Редакција „Србин инфо“ разговарала је са Гораном Тешићем, оснивачем покрета Евроазијска Србија у Русији:

Како коментаришете најаву НАТО војних вежби у Украјини?

– Бандеровска хунта која је тренутно на власти у Кијеву се прерано порадовала мислећи да је незаконитим државним ударом који је извршила и збацивањем Јануковича са власти завршила посао. Међутим, као што смо видели уследио је одговор југоистока земље који се огледа у отвореном непризнавању нове пучистичке власти, демонстрацијама и митинзима, самоорганизовању народа у наоружане одреде, заузимању објеката локалне администрације и проглашењу аутономија.

Све што се догодило потпуно је дестабилизовало Украјину као државу. Показало се да је пројекат Украјина заснован на врло крхким темељима. А циљ пројекта је био одсећи Украјину из историјског руског савезничког блока. Пошто резултати мирне украјинизације за време колико Украјина постоји као независна држава нису дали жељене резултате, односно југо-исток земље је остао на суштинским културним про-руским позицијама, после извршеног пуча хунта је кренула у „блицкриг“ са намером да силом покори те делове земље, одузимајући руском језику статус који је имао за време претходне власти и хапшењима нових вођа који су се појавили. Услед свега тога тренутно стање је веома напрегнутно и земља се налази на самој ивици катастрофе, јер последњи догађаји чак могу да се квалификују и као почетак грађанског рата.

Додатни притисак на ионако већ напрегнуту ситуацију дала је недавна најава хунте у Кијеву да ће одржати заједничке војне вежбе са НАТО снагама на територији Украјине. Вежбе би требало да се одрже у другој половини године. Истини за вољу, то није први пут да украјинска армија одржава заједничке војне вежбе са НАТО. Посебно је индикативан био случај од пре неколико година када је на власти била про-западна влада произашла из „наранџасте револуције“ на челу са председником Виктором Јушченком, када се око двеста америчких маринаца са опремом искрцало у кримској луци Феодосија.

Радило се о невеликој по обиму и ненајављеној операцији која је наводно имала за циљ транспорт техничке опреме намењене војној вежби која је требала да се одржи на неком војном полигону. Међутим, приликом искрцавања, врло брзо се окупило про-руски настројено становништво и блокирало маринце. Такође, испоставило се да у транспорту нема никакве техничке робе, већ се ту налазило наоружање без икаквих папира и потребних дозвола. Тадашње власти Крима су одбиле да дозволе Американцима искрцавање и пролаз, а парламент Крима је прогласио полуострво „територијом без НАТО-а“.

Следећег дана маринци су покушали да се сместе у суседном градићу Алтуша, али их је и тамо дочекао протест. Уз помоћ снага милиције, маринци су били спроведени до неког одмаралишта, али је особље одбило да их прими без обзира на претње и по цену отказа. У међувремену је на симферопољски аеродром слетело 110 НАТО инжењераца који су требали да одвезу транспорт из феодосијске луке, али је аеродром био блокиран од стране демонстраната на челу са Борисом Степановим, челником савеза козака Феодосијског региона. Тако је покушај тадашње прозападне власти у Кијеву да изведе војну акцију на Криму пропао.

Очигледно је да тада није случајно Крим био изабран као место за демонстрацију украјинско-натовске војне сарадње. Иста таква вежба је могла да се одржи и негде у западној Украјини и тамо готово сигурно не би било негативне реакције локалног становништва. Значи, радило се о намерној провокацији на локацији важној за Русију.

Исти случај је и данас када се најављују заједничке украјинско-натовске војне вежбе. Оне сигурно више неће моћи да се одрже на Криму, јер је Крим данас саставни део Русије. Са друге стране био би велики ризик и да се планира да се оне одрже негде на југоистоку земље због већ поменуте напрегнуте ситуације и расположења народа који свакако у великом проценту не подржава хунту на власти, а и велико је питање шта се све може десити до одржавања тих вежби.

У сваком случају пучистичка власт прави исхитрене потезе који само иритирају велики део народа и нимало не доприносе смирењу ситуације. Планирање војних вежби са НАТО-ом је и, наравно, отворена провокација Русије. Власт која жели мир и просперитет не би требало да ради такве ствари. Нова нелегална власт у Кијеву очигледно не жели мир, јер потези које вуче јасно говоре о томе да она постоји да би се супротстављала Русији.

Уосталом и цео пројекат Украјина има карактер супротстављања Русији. Све то чини Украјину земљом која ће представљати стални извор криза. Коме одговара такво стање ствари? Америци и Европској Унији. Тачке сталних или повремених криза на границама или у близини граница Русије су оно што Запад жели, са циљем да се криза једном прелије и у саму Русију или да Русија буде испровоцирана да уради нешто за шта би могли да је оптуже и крену са дипломатским и економским притисцима, који би на крају довели до рушење Русије.

