Прочитај ми чланак

ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: Украјинска криза и велике силе – САД и Русија (2)

0

desnisektor04

Јасно је да отварање Украјине као најважнијег спољнополитичког питања савремене Русије у овом тренутку није одговарало Москви јер је могућност избора и маневра знатно мања него што би, рецимо, била за пар година, када буде проширен Северни и изграђен Јужни ток.

Са једне стране, ако дође до жестоког затезања кризе уз масовна оружана дејства, постоји опасност да власт која буде контролисала Галицију не буде у стању или не буде спремна да одврати екстремисте, којих неће мањкати, да бар краткорочно заврну цевовод Дружба, који пролази туда, или макар да дођу у искушење да узимају за своје потребе велике количине енергената, који се иначе транспортују за Европу. Распламсавање украјинског сукоба могло би да доведе и до тога да се привремено или на средњи рок успори или омете изградња Јужног тока, а у екстремној варијанти, чак и да се успори планирано проширења Северног тока и смањи количина испоручених енергената и уопште трговинске размене Русије са земљама ЕУ.

desnisektor03

РУСКЕ ШАНСЕ И РИЗИЦИ

Чини се да је, макар за последња два месеца, Русија спремила вишеслојан одговор на изазове у Украјини и да је Путин одиграо добре потезе са анексијом Крима и суптилним иако одлучним односом према осталим аспектима украјинске кризе. Непризнавање власти у Кијеву као легитимне, давање азила Јануковичу и истрајавање на три важна захтева су начелно прихватили и лидери Југоистока – захтев за враћањем статуса руског језика као другог државног, потом војна неутралност Украјине и, вероватно најважнији, захтев за федерализацијом земље. Југоисток је исте те захтеве формулисао на различитим нивоима: легитимни представници регионалне власти из Партије региона то су изнели на мекши начин, спремни на компромис по мање важним питањима; затим су то презентовали председнички кандидати са Југоистока (Тигипко, и нешто тврђе Дубкин), док Олег Царјов представља спону између захтева Партије региона и регионалне власти, са једне стране, и мекших захтева демонстраната на улици, са друге. Осим тога, мирни манифестанти на улицама Југоистока (ван области Донбаса и Луганска, откако је формирана Доњецка Република) инсистирају на федерализцији по сваку цену, и то по могућности што лабавије повезаних јединица. За то време представници Доњецке Републике и пубуњеници инсистирају на независности и у перспективи уједињењу са Русијом по Кримском сценарију, мада би се, као са прелазним решењем, помирили са неком врстом конфедрације или изузетно лабавом федерацијом, уз међународно посредовање и услов да Југоисток буде комплетиран са Дњепропетровском, Запорожјем, Николајевом, Херсоном и, наравно, Одесом и Харковом, који тренутно нису укључени у Доњецку Републику. 

Ове форме и захтеви би Русији омогућили да се краткорочно заустави даља ескалација кризе и да се из свега изађе са два крупна успеха: Кримом и институционалном регионализацијом Југоистока уз дистанцирање Украјине од НАТО интеграција. Губици би били у томе што би се вероватно у остатку Украјине развили процеси антируске кампање, хомогенизације земље за реванш уз врло мале шансе да се у будућој влади – о председнику и премијеру да и не говоримо – може наћи неко са Југоистока и по руском укусу.

Компензација за Русију у тако склепаној украјинској de iure целовитости била би у дистанци Кијева према НАТО до даљњег, затим наставак каквог-таквог протока енергената и другог транзита за Европу преко украјинских простора и могућност да се са Југоистоком развију економске и културне везе. Са таквом Украјином Русија у будућности може развити и такав однос у коме би се централни региони, па и део средњег запада земље, који традиционално нису захваћени антируском хистеријом, могли угледати на просперитет Југоистока у економској сарадњи и културној присности са Русијом.

