Прочитај ми чланак

ВИЗАНТИЈСКЕ ПРИЧЕ: У име Бога рат против икона

0

(Политикин забавник) 

Дуже од века Византинци ће проливати крв једни другима  делећи се на присталице (иконофиле) и противнике икона (иконокласте).

Година је 726. Јулијан, високи званичник на двору византијског цара Лава III (717–741), пред очима великог броја грађана Цариграда пење се на лествице да по заповести уклони рељефни приказ Христовог распећа, постављен у градској четврти званој Халкопратија.

Окупљени народ се комеша, чује се нервозни жагор, напетост постаје све већа. Ударац секире у лице иконе ослобађа нагомилани бес руље која обара лествице и убија извршиоца ове необичне наредбе. Цар наређује да се кривци, међу којима највише жена, казне смрћу и тако почиње једно од најтежих раздобља у историји Византије који ће с прекидима трајати све до 843. године.

Дуже од века Византинци ће проливати крв једни другима делећи се на присталице (иконофиле) и противнике икона (иконокласте). Како је дошло до тога да једна хришћанска држава, са црквом чији почеци сежу у време мисионарске делатности апостола, западне у пошаст ове врсте? Објашњење морамо да потражимо у времену када хришћанска догма још није била чврсто утемељена, те је као таква била врлудави пут на коме су могли да залутају чак и они који су, хришћански речено, у вери били најузраслији.

BogorodicatrojerucicaЗавесе на поду
У време када је хришћанство настајало, његови поборници нису прихватали никакве материјалне симболе своје опредељености сматрајући то одлучним супротстављањем паганским обичајима обожавања идола. Дакле, први мислиоци хришћанства смисао су налазили у потпуној духовности.

С друге стране, било је доста необразованих верника који су непридржавањем строго постављених верских полазишта умногоме допринели настанку и развоју култа икона.

Апостолска апокрифна акта (она која црква не признаје) сачувала су занимљиву причу о портрету апостола Јована који је насликан кришом да би га потом његов ученик Ликомед однео у своју собу и пред њим упалио свеће.

Прича је настала у Малој Азији где је постојао обичај да се поштовање према живој особи преноси и на њен портрет. Око 200. године јављају се зидне слике и рељефи који приказују старозаветне и новозаветне детаље, али ваља имати на уму да ови прикази нису свете слике којима би се клањало него су поуке, опомене и илустрације живота у Божијем царству које се вернима нудило после смрти.

Могло би да се каже да су најстарије слике Христа и светитеља служиле више као подсетник појединцима, а мање Цркви која је прећутно одобравала васпитну, али све више и култну улогу иконе. Тек од 4. века Црква јасно ставља до знања да је храм отворен за уношење општеприхваћене орнаментике с библијским сценама и иконописањем нових хришћанских хероја, мученика и подвижника. Ипак, улазак икона у област култног није текао неометано. Највећу сметњу правили су учени теолози дајући предност апстрактном појму Бога који остаје у области идеја одричући свако његово ликовно приказивање и поимање путем чула.

Тако је Свети Епифаније Кипарски (око 310/320–403) у једној цркви која је припадала његовој епархији видео осликану завесу коју је одмах стргао и наредио да се од ње начини покров за једног мртваца, а цркви поклонио други комад тканине. На Западу је епископ Марсеља, Серен, 598. године са зидова цркве поскидао иконе и избацио их напоље јер је сматрао да их паства сујеверно обожава. Папа Гргур I, на православном истоку познат као Григорије Велики, послао му је писмо у коме га хвали због непоколебљиве правоверности, али му налаже да иконе врати и пастви објасни свој поступак, као и истински смисао поштовања икона.

Појава ислама и његовог непомирљивог става према било каквом ликовном приказивању људских фигура и те како је имала утицај на пораст сумње у канонску подобност икона, нарочито у оним крајевима који су се граничили са арапским светом. Поред тога овде су потајно живеле древне јереси које су излагале учење о потреби наглашавања духовног, избегавајући све што је материјално. Због тога се становништву ових области ислам чинио „духовнијим” од хришћанства. Зато је првом цару иконоборцу, рођеном у северној Сирији, била блиска мисао о икони као нечему што „унижава” веру и смешта је у раван овоземаљског.

Grgur IПрогони
Као повод за почетак борбе против икона послужила му је једна природна појава која је протумачена као испољавање Божијег гнева изазваног идолопоклонством у виду клањања иконама. Реч је о вулканској ерупцији североисточно од Крита за коју савременици кажу да је оставила снажан утисак на цара.

Епизода из 726. године када је народ показао чврсту решеност да иконе брани и по цену живота, приморала је цара на опрез. Све је морало брижљиво да се припреми, а у ту сврху поведени су преговори с цариградским патријархом Германом и папом Гргуром II.

Подсетимо да је хришћанска Црква у ово време била јединствена, а до поделе на православни Исток и римокатолички Запад долази тек 1054. године. Пошто су се и папа и патријарх одлучно супротставили иконоборачкој замисли, цар Лав III напушта политику преговора и прелази на кажњавање.

Папа Гргур III (у међувремену наследио преминулог Гргура II) бачен је у тамницу, док је патријарх Герман био принуђен да поднесе оставку. На његово место доведен је царев послушник Анастасије II који је посланицом дао црквену потврду иконоборству. Ово је праћено царским указом из 730. године чиме је покрет добио и законску основу. Иако је цар Лав III био веома суров у спровођењу својих одлука, тешко време за иконофиле тек је долазило.

