Прочитај ми чланак

МИЛОВАН ЈАКШИЋ: Српски голман који је на Светском првенству победио Бразил!

0

rep-montevideo

Најчувенији Јакшић из Колашина вратио се поново у Плану, своје родно село, у коме од сеобе његове породице, тамо негде иза Првог светског рата, у њему никада више нико није обишао чувену кулу Јакшића. Њих више нема ни у селу, нити у целом Колашину.

Додуше, чувени „Ел Гран Милован“, како су га назвали егзалтирани спортски извештачи после његове бриљантне партије у победи фудбалске репрезентације Краљевине Југославије над Бразилом (2-1), стигао је у свој Колашин и у њему „станује“ само захваљујући филмској сторији о фудбалским јунацима из Монтевидеа, у коме је добио и „своју“ улицу. У Колашину је још нема.

– Остаци куле Јакшића, потомака ускочког јунака Јакше Авдаловића Гачанина, још се назиру. Кулу је срушило време. Милован се помињао ту и тамо, али сада је поново овде. Мада, мало људи овде знају о њему – прича стари Колашинац у једној од бројних кафана, у којима се Јакшине и догодовштине Ивице Бека, Тиркета и Моше помно прате на ТВ екранима.

– У Колашину вам сигурно нема Јакшића. Милована нико и не памти – прича човек који преко чашице каже да се овде људи у доколици баве причом да ли је правилно Милована именовати Србином.

– Јер, одавле је – вели шеретски, погледујући у групу „љутих Црногораца“, који му кроз осмех потврдно одговарају.

– Предложићемо градоначелнику Брајушковићу да му се подигне споменик. Поред његовог имена као место рођења свуда пише да је из Колашина – кажу озбиљно младићи, уз напомену да ће то будућим локалним властима бити први задатак. 

ОД СИРОТИШТА ДО “СОКОЛА“

Милован је био најстарије дете Радослава и Мируше Јакшић. Глава породице Радослав убијен је од аустроугарских војника за време Првог светског рата, када се повезао са српском војском. Мируша, жена његова била је присиљена да децу да у дом ратних сирочади. Београдски адвокат Живко Поповић, брат од стрица Коче Поповића, преузео је старатељство над њим. Потом га је одвео код чувеног Геце Кона на изучавање графичког заната и уписао у спортско друштво СОКО. Тако је почела каријера човека пред чије је ноге, у знак признања, у Монтевидеу качкет бацио и тада најбољи голман света Рикардо Замора.

– Тако ће и Милован и Јакшићи стићи у завичај – каже озбиљно један од мештана, који наглашава и да познавалац етногенезе породица овог краја Предраг Т. Шћепановић то тврди у својој књизи „Знаменити Колашинци“.

– Врло ми је тешко било доћи до података о Миловановој ужој породици. Његов предак Јакша Авдаловић Гачанин се доселио у Горњу Морачу у село Лијевишта. Касније, вероватно на самом почетку прошлог века, један од браће Јакшића из тог горњоморачког села сели се у Плану, где се налазила кула Јакшића у којој је прослављени голман рођен. После тога, највероватније после Првог светског рата, породица се сели у Србију – пише Шћепановић о чувеном Јакши, кога је због повреде свог чувеног голмана Франтишека Планичке, једног од најбољих у историји фудбала, у своје редове позвала и „Славија“ из Прага.

„Црвени ђаво“, прозвали су тада већ чувеног „Ел Грана“, због боје дреса у коме је волео да брани.

Дете из Плане, одрасло у Крагујевцу у дому за ратну сирочад, одакле је послато у Београд да учи занат, сваку прилику је користило да игра фудбал, тражећи фудбалску срећу и у Новом Саду и Сремској Митровици. Ореол звезде стекао је у Београду. У фудбалски бескрај винуо се у Монтевидеу, да би пред крај каријере играо и у Борову и Љубљани.

У власништву је имао књижару преко пута „Политике“, коју је Гестапо током рата претресао осам пута, али није успео да нађу у њој сакривену архиву ЦК КПЈ, како је сведочио Владимир Дедијер.

Био је међу оснивачима Црвене звезде, где је дошао као доказани спортски радник у БАСК-у.

Први председник Савеза фудбалских тренера Југославије, основаног 1950, преселио се на „небеске њиве“ као „технико“ Звезде изненада у Александрији, на турнеји црвено-белих по Египту, 25. децембра 1953. Срчани удар био је кобан по човека. Тело најстаријег од троје деце Колашинца Радослава Јакшића су Египћани, у знак поштовања, балсамовали и бродом ратне морнарице упутили у Југославију.

Вечни смирај нашао је у Београду, који је неизмерно волео.

(Вечерње новости)