Прочитај ми чланак
Докле сеже слобода говора у САД и да ли она обухвата и право политичара да слажу, питање је на које ће Врховни суд још једном морати да одговора. Пред судијама у Вашингтону се ове недеље нашао нови случај који покреће управо ове дилеме. Једна организација затражила је од њих да неуставним прогласе закон из савезне државе Охајо који политичарима забрањује да износе неистине током кампање.
Закон из Охаја је, према оцени већине америчких медија, противан слову Првог амандмана који Американцима гарантује неограничену слободу говора. Према извештајима са првог дана суђења, са овом оценом се, изгледа, слажу и судије Врховног суда. Неки медији чак пишу да су тумачи америчког устава једва чекали да оборе овај и сличне законе у укупно 15 америчких држава и да је само требало да неко изнесе први случај.
А како је овај предмет, уопште, стигао дао Вашингтона? За све је „крива” организација „Сузан Б. Антони” која је током избора за Конгрес 2010. пласирала лажан податак о конгресмену из Охаја Стиву Дрихаусу. Група је тврдила да је конгресмен гласао за нови закон о здравственом осигурању који омогућава абортус финансиран из буџета. Истина је да је Дрихаус, члан Демократске странке, али противник намерних побачаја, гласао за „Обамакер” тек када је постало јасно да осигурање неће покривати абортусе изузев у случајевима силовања, инцеста или компликацијама опасним по живот мајке. Конгресмен се позвао на закон своје савезне државе па је група морала да одустане од кампање.
Ствар се тако завршила пре четири године, али нови избори за Конгрес одржавају се колико већ следећег новембра, што је организацију „Сузан Б. Антони” навело да делују и предупреде евентуалне нове тужбе. Изгледа да је у овом случају на страни државе Охајо само – држава Охајо.
Захтев за укидање закона потписале су многобројне јавне и утицајне личности које се идеолошки разликују – од екстремних конзервативаца до крајњих либерала. Оно што их спаја јесте став да Први амандман гарантује право грађанима да износе своје мишљење, чак и ако је оно погрешно и чак иако је засновано на нетачним подацима.
Врховни суд је више пута поновио да је слобода говора неприкосновена – ако држава крене да одређује шта је истина и кажњава за сваки нетачан податак изнесен у јавној сфери, на крају може да отвори и неко Орвелово министарство истине које одређује шта је званично тачно. Ако политичари не могу да туже новинаре за увреду и клевету, још један је аргумент против овог закона, онда ни политичари не могу да туже друге политичаре за исту ствар.
„Овде није реч о томе да ли треба лагати у кампањи. Наравно да не треба. Реч је о томе ко одлучује о томе да ли је реклама током политичке кампање истинита – судови, који имају моћ да одреде новчане или затворске казне, или амерички народ, који има моћ да изабере или уклони кандидата”, аргументи су групе која тражи укидање спорног закона.
Ипак, била је ово идеална прилика и за многобројне саркастичне коментаре попут оног да се овде брани право политичара да лажу. Енди Боровиц, сатиричар „Њујоркера”, нашалио се да је Врховни суд пресудио да су лажи политичарима зајемчене Првим амандманом јер је то изражавање њихових верских осећања.
Пи Џеј О’Рорк, сатиричар, новинар и аутор, оценио је да никако не треба бранити политичарима да измишљају јер су лажне изјаве „темељи америчке демократије”. На пример, председник Барак Обама поручивао је да ће сви грађани задовољни својим старим здравственим осигурањем моћи то осигурање и да задрже, што се показало нетачним.
Његов претходник Џорџ Буш је 2003, говорећи о рату у Ираку, саопштио да је „мисија завршена”, док су више од десет година после тога америчке трупе још у Ираку. Његов отац, Џорџ Буш старији, обећао је на изборима 1988: „Читајте ми са усана: Неће бити нових пореза.”
Да ли треба подсетити да је Буш, ипак, подигао дажбине када је ушао у Белу кућу? За ову његову лаж баш се био ухватио његов изазивач на изборима 1992, Бил Клинтон, који је стално подсећао на председникове измишљотине. Када је Клинтон постао председник, и када је одговарао на оптужбе да је варао жену са Моником Левински, и сам је ухваћен у најпознатијој лажи са америчке политичке сцене: „Нисам имао секс са том женом”.
(Политика)
