Прочитај ми чланак
Србијом влада постмодерна… То значи да коначно на власти имамо политичара који је подједнако прихватљив у земљи и иностранству. Особу која је истовремено борац за народна права, ловац на корупцију, искоренитељ бирократије, пријатељ ЕУ и руски другар… Александар Вучић… Човек који је најпопуларнији страни политичар из региона у Црној Гори, а истовремено особа о којој Ђукановићев режим има само лепе речи… Какав је то човек? Какве су његове чудотворне способности?
На који он то начин успешно брани Косово и Метохију у саставу Србије и другује са немачким (данас већ бившим) министром Гуидом Вестервелеом? Како он то брани интересе срског народа у Црној Гори и извињава се Ђуконовићевом режиму због деловања оног великосрпског националисте и екстремног десничара Бориса Тадића (коме није доста што је скоро двадесет година шуровао са војводом Војиславом Р. Шешељем, него би сада желео да другоме украде првеснство евро-атлантских интеграција)…
Да би привукао грађане Србије да за њега гласају на првим вишестраначким изборима, Слободан Милошевић није сматрао да је довољно што је вратио покрајине под власт Србије, нити што је успешно подржао просрпску струју у Црној Гори, није било важно ни што је наследио моћ и новац бившег савеза комуниста… У то време Милошевић је „упао“ у савезни платни промет и остварио „економско чудо“ које код нас већина данас неоправдано приписује Анти Марковићу – грађани Србије су први и последњи пут имали већу просечну зараду од грађана Хрватске… На децембарске изборе 1990. изашло је јако много грађана… Милошевићева партија добила је 45% гласова изашлих. Данас је СНС на челу са Вучићем, истина у мањој излазности, добио више од 48% народних гласова! Све то за врло гласну борбу против корупције, предају Северног Косова, троструко брже задуживање него у доба Тадићевих влада, буџетски дефицит, пад реалних зарада, 26 уместо 23% незапослених у укупном броју радно способних, највише именовања по јединици времена у службеним новинама од 1991. године…
Шта је то привукло грађане Србије да гласају за Вучића и СНС? Вучић је несумњиво енеричан и способан политичар… Али да ли би реформатор у оронулој и у корупцију огрезлој српској држави уопште могао да буде популаран дуже од једног мандата? Не би… И зато Вучић и не спроводи реформе. Вучић и СНС су упорношћу, неморалношћу и срећним стицајем околности пронашли начин да се домогну плебисцитарне популарности и апсолутне власти. Наиме, бирачи старог СРС, данас већином СНС, највећим делом су необразован и сиромашан свет (према истраживању из 2004 око 2/3 грађана који имају или немају само основношколско образовање гласала је за СРС), две деценије су у мањој или већој мери – али увек апсолутном већином – подржавали исту странку. Данас је та странка владајућа. Ти људи за СРС нису гласали због националног или политичког програма – гласали су за њу због тога што их је представљала у социјалном погледу. Гласаће док не буду живели много горе него данас, или док се не нађе странка у коју ће финансијски и медијски бити уложено бар колико у стари СРС и данас СНС… На другој страни демократски блок је пропао шапатом… Слаб као и српски интелектуални кругови и средњи слој… Идеолошки подељен – озрачен комунизмом, окужен од америчких и немачких безбедносних служби – предвођен од медиокритета које су годинама узгајали Милошевићеви људи и страни амбасадори… Демократски блок се поделио око питања на која није имао утицај, а са власти су га отерале слаботиња и похлепа… Чак ни у време највеће Милошвићеве популарности његови кандидати нису имали шансе у грађанским бастионима Београда, Новог Сада и Ниша, као ни у свим четничким упориштима. Данас, међутим, више није тако. СНС је победио свугде осим у две три изоловане општине, већини крајева у којима преовладавају националне мањине и свега две од седамнаест градских општина Београда…
Ако половина грађана у Вучићу и СНС види све што би желела, а друга половина их сматтра толико надмоћним да им се приклања… Шта је са странцима? Како видимо, у Берлину, Бриселу и Вашингтону можда и не подржавају Србију више и искреније него пре 2012. године, али зато по први пут од 1990. њихови медијски и пропагандни сервиси, армија њихових присталица и најамника у земљи, не нападају Вучића и СНС. Стотине хиљада грађана којима треба мишљење данас примају исте поруке из државних, парадржавних, „приватних“ и „слободних“ (а страних) медија… Не верујем да у Берлину и Бриселу могу бити очарани неком нашом политиком или политичарем… Пре ће бити да им је нешто обећано и да су до данас задовољни динамиком извршења обавеза…
За две седмице Србија ће добити владу. По први пут од 1992. једна странка одлучиваће о њеном саставу. Чуда неће бити… Обећања „зноја и суза“ не делују реално… Можда ће бити „суза“ – обзиром на потребу власти да мења устав по мери СР Немачке и САД – али само код малобројних родољуба који не знају да се „патриотизам не сипа у трактор“. СНС упркос мандату који је добио од народа тражи коалиционе партнере… Извесно само како би поделила одговорност и омела будуће претварање незадовољства у опозициону алтернативу …
Уместо одлучне рефомске и храбре националне политике добијамо нешто што смо имали раније – неуспешну политику успешних политичара.
(Напредни клуб)