Дакле, док би рат и руска војна интервнецнија смањили шансе да се око Русије окупе земље које би након сукоба остале у остатку украјинске државности, у случају договора, очекиване федерализације или бар добијања широке аутономоје за Југоисток, могућности за привлачење других украјинских области би остале отворене.

donbas02

БРИТАНИЈА И АНТИРУСКИ ЕУ БЛОК

Како се у украјинској кризи понаша ЕУ, односно њене чланице? Оне немају мотив за радикализацију односа са Русијом, као што је то случај са Америком. Ту има изузетака у које спада пре свега Велика Британија, која традиционално прати Вашингтон, посебно у политици према Русији. Међутим, Британија је у кризи, а најава шкотског референдума већ поставља баријере досадашњој неупитној авантуристичкој и агресивној политици Лондона. О томе сведочи пример Сирије, где се Британија унапред дистанцирала од свог непосредног учешћа у агресији.

Пољска и Балтичке републике имају традиционално ривалство према Русији, што се у Украјини посебно показало, па је вероватно да ће издашније него друге источноевропске земље ЕУ ставити пред НАТО своју спремност за сарадњу. О томе говоре и спремност Пољске да на својој територији прими америчке (за сада мање) снаге и упућивање за Прибалтик додатних америчких ваздушних снага.

ПОСЕБНИ ИНТЕРЕСИ РУМУНИЈЕ

Румунија има посебне интересе. Већ други век између ње и Русије Бесарбија игра улогу јабуке раздора. Међутим, у украјинској кризи као да долази до извесног смањивања разлика између Москве и Букурешта. Москва је више од две деценије од нестанка СССР нерадо гледала на настојања Букурешта да повећа утицај у Молдавији. Међутим, чини се да руски интереси остају везани искључиво за Придњестровску област као и давање гаранција Одеској области да неће бити румунских и молдавских потраживања у том правцу. То се посебно односи на приморски и подунавски део Одеске области, између доњег тока и ушћа Дунава и Дњестра, који су некад географски припадали Бесарабији. То значи да Русија више не гледа националну самосталност или везаност Молдавије за ЗНД као свој примарни интерес. Такође, патернализам Румуније према сународницима у Буковини и другим деловима Черновичке области, која геополитички свакако спада у западну Украјину, излази из примарних руских интереса. Недавно обраћање председника парламента Придњестровске области да они теже присаједињењу са Русијом и да их се не тиче шта ће да ради Молдавија („да се уједини са Румунијом, иде у ЕУ и др.“) заправо говори о томе. Истовремено, у оквиру традицонално вишевекторске румунске геополитике, која постоји и сада, на челу земље је Трајан Басеску, који има атлантистичку агенду и подршку САД. Тиме се може тумачити низ одлука Букурешта у вези са Украјином, уз прихватање инсталирања на својој територији неког облика америчког ракетног штита и прихватање на својој територији нових америчких снага и др. Све то излази из контекста основног румунског интереса у украјинској кризи. Попуштање Москве на питању статуса Молдавије (ван Придњестровља) и индиференција према патернализму Букурешта према украјинском делу Буковине пружају солидну платформу да се посебно после силаска Басескуа успоставе бољи односи две земље.

donbas (1)

УДРЖАНА НЕМАЧКА И ФРАНЦУСКА ПОМЕТЊА

Најважнија питања у Европи за Русију свакако су релације са Немачком и Француском. У украјинској кризи јасно је да односи Москве и Берлина не могу пратити ни погоршање америчко-руских односа ни пад квалитета релација између Брисела и Москве. Немачко-руски односи су далеко обухватнији и подложнији дугорочним стратешким интересима да би се могли доводити у питање због садашњег а и будућег нивоа развоја украјинске кризе. То се посебно односи на економске односе две земље, али и у другим важним областима. Уз то, Немачка је свесна да Русија нема посебних интереса у Галицији а вероватно да ће после расплета кризе утицај Москве бити слаб и на друге области западне, можда чак и централне Украјине, где би се могао појавити простор за, чак паралелно са америчким, утицај саме Немачке, посебно у економији. И то може да буде разлог за опрезност Берлина да према Русији заводи оштрије мере уколико се Москва буде нашла у ситуацији да заигра оштрије на заштити интереса на Југоистоку. У немачкој влади данас су, поред конзервативаца, и социјалдемократе, који традиционално имају добре односе са Русијом.

