Хрватска-двадесетосма чланица ЕУ, скоро годину дана по пуноправном чланству, ових дана суочава се с штрајковима синдиката и новим мерама штедње.

Заправо Европска комисија је од Хрватске тражила смањење буџетског дефицита за 2, 3 одсто или за 1,3 милијарди куна (око 170 милиона евра). Влада Хрватске у складу с тим најављује: поскупљење нафтних деривата, смањење субвенција за пољопривреду и инвестиција (првенствено) у области изградње путева.[1] С друге стране, синдикати железничара (ХЖ Карга и Путничког превоза) протествују због отказа које је у провођењу реструктуирања добило стотинак радника. Наиме, синдикати траже од Владе да уместо отказа овим радницима дозволи непуно радно време које предвиђа (још увек) важећи Закон о раду.

Ово је тек наставак вишегодишњег процеса систематског уништавања хрватске привреде, сходно томе и државе и друштва. Тако девастирана привреда која је већ шесту годину у озбиљној рецесији, нема изгледа у скоријој будућности да (за)бележи значајни раст. Обећани ЕУропски просперитет и стандард као угаони камен „безалтернативног“ ЕУропског пута, постали су  још једна у низу илузија становника постмодерне колоније. Како је живети на периферији Е-царства грађани Хрватске данас бележе кроз свакодневни пад стандарда који прети да их на дуже „закуца“ на егзистенцијално дно. И томе се не назире крај.

ПРОЧИТАЈ И ОВО:

ШТА НАС ЧЕКА: Окупација и пљачка Хрватске после уласка у ЕУ (1)

Држава која је својевремено живела од туризма, прехрамбене и прерађивачке индустрије данас се само присећа тих времена. Ресурси који су Хрватској на располагању поништени су интересима великих и утицајних лобија који у овој ЕУ државици виде прилику за профит. Либерализација тржишта, када је реч о пољопривреди ову грану хрватске привреде довела је, врло смишљено, на ивицу пропасти.

Према неким проценама Хрватска би ове године требало да увезе, примера ради, прехрамбених производа у износу око две милијарде долара (свињско месо, млеко, јаја); само по уласку у ЕУ (јул 2013) увезено је три милиона јаја, што је за 500 одсто више него у истом периоду 2012. године. Даље, Хрватска увози лековито биље (камилица, лаванда, рузмарин, коприва) док је увоз млека, сира и осталих млечних производа по уласку у Унију порастао за 86 одсто, а производња млека пала за 40, 3 одсто у односу на исти период 2012.[2]

Током ЕУ фанатичне деценијске кампање „утеривања“ Хрватске у Унију, једна од мантри била је и прича о ЕУ рају који ће из своје високобуџетне баште да пуни плодовима и ову малу и за развијену ЕУропу заосталу државицу. Тако, када је реч о пољопривредном буџету ЕУ, он функционише према већ устаљеним правилима: колико се у њега даје толико се и добија. Наравно, ово важи за државе на периферији: „једино се неколико милијарди евра „прелива“ из Немачке и још неких земаља и то углавном у Француску, Шпанију и Италију“[3] тврде хрватски аналитичари.

Наглашавајући, притом да Хрватска не сме да се ослони на новац из пољопривредног буџета ЕУ јер ће он бити мањи од онога што ће Хрватска у њега да уплати. Зашто? Превасходно због изостанка прихода од наплате царина на увоз пољопривредних производа из ЕУ.[4] Да подсетимо, ово је такође један од услова за чланство у ЕУ клуб-укидање царина на производе из Уније. Само овим механизмом Унија је извршила удар како на буџет периферне и осиромашене државе; тако и на домађе привреднике који нису били у стању да конкуришу високо развијеним компанијама.  Да не буде забуне, домино ефекат није заустављен овде. У коначном, овакве мере осетили су сви грађани Хрватске. О томе мало касније.

Када бисмо правили кратку ретроспективу систематског уништавања пољопривреде у Хрватској (свака сличност са Србијом као и осталим земљама у региону је сасвим намерна) могли бисмо рећи да је ова балканска држава претрпела три значајна удара: 1. почетком деведесетих и сецесијом из бивше Југославије Хрватска пролази транзицију из социјалистичког ка капиталистичком у ствари неолибералном концепту. Друштвени капитал прелази у државни а потом следи приватизација: „Пољопривредни комбинати били су друштвено власништво те су као и сва остала друштвене предузећа означени као нерентабилни“[5] упркос чињеници да су ти комбинати седамдесетих били кичма пољопривредне производње и прерађивачке индустрије, како истичу они аналитичари који су на време уочили замку развијене ЕУропе. ж

О аутору

Марина Рагуш је дипломирани је политиколог за међународне односе.
Ради као саветник у Институту за истраживања српских страдања у 20. веку.