То је управо ситуација коју имамо данас. Наравно, Русија са своје стране треба да буде спремна на све ово и да има припремљен одговор. Видимо да Русија има одговор и да се западни планови не остварују у потпуности. Наравно, битка није завршена и чекају нас нови догађаји које је тешко предвидети. Из овога још једном видимо да је управо Запад тај који је агресиван, осион и недобронамеран и који ствара кризе из којих затим покушава да извуче геополитичку корист. Криза у Украјини представља до сада највећи притисак на Русију у геополитичком смислу и од коначног исхода битке за Украјину, у великој мери ће зависти даљи ток догађаја у свету.

Која је улога Кине у евроазијском пројекту? Да ли је Кина пријатељ или непријатељ Евроазијске идеје?

– Ово је врло занимљиво питање, јер баца светло на неке до сада у Србији непознате чињенице. Најважнија новост је свакако та да нема више само два играча у борби за Евроазију. Поред Русије и Запада, ту је сада и Кина! У септембру 2013. године председник Кине Си Ђинпинг је покренуо иницијативу о заједничком формирању са земљама Евроазије „Економског појаса Свиленог пута“. Овај грандиозни пројекат би требао да обухвати регионе на истоку, западу, северу и југу евроазијског супер континента. Уместо пројекта „Велике Европе“ од Лисабона до Владивостока, Кина нуди пројекат „Велике Европе“ од Лондона до Шангаја. У кинески мега пројекат би било укључено 3 милијарде људи, рачунајући и Индију, Русију и Европу.

Дакле, по неким оценама, руски евроазијски пројекат би могао да буде само део ширег кинеског. Такође, неки експерти сматрају да би кинески евроазијски пројекат могао да буде у сукобу са руским евроазијским пројектом. Треба рећи да је амерички евроазијски пројекат који се заснива на доктрини демократске „петље Анаконде“, а који је имао више назива као на пример „Велика Централна Азија“, „Велики Блиски Исток“ и „Нови свилени пут“, претрпео неуспех до сада због тактике насилне демократизације која није донела мир и стабилност региону.

Вратимо се Кини и њеној улози у бици за Евроазију. Кина или Поднебесна, а под којим називом је позната и у Русији, а што је на кинеском некада означавало цео свет или касније територију на којој се распростирала власт кинеског императора, је велика светска држава и ту чињеницу више поодавно нико не може да пренебрегава. Велика кинеска цивилизацијска геополитика (Пута – Велики пут свиле и Зида – Велики кинески зид) заснива се на интегралној геополитичкој (националној) моћи државе. Она поред политичке, војне, економске и технолошке моћи и стабилности укључује и – силу духа и Велики поредак у души. У том смислу Кина је три пута „прекаљена“ држава – комунистичком идеологијом, конфучијанством и будизмом. Савремена кинеска цивилизација решава геостратешке задатке по сопственој, а не по западној логици. И томе треба да се привикну и на Западу и у Русији. Савремена интерпретација геополитике Пута и Зида укључује два елемента:

1) Елемент Пута – „ићи ван“ путем економске експанзије.

2) Елемент Зида – концепција „стратешких граница животног простора“, што подразумева усредсређивање на повећање геополитичке моћи унутар Зида, што води ка јединству унутар државних и цивилизацијских граница. Главни циљеви Кине који се тичу обједињавања свог животног и цивилизацијског простора су повратак Хонг Конга, Макаоа и Тајвана у састав Кине. Прва два задатка су већ испуњена, то јест Хонг Конг и Макао су враћени у састав Кине. Још је остао Тајван.

Када поредите Русију са Кином узимајући у обзир демографску моћ, неопходно је узети у обзир размере Поднебесне. Град са 1 милионом становника у Русији, приближно одговара кинеском граду од 10 милиона становника. У Кини има више хришћана него у Италији (40 милиона протестаната и 14 милиона католика). Кина – то је држава-цивилизација и правилније је поредити Поднебесну са другим цивилизацијама него са појединим земљама.

Кина економски врло интензивно наступа на просторима Евроазије. Тренутно се користи такозвани Први (северни) евроазијски трансконтинентални транспортни коридор који иде из Кине, преко Казахстана и Русије до Европе. Годишње овим коридором прође 140 возова са контејнерима са робом. Међутим, Кина води активну политику за реализацију Другог (централног) евроазијског трансконтиненталног транспортног коридора који би требао да прође преко територија Централне Азије и Јужног Кавказа или Ирана и Блиског Истока. Прва варијанта предвиђа пролазак од Кине, преко Казахстана, Узбекистана, Туркменистана, Каспијског мора, Азербејџана, Грузије и Турске до Европе. Овде посебну заинтересованост показује Турска и њен пројекат подводног железничког тунела под Мраморним морем и Босфором – „Мармарај“. Прва фаза пројекта је завршена 2013-те године.

Кина, такође, интензивно наступа у Централној Азији употребом „меке силе“ која се односи искључиво на инвестиције у економије земаља као што су Казахстан, Таџикистан и Киргистан. Са друге стране Кина добија енергенте из централно-азијских земаља, па тако, на пример постоје нафтоводи A и B из Туркменистана кроз Узбекистан и Казахстан у Кину, а у најскорије време биће изграђени нафтоводи C и D кроз Таџикистан и Киргистан, казахско-кинески нафтни канал и линија за пренос електричне енергије из Киргистана у Кину. То су све допунски извори финансијских средстава за ове централно-азијске земље.

