Прочитај ми чланак
После напада на Славјанск, ситуација на Украјини је дошла до тачке када увођење руске војске постаје практично неизбежно. Изјаве Путина и Шојгу фактички значе, да мировна операција може почети у сваком тренутку. Шанси да се разни грађани Украјине, без оружја у рукама договоре о суживоту у заједничкој држави, скоро да није остало.
Русија не жели нити да уводи војску у Украјину, нити да присаједини себи део њене територије – и када Путин и Лавров говоре о томе, они не лажу.
ПЕТАР АКОПОВ
Али логика украјинских догађаја, нам практично не оставља шансу да се уздржимо од коришћења, последњег који нам је преостао, начина да утичемо на разбуктавање пожара у братској држави – војног.
Све остале начине смо већ пробали за ових пола године украјинске кризе – и они, на жалост нису довели до поправљања ситуације на терену. Напротив, она је постајала све гора и гора – и ако се првих месеци евромајдана, који је почео у новембру, она погоршавала из месеца у месец, онда се после фебруарског преврата – погоршавала сваке недеље.
Данас рачун већ иде од дана до дана. Остати по страни већ више ни физички није могуће – без директног мешања Русије, грађански рат који је почео у Украјини, попримиће катастрофалне размере.
Увођење војске, наравно, носи са собом велики ризик – зато што чак ни то што највећи део украјинске армије схвата да Русија само жели да угаси пожар, а ни виртуозно деловање ГРУ (војна обавештајна служба руске армије – прим. прев) на неутрализовању помахниталих украјинских радикала у униформама не гарантују да ће операција проћи без проливања крви.
Јасно је да руско руководство тежи да што више минимализује, а у идеалном случају уопште не дозволи, жртве са обе стране (зато што се ми односимо према украјинцима не само као братском народу већ као деловима једне целине) – и управо полазећи од тих претпоставки Путин ће и доносити одлуке о времену и зони операције.
А баш та логика и говори да је моменат када је дејство горе од мировања већ прошао. Путин уопште нема намеру да сачека реку крви на Истоку да би почео мировну операцију – Русија се до краја надала да ће уз помоћ спољног притиска успети да се започне дијалог на Украјини, да ће Запад схватити бесмисленост покушаја да се та држава одвоји од Русије. Шта све није Русија чинила са тим циљем за последњих годину дана!
Пре само годину дана Украјина је пуном паром хитала ка потписивању споразума о евроинтеграцији. Русија је све гласније и све убедљивије објашњавала сваковрсне катастрофалне последице тог корака, како по украјинску економију, тако и по међусобне односе. Нас нису слушали – украјинска елита, која је поодавно постала прозападна, по сваку цену је желела да државу што пре преда у (туђе) сигурне руке.
Када је крајем октобра, Виктор Јанукович ипак зауставио процес евроинтеграције, у Кијеву је почела нова „наранџаста револуција“ – председника су желели да склоне управо зато што је почео заокрет у страну економске реинтеграције са Русијом. Москва је дала кредит, договорила се о озбиљним заједничким пројектима – али Запад је, умешно манипулишући са незадовољством украјинаца, ситуацијом у држави и влашћу као таквом, разгорео целу операцију са циљем одстрањивања Јаниковича са власти. Русија се није мешала у унутрашње послове Украјине, са негодовањем гледајући како Запад организује и руководи превратом, усмереним у првом реду не само на смењивање власти, већ и на дефинитивно одвајање Кијева од Москве.
Споразум од 21. фебруара, којим је Јанукович практично прихватио све услове Запада и опозиције (а Путина су практично сви западни лидери наговарали да убеди украјинског председника да то потпише), они су и прекршили. Русију су хтели да једноставно ставе пред свршен чин – „готов је, у Кијеву седе западне марионете, помирите се са том чињеницом“. Али распад Украјине који је затим почео, у току кога је узнемирени Крим брзо био присаједињен од стране Русије – недвосмислено је показао да Русија не само да не признаје освајање Украјине од стране Запада, већ ће и све учинити да то спречи.
