Прочитај ми чланак
Стандардна су три аргумента у корист тезе о пореској неправди и пљачки: да је Војводина плаћала далеко већи број пореза него Србија, тј. да је пореско законодавство било тенденциозно подешено према Војводини (и пречанским крајевима);
да је огромна разлика у наплати непосредних пореза у 1925. јасан показатељ пљачке; и да је током целе деценије по уједињењу Војводина плаћала превише, а у корист Србије. Па да их погледамо.
Помиње се и четврти аргумент: да је Војводина плаћала више од других по квадратном километру (Аврамовић, Храбак, Боаров…). Невероватно! Зар би заиста требало да се с квадратног метра Сибира наплати једнако као у Холандији, са слабо насељеног динарског крша једнако као у Београду? Зар густина становништва и економске активности не треба да играју никакву улогу? Таквим бесмислицама, у потпуном несагласју и с пореском теоријом и с елементарним здраворазумским схватањем праведности, даље се нећемо бавити.
Они који тврде да је Војводина тих година порески пљачкана, наводе да је у њој наплаћивано 22 или 25 пореза, а у Србији само пет-шест, што би само по себи требало да буде очит знак неправде. Тако је Ранко Кончар навео, следећи Храбака, да је у Војводини плаћано 22 пореза. Димитрије Боаров тврдио је, илуструјући неповољан положај Војводине, следеће: „Док је у другим покрајинама нове државе сакупљано пет-шест пореза, у Војводини је наплаћивано 25 врста пореза“, а на њега се позива Драгомир Јанков. Лазар Вркатић иде и даље и каже да је такав неправедан порески систем уведен после Првог светског рата: „У Војводини су врло брзо уведена чак 22 пореза и приреза, док их је у Србији било четири пута мање“.
Свакако, то је потпуно нетачно. Погледајмо, прво, колико је непосредних пореза и приреза плаћано у Србији око 1925: седам предратних пореза (на земљиште, на зграде, на принос од капитала, на принос од радњи, на принос од личног рада и лични и инвалидски порез), затим нови порези на пословни промет (замена за стари српски порез на обрт) и на ратне добитке, пет приреза (војно-коморски, 20 одсто инвалидски прирез, 153,5 укупни државни, 150 државни прирез, 30 ванредни прирез и 500 ванредни), као и војница. Тако добијамо укупно 15 дажбина из области непосредног опорезивања, што је, чини се, нешто више од пет-шест колико погрешно наводе Храбак и остали. Међу оновременим пречанским ауторима Славко Шећеров је први навео број пореза и приреза који се плаћају у Војводини као превелик, али не као доказ преоптерећености већ административне комплексности, посебно за сељака. Шећеров је и једини побројао те порезе, што савременим ауторима никако не успева, а и није тврдио да се у Србији плаћа премали број пореза.
Посебно је нетачна и бесмислена наведена Боаровљева тврдња да је и у другим пречанским покрајинама плаћано само пет-шест пореза, а да их је искључиво у Војводини било више од двадесет. У Војводини је, као и у Хрватској и Славонији, важио мађарски порески систем, иначе доста сличан аустријском. Број пореза који се плаћа свакако није по себи знак степена оптерећености порезима јер је сасвим могуће да мали број издашних пореза донесе веће оптерећење него већи број ситних дажбина. (И модерна пореска теорија заговара мањи број већих пореза.)
Важније од установљавања пуког броја пореза је, свакако, одговорити на питање одакле такав неуједначен систем непосредних пореза у Краљевини СХС? Да нису заиста краљевска влада и парламент имали паклени план да нашкоде Војводини (и Хрватској)? Одговор је лак: не, већ је наслеђен из времена пре Првог светског рата и примењиван до уједначавања које је изведено усвајањем Закона о непосредним порезима почетком 1928. Погледајмо ближе.
По стварању Краљевине СХС, постојало је пет покрајинских пореских система, заснованих превасходно на објектним порезима: аустријски (Словенија и Далмација), мађарски (Хрватска и Славонија, Барања, Бачка и Банат), посебан босанско-херцеговачки, затим србијански и црногорски.
Систем непосредних пореза у Србији састојао се од следећих пореза: порез на земљиште разврставао је земљиште на пет класа, с различитим тарифама. Порески терет није био велики. Порез на зграде плаћао се на све зграде у варошима, а у селима на трговачке магазе, механе, дућане, млинове, воденице и слично и куће које се дају под кирију, значи не и на стамбене и привредне зграде на имањима. Порез на принос од новчаних капитала опорезовао је камате, ренте и дивиденде. Порез на радње заснивао се на опорезовању чистог приноса свих фирми, од трговачких и индустријских надаље.
Фирме код којих се не може утврдити добит опорезиване су према уложеном капиталу или годишњем обрту. Порез на зараде груписао је обвезнике у три категорије: (1) државни чиновници, службеници, фабрички радници и други, (2) слободне професије и (3) физички радници. Порез на личност плаћао се према износу већ осталих непосредних пореза. Порез на обрт плаћале су радње према врсти делатности: угоститељске, индустријске, занатске и сличне према кирији или аренди, а трговачке и шпекулантске према годишњем промету радње. Инвалидски порез уведен је тек 1913. за помоћ инвалидима из балканских ратова.
Пише: др Бошко Мијатовић
(Весник)
