Прочитај ми чланак

Србија на клацкалици – САД, ЕУ или Русија?

0

ukrajina-sad-rusija-karikatura-1

(Бранко Радун)

Ескалација насиља у источним деловима Украјине најозбиљнија су претња европској стабилности од времена Другог светског рата. Украјинска криза као и друге кризе показују онтолошку и идентитетску (не)утемељеност актера међународне сцене.

Украјина се представила као недржава, она је вештачка и шизофрена творевина, како би је назвао Хантингтон. Русија је показала виталност и капацитет да у изнудици зна и може стратешки да делује, Америка настоји да диктира догађаје у времену глобалне кризе, док ЕУ каска за њима, јер нема идеју, а и да је има, нема јединства и одлучности да је оствари. Сходно томе главни губитник украјинске кризе је ЕУ, док САД шири свој утицај, а Русија ојачава своје позиције.

Резиме тешке украјинске кризе, којој се крај и размере не могу сагледати, јесте да они који знају ко су и шта хоће напредују, а они који то не знају назадују. Америка је добила „своју“ владу у Кијеву, Русија је придобила Крим, као и регионе истока и југа Украјине. У тој постмодерној идеолошкој конфронтацији истока и запада изгубила је „ни-вамо-ни-тамо“ ЕУ, чије бирократе верују да се све може постићи стерилном еупропагандом, те корупцијом политичара и медија. Реалност их је демантовала. Победили су идеолошки профилисани идентитети – западноукрајински, прозападни и антируски, са једне, и источноукрајински, окренут истоку и Русији, с друге стране, а изгубили су корумпирани политичари и њихове манипулативне тактике. На страну то колико је новоукрајински национализам историјски и онтолошки утемељен и сходно томе трајна категорија, уосталом као и њему „паралелан“ црногорски. Он ипак јесте тренутна реалност, која са моћном логистиком са Запада успева да освоји власт.

Америка, Русија и сви они попут Израела, који представљају субјекте историје и међународних односа, имају јасно утемељење идентитета у својој традицији и историјском искуству, док они који то немају и нису прави историјски актери. То су земље попут Југославије, или Украјине, или пак творевине као ЕУ. Ово није ни малициозна критика, нити осуда пројекта Европске уније, већ констатација о томе ко је ко данас у Европи и свету. Исто тако ова чињеница не треба да буде схваћена као вредносни суд актуелних евроинтеграција, већ само као упозорење куда идемо и шта можемо очекивати у неизвесној будућности.

Какве су све последице украјинске кризе и могућег грађанског рата на Србију? Поред актуелног притиска са Запада да се изјаснимо против Русије, коме се у овој фази конфликта одолело, постоји и низ других значајнијих ефеката који нису јасни. Америка је показала на огледном примеру како реагују ако се у Кијеву или око њега може створити нешто што личи или може временом постати „пакт Берлин – Москва“. Подршка екстремној десници која је антируска и антисовјетски оријентисана дели земљу и ствара од Украјине бојно поље. Последица тога је раскид „савеза Немачке и Русије“ и стварање трајне и опасне кризе којом ће се у наредном периоду бавити у Берлину и у Москви. То Вашингтону даје шири маневарски простор на другим „фронтовима“ попут блискоисточног, јер су ривали својим јадом забављени. Русија је блиц инфилтрацијом на Крим и јачањем „руског сектора“ на истоку Украјине показала да може ефикасно да реагује. ЕУ је пасивна јер је подељена између проамеричке струје која је гура у конфронтацију са Москвом и реалиста који виде да им се то не исплати.

Поуке ове кризе за Србију су прилично јасне. И поред неопходности сарадње са ЕУ, а то значи са немачким блоком, Србија мора разумети да су Вашингтон и Москва једини прави спољнополитички играчи на континенту. То подразумева веће уважавање оног што долази из та два центра моћи и настојање да се односи ни са једним не угрозе због оног другог или због евроинтеграција. Наиме, иако је очигледно да САД начелно подржава процес евроинтеграција Србије, не гледа благонаклоно претерано приближавање Берлину (однос према приближавању Москви је опште познат), док Русија исто тако нема ништа против интеграције Србије у ЕУ под условом да њени или заједнички интереси не буду оштећени.

(Видовдан)