Његов син и наследник Константин V (717–741), који је због неомиљених поступака добио надимак Копроним (Ђуброимени), био је још ватренији иконоборац од оца. Застрашујућа је била његова природа пуна противречности коју су одликовали болесна напраситост, неуравнотеженост, али и необична даровитост. У поређењу с иконоборством свога оца, отишао је корак даље, одлучивши да забрану поштовања икона оснажи одлуком црквеног сабора по узору на васељенске саборе на којима су у првим вековима хришћанства решавана најважнија питања догме и црквеног устројства.

Припремајући се за овај сабор, цар је на епископске столице доводио своје људе, а оснивао је и нове епископије чије је руковођење такође поверавао следбеницима иконоборачких схватања. Сабор је одржан 754. године, а чињеница да Рим, Антиохија и Александрија нису послали представнике није сметала иконоборцима да овај сабор и његове одлуке сматрају васељенским, то јест да иза њих стоји читава Христова црква. Поред догматско-правних изрека против култа икона, цар је спроводио и страховите прогоне свих који би се оглушили о забране.
 
rat-protiv-ikona
Погубљење калуђера
Но, фанатичној вољи Константина V супротставила се ништа мање горљива опозиција чију су основу чинили калуђери. Због овога је монаштво било посебно изложено царевој мржњи и насртајима. Био је забрањен сваки вид општења с калуђерима, а они који су хтели да се додворе режиму јавно су их терали, вређали и гађали камењем.

Калуђер Андреј Каливит јавно је бичеван до смрти, а сличну судбину доживео је и игуман Јован који је одбио да погази икону Богородице.   Нарочито снажан утисак оставило је погубљење монаха Стефана Новог који је предат гомили на линчовање, а чак су и ђаци пуштени с часова да бацају камење на „неког злочинца”.

Осим физичког уништавања манастира и линчовања калуђера, цар је настојао да код народа искорени поштовање према монаштву тако што је калуђере – који су се, иначе, заветовали на безбрачни живот – присиљавао да шетају градом држећи жене за руке.

Спас од смрти и поруге прогоњени су налазили у јужној Италији где су били срдачно дочекивани, без обзира на то ко се у том тренутку налазио на папском престолу. Тако је папа Гргур III (умро 741. године) за грчке калуђере основао Манастир Светог Хрисогона, док је папа Павле (умро 767. године) монасима избеглицама поклонио своју кућу, оснивајући у њој манастир посвећен Светом Силвестеру.

Константиновом смрћу долази до стварног, али не и формалног престанка иконоборства. На византијски трон сео је син преминулог цара, Лав IV (775–780), ожењен Атињанком Ирином која ће бити најважнија личност у смиривању иконоборачких сукоба. Иако велики поштовалац икона, Ирина је била свесна да њен супруг не може да направи потпуни прекид с иконоборцима јер су га они довели на власт. Зато му је саветовала да, за почетак, прећутно дозволи поштовање икона и повратак прогнаних калуђера, без јавне измене важећих иконоборачких закона.

Под оружјем на сабор
Ипак, поборници поштовања икона врше јак притисак на цара, те је царица удаљена с двора. Чинило се да је једина личност способна да обнови култ икона избачена из игре.

AnatemaМеђутим, рана смрт Лава IV, за коју су неки сумњичили и царицу Ирину, на престо доводи сина, Константина VI (780–790), који у том тренутку има само десет година. У оваквим приликама било је потребно да се нађе особа која ће да управља земљом у име малолетног владара док овај не напуни довољан број година за самостално владање.

Улогу намесника преузима царица Ирина која се на тај начин поново нашла на двору. Њеним доласком на власт поновно успостављање култа икона чинило се сасвим извесним, али морало је да се делује поступно пошто су најважније положаје у држави и цркви још држали иконоборци.

Опрезна царица прво је на место цариградског патријарха довела свог личног секретара Тарасија, а истовремено је тражена подршка римског поглавара. Овоме је сметало што је за патријарха постављена световна личност, али је прешао преко тога јер је борба за повратак правоверју у том тренутку била најважнија.

Нарочито велика невоља у повратку иконопоштовања била је војска која се сећала сјајних победа у које ју је водио цар Константин, због чега је била одана свим његовим схватањима. Зато не чуди што су војници под оружјем упали на велики сабор који је разматрао питање повратка икона и растерали учеснике заседања. Царица је заказала нови сабор, вешто пославши непослушне трупе у Малу Азију, под изговором тобожњег похода против Арабљана, а чување престонице поверила иконофилским трупама из европских провинција царства.

За место сабора, који Црква назива Седмим васељенским сабором, одређена је Никеја, а замишљено је осам заседања од којих би последње било у Цариграду. За време рада сабора на средини се, по обичају, налазило Јеванђеље, а тек на петом заседању, на предлог папских посланика, унесена је икона којој су се поклонили. Толико су се били одвикли од њене употребе.

Сабор је 787. године званично обновио иконопоштовање, а успомена на овај догађај, у целој православној Источној цркви слави се 11. октобра. Иконоборство ће са много мање жестине поново избити за време владавине Лава V Јерменина (813–820), ослабиће у току владавине његовог сина Михаила II (820–829), а коначни крај доживеће смрћу последњег цара иконоборца Теофила, 842. године. Овим завршава једно од најузбудљивијих раздобља у историји Источног римског царства.

(аутор: Марко Пиштало, илустровао: Драган Максимовић)