Кина у Централној Азији гради научне, индустријске и аграрне паркове, који постају иновациона платформа за ширење економске сарадње.

Као што се из свега овога, а и много чега другога што овде није поменуто, може видети, Кина веома озбиљно гради своју евроазијску стратегију. Ипак, Русија још увек има предност јер се ради о традиционалним везама из времена СССР-а, али њен примат је угрожен, пре свега огромном економском моћи Кине. Истини за вољу треба рећи да се у датом тренутку не ради ни о каквом економском рату, али конкуренција је све већа. Кина инсистира на томе да је њен наступ искључиво економске природе и да нема никаквих политичких претензија.

Дакле, имамо три евроазијска пројекта и сва три воде најјачи играчи у светској геополитици. Што се тиче односа Русије и њених савезника и Кине на просторима Евроазије, мислим да би модел сарадње са дозом здраве конкуренције био прави приступ, којим би се поред добити за обе стране, уједно истиснуо трећи учесник у игри, а то је запад, који у суштини са својим вредностима представља уљеза у овом делу света.

Све у свему, сведоци смо тектонских потреса на светском нивоу, јер се рађа се нови мултиполарни свет.

Сведоци смо покушаја ревизије историје Другог светског рата. Ко је у ствари победио Трећи Рајх, Америка или СССР? Да ли је амерички улазак у рат био пресудан?

– У Другом светском рату свакако није победио Трећи Рајх. Победиле су земље које су се бориле против Трећег Рајха, мада нису све добиле исти део победничког колача. Највећи победници Другог светског рата су САД и СССР. После Другог светског рата утицај ове две земље на Европу и уопште на свет је постао огроман. Међутим, СССР није успео да искористи своју позицију великог победника и изгубио је у „хладном рату“.

Што се тиче важности уласка САД у рат, то је догађај који је свакако допринео победи анти-хитлеровске коалиције. САД су одиграле пресудну улогу, пре свега, на Пацифику у рату против Јапана. Подсетимо се само битке код Мидвеја која је представљала прекретницу у борбама на Пацифику, јер је то била прва победа Американаца над Јапанцима, као и битке на Гвадалканалу која је била прва велика офанзивна акција и победа Америке и њених савезника. Такође, Америка је доста помогла и у борбама у Западној Европи.

А што се тиче покушаја ревизије резултата Другог светског рата, ту, пре свега, треба истаћи резолуцију коју је донела парламентарна скупштина ОЕБС-а која сасвим неправедно, тенденциозно и перфидно покушава да изједначи Хитлера и Стаљина у смислу жртава до којих су довеле њихове владавине, а у контексту Другог светског рата.

Предлаже се да се 23. август, дан потписивања пакта Рибентроп-Молотов, обележава као дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма. Али какве везе имају жртве Стаљинових репресија током 30-тих година прошлог века са Другим светским ратом? Немају никакве. Нису Стаљинове репресије биле узрок Другог светског рата, већ напад хитлеровске Немачке на Пољску. Није СССР почео Други светски рат, већ нацистичка Немачка. СССР је био један од главних фактора победе на Хитлером и дао је највише жртава у тој победи.

А ако се иде са тим извлачењем из контекста, онда се сасвим оправдано и Велика Британија може оптужити за злочине против човечности за време Другог Англо-Бурског рата у Јужној Африци. А злочини против човечности не застаревају. Колико људи зна ко је направио прве концентрационе логоре? Не, то нису били Немци. То није био Хитлер. То су били Енглези. Дакле, прве концентрационе логоре су направили Енглези за време Другог Бурског рата или Англо-Бурског рата, који се десио на територији данашње Јужноафричке Републике од 1899-те до 1902-ге године и водио се између Бура, потомака Холанђана и британске империје.

Рат се завршио победом Енглеза, који су затим направили прве концентрационе логоре у које су сместили цивилно бурско становништво. У те концентрационе логоре је било послато на хиљаде мушкараца, жена и деце. Од последица боравка у логорима умрло је око 27.000 Бура, а од тога око 24.000 деце, што је чинило око 50 одсто популације бурске деце. Јел се то назива злочином против човечности? Јел злочини против човечности никада не застаревају? Јел се то назива геноцидом? Јел се за геноцид суди некоме?

Један од најодговорнијих за прављење концентрационих логора, као и за спровођење тактике „спаљене земље“ у којој су уништавани цивилни објекти који су били у власништву Бура да би се умањио отпор бурских герилаца је био енглески ерл Херберт Киченер, по коме, веровали или не, данас у Канади један град носи име. Па како у једној демократској земљи као што је Канада један град може да носи име ратног злочинца? Ево и једног кратког документарног филма који говори о концентрационим логорима на територији данашње Јужноафричке републике:

 (Србин.инфо – Теша Тешановић, Алексеј Димитријевић)

Ознаке: геополитика, Горан Тешић, Русија, САД, Украјина