Кад су у питању односи Русије са Француском, ту, бар на званичном нивоу, долази до извесне пометње. Наиме у последња два века готово у континуитету најбоље односе са великим силама у Европи Русија има са Француском. Изузетака је било, попут Кримског рата и антибољшевичке политике Париза, али само до доласка нациста на власт, када две земље због геополитичких подударности склапају пакт. Од формирања Пете републике ти односи су имали тек благо силазну линију у време Саркозија, али ни тада нису посебно трпели и задржали су висок ниво. Победа Оланда на председничким изборима јуна 2012. и потом долазак Партије социјалиста на власт уливали су оптимизам за нови узлет тих односа и макар долазак на уобичајени ниво, који су имали у епохи Пете републике. Оланд се ни у изборној кампањи ни у првој години мандата није посебно испољавао у спољној политици.

Међутим, и у сиријској кризи и сада у Украјини Француска је од свих европских сила била можда најближа америчкој политици, што је изазвало збуњеност у дипломатским круговима. Сам Оланд је у посети САД почетком 2014. године говорио о циљу подизања америчко-француских односа на савезнички ниво. Истовремено, у француској политици и друштву изражено је антиамеричко и антиглобалистичко расположење. На изборима јуна 2012. Ле Пенова на изразитој десници и Меланшон на изразитој левици, обоје са антиамеричким и антиглобалистичким концепцијама, добијају трећину бирачког тела. Уз то, концепцијски располућена, доскоро владајућа УМП, односно њено доминирајуће крило на челу са шефом странке Копеом, не може се назвати проглобалистичким.

Она је однела победу на недавним регионалним изборима. Већина важних странака и политичара у Француској не могу се звати симпатизерима америчке политике и мондијализма. Зато се може рећи да француска политика предвођена Оландом нема упориште у широкој лепези француске опозције, а далеко је и од консензуса у владајућој Партији социјалиста. Пораз те странке на регионалним изборима ће довести Оланда у прилику да нешто опрезније заступа концепт савезништва са Америком, утолико пре што Марин Ле Пен, као и Бајру, Де Вилпен и тек у нешто мањој мери Копе показују мање или веће симпатије према уздизању Русије.

Гасовод Јужни ток и енергетско питање уједињују према Русији интересе пре свега Италије и Француске, као и низа других земаља Југоисточне и Централне Европе. Иако Брисел наговештава заоштравање према Русији (Трећи енергетски пакет ЕУ), додајући томе и санкције ЕУ према Москви, тешко је веровати да би, осим извесног смањења увоза руских енергената, у будућности могло доћи до битног поремећаја тих односа.

Изузетно критичке изјаве према руској политици у украјинској кризи Карла Билта и Бароза више говоре о идеолошкој и политичкој лојалности европских комесара и службеника глобалистичким центрима моћи, као и чињеници да је Брисел увек приљежнији него стварни европски центри моћи, посебно они Старе Европе (Берлин, Париз, Рим и др.). Поред тога, чини се да Шведска и неке друге скандинавске земље у постојећој украјинској кризи виде и наговештаје своје потенцијалне угрожености из традиционалне руске царске и совјетске политике. Истовремено, свака од савремених криза нама, Србима, до краја разоткрива да ниједан од европских комесара и специјалних намесника који су имали улогу у југословенској кризи и на српским просторима (Ахтисари, Кушнер, Ешдаун, Билт, у нешто мањој мери Овен, Лајчак и др.) није био случајно постављен на то место, одакле је до краја био одан америчкој политици.

КИНЕСКА ИГРА ТРЕЋЕГ

Русија на питању Украјине међу земљама постсовјетског простора може да рачуна на начелну солидарност. Председник Казахстана се већ изјаснио, док је Белорусија упућена на одређено тактизирање према јужном суседу, што се може видети из изјава председника Лукашенка. Али, ако би дошло до оружаног конфликта, Русија би могла да рачуна да њене интервентне јединице које би се евентуално упутиле у источну Украјину, имају логистичку подршку не само са југа (са Крима) и запада (из Придњестровља) већ и са севера из Белорусије, што укупну војну концепцију Кијева, у случају екстремног заоштравања, може чинити посебно тешком. Да не говоримо о томе да би се украјинска армија, што је већ пракса показала, у том случају распала, пошто око 45 одсто (сада нешто мање због одласка Крима) рускојезичког становништва у њој не би прихватило да учествује у њој у унутрашњим сукобима.

