Прочитај ми чланак
(Дмитриј Седов)
Постоји стара прича из позоришта о томе, да у једном позоришту у масовним сценама, да би се приказала врева, користе ватрогасце. Обзиром да ватрогасци не знају шта сваки појединац треба да каже да би се добило звучање вреве, њихов вођа пита режисера које речи ватрогасци треба да изговарају. Режисер му одговара: „Ма, нека сваки од њих изговара: „Шта да се прича, када нема шта да се каже“. Добиће се бука која заиста личи на вреву. И када је требало, на сцени се појавила гомила преобучених ватрогасаца која, на команду свог руководиоца, објављује као добро увежбан хор: „Шта-да се-прича-када-нема-шта-да се-каже“.
Нешто слично се дешава са украјинским медијима који су у ситуацији да немају шта да кажу, али ипак нешто морају. Зато измишљају. Међутим, рецепти доктора Гебелса да „лаж која се изговори хиљаду пута постаје истина“ не успевају баш увек. Осим бескрајног понављања лажи, морају постојати и неки други начини.
Вероватно да у један од тих других начина украјинских медија спада и инсценирање телефонских разговора чија је сврха иста као сврха лажи, поновљене хиљаду пута – да се од уважене публике направе мајмуни. Када наиђеш на нову такву монтажу прво што ти пада на памет је да питаш: ко је ово смислио? У ствари, тиме су се до сада бавиле тајне службе са дугогодишњим искуством. На пример, да узмемо гомилу бин-ладена које је ЦИА, како би плашила светску јавност, много пута приказивала на видео-снимцима. Стручњацима тог посла је већ у првом тренутку падала у очи разлика међу њима. Или је шминка била погрешна, или се видело да је снимано у студију, или су ти бин-ладени лупали страшне глупости које прави бин-Ладен никада не би изговорио. А најважније – светска јавност се ужасавала, и од гласовитих америчких јунака чекала да се са тиме коначно обрачунају.
Тако да су, све у свему, специјалисти агенције ЦИА ипак излазили на крај са постављеним задатком. Али за специјалисте Службе безбедности Украјине то никако не можеш да кажеш. Ако се претпостави да су на интернету снимци о преговорима руских специјалаца на територији Украјине прављени у тој установи, могу само руке да се рашире и да се слегне раменима. Или је одељење са чиновништвом те установе због демократских промена потпуно деградирано, или су новинари, који немају баш никакве везе са законима тајног ратовања, добили задатак да склепају снимке о „руским диверзантима“, снимали негде по студијима украјинских телевизијских компанија. Јер незапамћена глупост у понашању митских руских „официра Главне обавештајне управе“ прелази све границе…
Да погледамо само како се преговара. Официри Главне обавештајне управе немају специјалну везу, међу собом се договарају обичним мобилним телефонима, купљеним, очигледно, у бувљаку. Заводећи противника пре него што ударе на њега, они један другом саопштавају сопствене позиције, каква им је муниција, колико имају бораца и друге информације, које су противнику важне.
Из непознатих разлога официри ГРУ не користе ни шифре оружја, ни псеудониме. Шта више, они свог руководиоца у Москви помињу изговарајући његово право име и презиме по оцу, што очигледно треба да оне који контролишу етар збуни. Одавде може да се направи само један закључак: међу украјинским „специјалистима“ који су припремали кривотворине нема ни једног ко је макар једним оком могао да привири у унутрашње устројство специјалаца Главне обавештајне управе. А прави официри ГРУ би се до суза смејали, слушајући те разговоре.
Али још је смешнија њихова садржина. Аутори кривотворина би ипак морали да знају да специјалци ГРУ никада не нападају непознате циљеве! То су показала два рата у Чеченији. И када се на екрану чује фраза „Не знамо кога смо згњечили“ – није јасно каквим је то идиотима она упућена. Јер специјалци ГРУ увек знају кога „гњече“! А одговор „високог начелника из Москве“ који специјалцима који су посумњали говори да су ранили „заменика руководиоца антитерористичког центра“ благо речено тера на сумњу у здраву памет. Зашто ли украјински медији још увек ћуте о губицима које је украјинска демократија до сада претрпела?
Али се зато на интернету множе разуларени коментари, којима се прикључује публика која тешко да ишта схвата. Постепено у свест долази лик чудовишта у облику специјалца ГРУ. О сличном ефекту је писао Дитер Нол у роману „Доживљаји Вернера Холта“, у коме главни јунак, немачки момчић који је доспео на Источни фронт, никако не успева да схвати зашто заробљени Руси личе на праве људе. Јер му је у детињству утеривано у главу да су они „недорађени“.
Зато треба честитати украјинским мајсторима црне кухиње на сличном успеху. Мада су им информативне палачинке увек загореле, ипак су у стању, и то не без успеха, да испирају мозгове украјинским вернерима холтима. А што се тиче „ватрогасаца“ по украјинским медијима, који су се нашли на сцени, не зна се да ли позоришта апсурда, да ли позоришта очаја, њима не преостаје ништа, осим да сложно, у једном даху изговарају: „Шта да се прича, када нема шта да се каже?“
