвршћег става, којег подржава 80 одсто сународника. Западњачки медији га описују као динамичног, али опасног: „Он уопште није шармантан, он је чиста снага воље“, „Њега није брига за грађанске слободе или слободу говора, најважнија му је стабилност Русије и ред“.

За Путина ипак још веле да је образован, паметан, способан, радан, интуитиван и харизматичан. Радије слуша него што износи своје мишљење. Поглед му не одаје никакво осећање, готово је леден или празан, чиме додатно разоружава саговорнике. Уме да буде и бруталан према својим непријатељима и политичким неистомишљеницима. Укратко, већина Руса га воли, западњаци га се плаше. О својим слабостима, Путин не жели да говори већ то радије препушта другима. Други тврде да је слаб на болесну и угрожену децу и ратне војне инвалиде.

Постоји само један разлог да се Путин стварно наљути. А онда противнику нема спаса. То је онда када верује да је неко издао земљу. Најбољи пример за то је бизнисмен Ходорковски – његова одлука да највећу руску компанију која је била власник више од половине укупне руске нафте, прода Американцима и тако доведе земљу у позицију да странци располажу њеним стратешким ресурсом изазвала такав бес да се Ходорковски убрзо нашао иза решетака. 

Олигарси на узди

Доласком Путина на власт руски олигарси су зауздани и колико-толико доведени у ред. Народ је брзо милијардере прозвао олигарсима, јер су Борис Березовски, Михаил Ходорковски и дружина одмах хтели и да завладају земљом. Грчка реч „олигархија“ у буквалном преводу значи „мањина која влада“. А они су почели да воде „кадровску политику“ и постављају своје људе на важна места. Болесни председник Борис Јељцин је био више фигура за заклањање. Доласком на чело Русије Владимира Путина почиње сукоб са олигарсима. Прво, више нису могли да долазе у Кремљ кад год хоће, а онда су натерани да почну да плаћају реалну извозну царину на бази светске цене. Дотад су „нови капиталисти“ руске сировине продавали својим офшор компанијама по нереално ниским ценама. У прва два председничка мандата Путин је олигархе дисциплиновао. Они више немају онако јак утицај на медије и не воде државну политику.

Слично су прошли и олигарси првог таласа Березовски и Гузински и још неки. О издајницима, мисли најгоре: „Издајници увек заврше лоше. Они заврше, по правилу, или од алкохола, или од наркотика, или поред плота“, рекао је својевремено Путин. У Русији, али и у свету, важи мишљење да је Путин човек чврсте руке. И заиста делује тако. Али методе којима се то постиже далеко су демократскије него што изгледа. Пре него што донесе одлуку он се увек труди да што више сазна о проблему.

Замерио се Путину и завршио у затвору: Михаил Ходорковски

Пажљиво слуша и „не маше сабљом“. Не воли да смењује људе. Уверен је да је менталитет чиновника, углавном, исти, па не жели да чини узалудне поступке.

„Ако сменим једног, доћи ће други, исти такав. И шта сам онда урадио?“ – рекао је једном.

И кад није задовољан радом неких људи, он их не смењује олако. Уме да запрети – али и да пружи нову шансу.

Својевремено се власник велике компаније Мечел, Виктор Зјузин није појавио на састанку на коме је требало да се разговара и о његовом раду. Путину су рекли да је болестан, али је он закључио да овај није смео да се појави и поручио му је да што пре оздрави, иначе ће му он послати лекара! Касније смо имали прилике да их видимо у нормалном разговору, а више није било повода да се дискутује о грешкама Мечела. 

Молитва на Голготи

Уочи Ускрса 2005. Владимир Путин посетио је Храм Христовог гроба у Јерусалиму. Била је то прва посета једног руског руководиоца Израелу. Попео се и на Голготу, клекнуо на колена у подножју крста, на месту где је, по легенди, био разапет Исус Христос. После молитве је устао, запалио свећу и кренуо да изађе, али се одједном вратио, поново пришао крсту и поново клекнуо. Очигледно је, кажу они који су га пратили, да у том тренутку он није био председник Русије, већ верник, ходочасник, човек који тражи духовну помоћ и очишћење. Исте године је посетио и Свету гору – истина из трећег покушаја. Први пут је желео да то учини 2001. године, на почетку свог председничког мандата. У договорено време била је таква олуја да се на острво није могло стићи ни бродом ни хеликоптером. Међу православнима се тада могло чути да Пресвета Богородица није хтела да га пусти на своју територију због тешких грехова Совјетског Савеза. Други пут је морао да се врати из Грчке због терористичког напада на школу у Беслану. Тако је стигао на Атон тек 2005. године. Он је био први председник Русије који је посетио ово свето место. 

Шта, заправо, оставља утисак Путинове ауторитарности? Он је официр. И то се види из његовог држања, из тога како хода. Међутим, он је и дубоко религиозан. Његови пријатељи тврде да се ни као пуковник КГБ-а није одрицао вере и није скидао златни ланчић са крстићем. Кажу и да је, кад му је својевремено до тла изгорела дача у околини Петербурга, био дубоко потресен пронашавши на згаришту свој крстић који је једини одолео пожару… А да је крштен још као дете сазнао је од мајке тек у 41. години, пред службени одлазак у Израел. Он је уверен да данас, осим религије, нема ничега што може да васпита морал у човеку, и сматра да је „снага Русије пре свега у њеној духовности“.

БОЖЈИ ЧОВЕК

Однос државе према цркви изменио се још у Јељциново време – запуштени храмови су враћени Руској цркви, многи су обновљени, а саграђено је и много нових. Са доласком Путина на чело државе односи са Црквом се унапређују и данас су веома добри. Цркве су препуне људи, а на празнике се испред сваке од њих могу видети огромни редови оних који желе да уђу. Ако кажемо да се народ вратио Цркви, нећемо бити сасвим у праву – руски народ се, упркос репресијама, никад није одрекао Бога.

У Путиновом авиону се, према његовим речима, налазе и икона и Библија. „Кад летим далеко, а то није ретко, понекад читам Библију“.

(Вести)

Ознаке: биографија, Владимир Путин, Русија