Ова привредна грана остваривала је највећу стопу извоза у тадашњој југословенској Републици. Бивша Југославија је растурена, Хрватска и Словенија постале су миљенице и пример „добре праксе“ Запада. Тог истог дела међународне заједнице који је имао сасвим други план за своје „миљенике“. Захваљујући диригованим политикама Владе из деведестих, комбинати су „нестали, земљишта остала запуштена, штале празне, инфраструктура се почела урушавати, а с временом, које је синхронизирано с уласком Хрватске у Светску трговинску организацију, почео се све више манифеститари дефицит у робној размени с иноземством“.[6] 2. Процес уништавања изванредног државног и друштвеног ресурса континуирано је настављен уласком страног капитала, интересних лобија, стварањем домаћих „тајкуна“.

Коначно, 3. отпочињањем предприступног периода придруживања Унији: хрватски сељак задуживао се по врло неповољним условима уз зеленашке камате, градио потпуно непотребне објекте, покушавајући да испрати европске регулативе. Систем подстицаја који се, такође, заснива на заједничкој европској аграрној политици, како истичу аналитичари показао се великим промашајем: „сваке године долази до промене износа који држава исплаћује за сваку појединачну културу, уз кашњење исплата и по неколико година“[7]. Уз инфлаторни раст репроматеријала и корупцију ово је била формула која је учинила да је, само 2012 године због „подилажења Владе француском Лакталису који је власник Дуката“ и отворене подршке у виду откупних цена млека, дошло до пропасти чак 2 800 произвођача млека са тридесетак хиљада грла крава.[8]

Захваљујући овако смишљеном потпуном хаосу, дневно у Хрватској пропада десетак пољопривредних газдинстава, а према проценама стручњака ова држава има ресурсе којима би могла да прехрани око 25 милиона становника. Свакако да смо поједноставили очити механизам урушавања пољопривреде јер би у супротном десетине страница озбиљне анализе у појединостима показало матрицу којом су најразвијеније државе Европе прво, осиромашиле, потом поробиле периферну балканску и европску државу коју су у почетку убедљиво обмануле заслепљујућим триком о топлом пријатељству. Хрватска сада зна цену непромишљеног адолесценског заљубљивања у сан који је постао права мора.

Производња пристанка уценама и манипулацијама: Европске новинске агенције пренеле су својевремено  да је јасна већина Хрвата гласала за улазак у Унију, свесно изостављајући неколико важних чињеница. Прво, да је Устав Хрватске био претходно промењен јер је политичка „елита“ знала да неће добити (потребну) већину на референдуму. Друго, када су већ изменили одредбе које се тичу излазности и већине потребне за успех референдума, уз кампању која је коштала 600 милиона евра, добили су излазност од 49 одсто. У коначном то је значило да је само 29 одсто бирачког тела одлучило даљу судбину Хрватске. Уосталом, следећи перцепцију демократије с позиције Брисела, референдум би се (као у сличним случајевима) понављао све док не „успе“. Треће, референдум је одржан не на почетку ЕУ пута, нити на средини, већ пошто је све остало припремљено и постављено пред бирачко тело које је на крају одабрало већ одабрано. И толико о демократији и слободно израженој вољи грађана на изборима.

Да би се остварила и таква излазност и толика „већина“ постављена (про)западна политичка „елита“ користила је све што јој је било на располагању. У почетку је манипулисала старом фрустрацијом препознатљивом за известан део „грађанске“ полулације а то је: треба рећи „Збогом Балкану“ јер Хрватској ту место није. Стереотип попут заостале, ратом надојене регије урадио је довољно али не и одлучујуће. Наставило се с уценама попут „ако не уђемо у Унију, неће бити пензија“, да би се завршило с препознатљивом митоманијом. Словеначки социолог Митја Великоња, у обимној анализи која је исцрпна критика новог Евроцентризма истиче три мита: Први се односи на корупцију „Када уђемо у ЕУ, више неће бити корупције“. Други говори о просперитету, док трећи мит  у центар поставља стабилност.[9] Колико је ова митоманија сада банална, показује реална фактографска слика порушене хрватске привреде, државе, друштва, културе, комуникације, уосталом било које сфере која чини свакодневни живот. Притом, један по један мит разрушили су догађаји који сведоче о правој природи пројекта који данас препознајемо као ЕУ.

Прво, мит о Унији ослобођеној од корупције само у Хрватској срушен је процесом против Иве Санадера коме се на терет ставила корупционашка афера коју је остварио с партнерима из тог истог ЕУропског света. То је мање-више познато. Међутим, мање се зна да је Санадер 2008 направио уговор с бившим француским председником Саркозијем у вредности од 135 милиона евра за куповину четири авиона, који нису баш била неопходни хрватском авиопревознику. Али је Санадеру то била карта за састанак са Саркозијем уочи француског преузимања  функције председавајућег ЕУ.[10] Уосталом, зар пример немачког председника Кристијана Вулфа није такође довољан. Први пут у немачкој историји немачко државно тужилаштво затражило је укидање имунитета за шефа државе због основане сумње у злоупотребу службеног положаја због прибављања личне користи.