Кина се прилично солидарно односила према руским интересима у украјинској кризи мада је на самом гласању у Савету безбедности УН остала уздржана, што је традиционално држање Пекинга. Иако Кина има геополитичку сучељеност са САД управо на својим просторима (Тајван, али Тибет, па и Синкјанг) и савезништво са Русјом, које има јасну економску компоненту, у будућности се може очекивати уздржаност и пасивност са кинеске стране. Наиме, од три водеће светске силе у војном домену (САД, Кина, Русија) појачавање конфликта између две (САД и Русије) у украјинској кризи може погодовати трећој да заузме лагоднији положај по страни и стекне већи маневарски простор за своје геополитчке интересе. Са друге стране, повезаност сиријске и украјинске кризе повезује интересе Русије и Кине, али и Ирана, па чак и Индије и других земаља ШОС, БРИКС и центара у узлазу.

ДУБИНСКА СТРАТЕГИЈА ТЕХЕРАНА

Посебно је питање Израела, који се није посебно солидарисао са америчком политиком у украјинској кризи, што говори о развијеним односима између Москве и Тел Авива. То важи и за држање Турске, која не жели да квари односе са Русијом. Индија се начелно може сматрати као земља која симпатише Русију у низу питања, а у оквиру украјинске кризе заузеће пасиван иако благонаклон став.

Техеран је начелно савезник Русије и Кине на питању сиријске кризе. Новембра 2013. године постигнут је договор између Ирана и међународне комисије коју чини шест светских сила о извесом смањивању иранске нуклеарне активности у замену за ублажавање санкција и наставак преговора са могућношћу постизања трајнијег споразума. Јасно је да су Ирану у оквиру те комисије знатно наклоњеније Русија и Кина у односу на остале европске чланице (Немачка, Француска, Британија) и посебно САД. Ипак у преговорима овог пролећа видан је напредак, па се с правом може сматрати да је и више од половине важних питања у оквиру овог проблема већ усаглашено.

Иран је у ситуацији када је већина великих сила забављена украјинском кризом и када је највећи део њих вероватно спремнији него иначе да тражи компромис са Техераном на питању нуклеарног програма. Америка и Британија не би желеле током ескалирања украјинске кризе да врше додатне притиске на Техеран, већ да несугласице и очигледно супротне геополитичке интересе које имају у односу на Иран одложе за неки каснији период. Русија је у епицентру украјинске кризе и свакако би знала да цени дугорочно и најмању додатну благонаклоност Техерана у тој ситуацији, која, наравно, неће прелазити дипломатске оквире и привредну сарадњу. Исход кризе у Украјини, може битно изменити однос снага и геополитичку ситуацију у целом Црноморском басену са ширим значајем и на Каспијску регију, па и на макар део Блиског и Средњег Истока. Русија у исто време, заједно са Кином и свакако Ираном, наставља да се бори за праведно решење сиријске кризе, па се украјинска и сиријска криза не могу посматрати изоловано. Оне у ширем смислу превазилазе чак и регионални, па и континентални значај, јер представљају могућност убрзавања преласка светског поретка ка мултиполаризму, за шта је итекако заинтересован и сам Иран.

Истовремено, Иран је у нешто повољнијој позицији да постизањем извесног споразума о нуклеарном проблему – наравно, у оквиру пре свега својих националних интереса – побољша позицију у међународном окружењу. Ипак, јасно је да САД повремено показују спремност за парцијалне и још чешће краткорочне уступке. То би се, нарочито у случају да Вашигнтон успе да за себе повољно реши украјинску и посебно сиријску кризу, заправо могло дугорочно испољити као одскочна даска за нове стратешки још опасније притиске на Иран. Отуда је Иран дугорочно заинтересован да, поред повољног решења преговора о свом нуклеарном програму, у Украјини и посебно Сирији не дође до победе атлантистичких снага. Отуда су Русија, Кина и Иран упућене на међусобну сарадњу и солидарност, пре свега на питању сиријске, али и, тек у нешто мањој мери, украјинске кризе.

(Нови стандард)