Захтеви Русије за повратак на споразум од 21. фебруара, за почетак уставне реформе и дијалога, били су игнорисани од стране Запада и Кијева. Нелегална влада је по хитном поступку потписала споразум са ЕУ, активисти који су тражили аутономију за Југо-Исток су били хапшени, у украјинском друштву је почела антируска и русофобска хистерија. Кијевска власт није могла да успостави контролу над државом – али је притом на сваки начин претила својим противницима, називајући их руским агентима. Југо-Исток који је полако кључао, прешао је у акцију – после заузимања администрације и проглашавања народних република у Донбасу и Луганску постало је јасно, да распад Украјине улази у нову етапу, када оружани конфликти могу почети сваког момента. Русија се и овде није мешала у догађаје – ми смо само позивали Кијев и Запад да одустану од притиска на побуњене регионе и да почну дијалог.
Због тога је Русија отишла на преговоре у Женеву – да би се фиксирала обећања Кијева да ће почети разоружавање паравојних формација и приступити општенационалном дијалогу. Али за недељу дана који су прошли после потписивања споразума, ситуација у Украјини се само погоршала – у Кијеву и Вашингтону су помислили да декларација није била о миру већ о рату, да им споразум даје повод за напад на Југо-Исток.
Уместо разоружавања нелегалне Националне гарде и „Десног сектора“ кијевска власт је наставила „анти-терористичку операцију“ – то јест да угуши устанак региона, који не признају легитимност фебруарског преврата и владе која његова последица. Славјанск је постао симбол отпора Југо-Истока – његова крв је показала сво одбијање Кијева и САД да испуне женевска обећања.
Шта још Русија може да покуша да уради? Да организује још једне преговоре Лаврова са Кери? Још једном да изјави да је кијевска влада нелегитимна, а њу је већ данас Путин назвао хунтом и захтевао од ње да повуче војску из Југо-Истока? Бесмисленост таквих поступака је очигледна – али то не значи да је Русија залуд потписивала женевске споразуме и немо два месеца гледала кијевски преврат. Сама чињеница давања Путину права на коришћење руске војске, требало би да охлади усијане главе у Кијеву и Вашингтону – али нажалост, само претња без примене силе је – како се испоставило недовољна.
Русија је кристално јасно схватала до чега ће довести долазак на власт у Кијеву радикала и западних марионета, какав ће то удар бити за јединство државе. И говорила је о томе, и упозоравала, и молила да се зауставе, и ишла на преговоре.
Ако никако другачије, а оно бар после Крима су у Кијеву требали да схвате да не постоји та варијанта при којој би они могли да сачувају и власт и државу – мораће да се одлуче за једно од то двоје. Кијевски пролазни властодржци мисле, да их пред тај избор поставља Москва – кад би само „они ратовали са Русијом“ – али против њих је кренуо да устаје њихов сопствени народ.
Сада они покушавају да угуше народни отпор, не схватајући, да немају ни најмање шансе да то остваре. Исто тако и Вашингтон не жели да призна да је изгубио Украјину, све се још надајући да ће успети да задржи ако не целу а оно бар њен највећи део (у себи су се већ помирили са губитком Новорусије). И зарад тога подбуњују кијевску власт на безумне поступке, дају им неосноване наде – то јест практично сносе главну одговорност за ширење украјинске кризе, за распиривање огња грађанског рата.
Покушај одвајања Украјине од Русије, стварање од ње антируске државе је уствари већ пропао – иако нас очекује читање још много горких страница тог пројекта. Али сада, већ више не у улози, истина, заинтересованог али ипак посматрача, већ у улози учесника свега што се дешава, какви смо ми у ствари и били од самог почетка: не само овог данашњег смутног времена већ свих ових хиљаду и нешто година наше заједничке историје.
Да и даље немо гледамо на експерименте американаца над Украјином већ више намамо ни снаге ни могућности. Новорусија, Малорусија, Великорусија – све су то само термини за дефинисање јединственог руског света, судбину и будућност кога ми узимамо у своје руке.
(vz.ru – Петар Акопов – превод са руског за СРБИН.ИНФО: ХаџиСлободан Стојичевић)