Друго, просперитет који је можда био и један од најпривлачнијих митова демантовали су таласи протеста широм ЕУропе због све веће незапослености и презадужености и пропорционално све мањих социоекономских права грађана те исте ЕУ. Да ли треба да поменемо таласе бурних протеста од Шпаније, Португалије, Грчке, Италије, Румуније, Бугарске. Или, самозапаљивања осиромашених грађана Уније. Такође, ужасан призор који је обележио једно заседање румунског парламента некако се брзо заборавио а није био тако давно. Наиме, Адријан Собару, електричар румунске националне телевизује током представљња мера штедње премијера Бокуа, покушао је самоубиство скоком с балкона пленарне сале узвикујући Боку „Отели сте нам права наше деце“. Собару је отац двоје деце од којих је једно инвалид. Смањење плате за 25 одсто, и укидање накнаде за пратиоца инвалидног детета Собаруа је довело на ивицу очаја. Врхунац цинизма био је, да су посланици наставили да заседају као да се ништа није десило-а само годину дана после трагичног догађаја Румунија је имала десетине хиљада људи у протестима. Тада је окидач незадовољства била приватизација здравственог система који је претходно смишљено девастиран.

Треће, стабилност која је била прекопотребна мера нормалног живота у државама поништеним крвавим грађанским ратовима, свакако није одлика Старог континента. Она је демонтирана социјалним тензијама, као и утврђивањем „мира, ратом“. Или, да ли сада има потребе говорити о „мировним“ мисијама ЕУ или НАТО који је наметнут као „неопходна безбедносна структура“ ЕУатлантског света? Верујемо, да не. Крвави траг исувише је очигледан па тако би и сваки додатни аргумент био би сувишан. Уосталом, зар није актуална криза у Украјини потпуно разоткрила право лице ЕУропског Левијатана које, попут митског чудовишта, прождире све што се покаже неприхватљивим за његове превелике апетите. Или, мислите другачије?

Коначно, да се вратимо Хрватској она је данас разорена подједнако као и све остале земље на периферији које служе за остваривање профита корпоративног света. У Банским Дворима као и у Сабору седе сви они који потписују изгубљене генерације не само младих, већ и тек (не)рођених, несталих у транзиционим преводима бриселских лобиста које пропагандисти називају „елитама“. Без организованог рада, сигурности посла, јаких институција, правне државе, сопствене привреде Хрватско друштво потонуло је у безнађе и (ауто)деструкцију. Нема више планова о породици, млади се све чешће одлучују на живот са родитељима и померају границе репродукције. Зашто? Једини (засада) редовни приходи су пензије које све чешће личе на социјалну помоћ али и такви једини извор зараде.

С друге стране, примери оних који су код страних банака подигли стамбене кредите довољно су јаки да се осамостављивање данас не појављује ни као идеја. Без прилике да се кроз рад потврде и осмисле, уз све већи притисак од стране паразитске државе која егзистира у виртуалном простору самодовољности, становници Хрватске све чешће одлазе у реемисију неких екстремно-радикалних размишљања и давно заборављених конзервативних идеја. „Елите“ су тако и припремиле свој епилог. Екстремно десна политичка активација програма који су, опет не тако давно, давали нови замајац тамнијој страни историје индукована су увек фрустрацијама насталим како социoекономском, тако у коначном, и кризом идентитета-„пучанство“ које  грца у самртном ропцу на друштвеним маргинама све теже подноси све богатију политичку класу бриселских лобиста. Наставак ове драме виђали смо толико пута у историји: када сиротиња више нема шта да изгуби …ето критичне масе која ће пред буђење урликнути: „И тако је завршила миљеница Запада која је одсањала свој ЕУропски сан“.

На крају, не можемо отргнути тај лепљиви осећај језе коју рађа одговор на питање: шта је, тек, остало за оне који су Бриселу дежурни кривци чак и за претпоставку да на Балканау (опет) нешто крене по „злу“ каква је, рецимо, Србија?

[1] http://vijesti.hrt.hr/vlada-obznanjuje-mjere-za-smanjivanje-deficita+1525report fake

[2] http://www.tanjugbiz.rs/vest/7425/Proizvodnja-mleka-smanjena-za-40-odsto-za-godinu-dana

[3] http://www.seebiz.eu/kaos-u-hrvatskoj-poljoprivredi-uvozi-se-sve-vise-hrane/ar-79905/

[4] исто

[5] http://www.index.hr/vijesti/clanak/sramota-evo-zasto-u-hrvatskoj-dnevno-propada-desetak-poljoprivrednih-gospodarstava/664548.aspx

[6] исто

[7] исто

[8] исто

[9] http://www.opendemocracy.net/sre%C4%87ko-horvat/why-eu-needs-croatia-even-more-than-croatia-needs-eu

[10] исто

Ознаке: БДП, ЕУ, Марина Рагуш, неолиберализам, Хрватска, хрватска привреда