Пред читаоцима је  једна неизмерно важна и за наше дане актуелна посланица, написана у првој половини 19. века. Била је упућена православним Србима у време патријарха Павла сремско-карловачког, од стране учитеља Источне Православне Цркве, епископа Евгенија Булгариса, који је тада живео на Светој Гори Атонској.

Православни хришћани Србије били су у смутњи и страху због тада појачане агресивне пропаганде латинске. Многи јеретици који су се правили да су православни обмањивали су простодушне, и обећањима и мирским почастима лукаво су их привлачили папском учењу. Ова посланица била је дакле написана ради њихове поуке и уразумљења.

+++

Свим благословеним хришћанима који живе у широкој области српској, онима у свештеничком чину и клиру, и мирјанима, који су удостојени грађанских почасти, или који су у власти над другима, официрима и простим војницима, и онима који проводе частан живот, богати и сиромаси, људи и жене, старци, деца, свим верним поданицима по телу, велике и државне империје германске, а по духу верне слуге и поклоници великог и истинитог Цара царујућих, Бога и оваплотившег се Сина и Речи Његове, који су искупљени из заробљеништва ђаволског, који су потчињени Аустрији по мирском праву и закону, и у исто време подчињени Православној Саборној и Апостолској Источној Цркви по духовном и небеском закону Јеванђеља благодати, блажена чеда и васпитаници истините вере, препорођеној Богом у часној купељи, разумне и богочуване овце изабраног стада Христова: светлост свише великог Оца светова, Бога, благодат Јединородног Сина Његовог Господа нашег Исуса Христа и заједница и освећење Јединосушног и Свесветог Духа да буде са свима вама!

Возљубљена браћо! Сви ми, благочестиви и православни хришћани, верна и истинита чеда Источне Цркве, мада и расејани по целој Васељени, по разним областима и државама, међутим, као многи и различити чланови састављамо једно тело, и по апостолу смо Тело Христово и удови понаособ (1 Кор. 12,27) и имамо једну главу – оваплотившег се ради нас Бога Речи, Господа Нашег Исуса Христа. И због тога, као чланови његовог Тела треба да помажемо један другоме, да примамо узајамно учешће у трудовима и страдањима, помажемо се и ободрујемо један другог у тешка времена, тако да ни један члан (Тела Христовог) не треба да остаје безосећајан на стање другог, већ по познатој изреци, када (нпр.) гладује стомак, страдају и сва остала чула сматрајући свако стање другог па било оно добро или лоше – сопственим.

Размишљајући о свему томе и будући и сам по благодати Христовој члан блаженог тела Источне Цркве, наравно најмањим, најбеднијим и непотребнијим, па ипак чланом, и у исто време знајући да се ви по милости ваших моћних царева и после њих преузвишених властодржаца и начелника у државним делима управљате по праву и закону, те се користите пуном слободом не трпећи у свом животу никаквог тиранства или насиља, покоравајући се властима и онима који вама заиста царствено управљају – ја сам осетио велику радост и узнео славу и благодарење Богу, молећи Га да Он пошаље срећу и другој вашој браћи, који под игом непријатеља хришћанског имена, кроз безбројне опасности и муке носе несносно и тешко бреме тиранског ропства.

Међутим, у исто време чујем како вас пламени проповедници западне новотарије, распаљени неразумном, неправедном и нечастивом ревношћу, заштитници папског једновлашћа, латински монаси, не остављају у миру, те вас разним обећањима, и силом терају да издате православно исповедање вере и веру, коју сте примили из давнина од наших Отаца, којом сте надојени као матерњим млеком, у којој сте одрасли и у којој се надате спасењу. Због тога, ја вас нећу сматрати толико блаженим (срећним) због слободе којом се наслађујете, колико вас сматрам несрећним, јер се подвргавате опасности лишавања вечног живота. Ја се не радујем толико заједно са вама о благонаклоности према вама врховне власти којој се покоравате, колико се жалостим и страдам са вама због насиља које трпите.

Сматрам да су ваша тела у безопасности док су ваше душе у опасности. Видим да код вас постоји спокојно стање у односу на дела садашњег времена, које је кратко и брзопролазно, и велику тугу и смућење због ствари будућег века бесконачног и непрестаног. Ваше куће су у миру док је у Цркви немир. Спокојни живот у држави, а заједничко богослужење у искушењима. Ваша имања су недирнута, али су ваши догмати подвргнути потресима. Општи друштвени поредак је у покоју док је у опасности ваша вера.

И тако, ја као ваш брат и син једног и истог Оца, како да се не жалостим о вашим бедама? Како да не састрадава члан једног и истог тела када је наша рана заједничка? Како да не изађе на бој војник једног те истог цара у истој духовној борби коју ви трпите? Како да се ја као овца једног и истог стада са вама заједно не уплашим када нас исти љути вукови гоне? Када би у мојој власти било исправљање ових околности, ја бих устао до самог проливања крви и мученичке смрти, желећи да примим саму смрт, како би се прекинула искушења и узнемиравања која ви трпите у делима вере. Ја бих мужествено претрпео свако зло ради вас, моје браће и мојих ближњих не по телу, већ по духу.

Лечисмо – говори пророк – Вавилон, и не исцели се (Јер. 51, 9), јер је недуг овај самовољан, и нема где да се стави фластер, нити јелеј, нити завој (Ис. 1, 6), тј. Помоћ од других (…) Ево како и Стари Завет зауставља онога који се нада на себе и горди се премудрошћу својом : Уздај се у Господа свим срцем својим, а на разум свој се не ослањај (Приче 3, 5). То нису само (пусте) речи, како се то учинило некима који су због тога сакупили књиге, и прочитавши оно што је написано у њима, ништа од тога нису испунили на делу, већ су се само надували голим схватањем.

Такви се горде похвалама за своје речи и углађеност. Међу људима који не знају о чему се ради они носе громки назив мудраца, међутим, немајући могућност да вам помогнем како хоћу, трудим се о ономе како могу, и прибегавајући писаној речи уместо делима, излажем вам те савете и опомене које у мом уму рађа моја ревност о спасењу душа ваших.
Браћо! Ви сте једна заједница православних, која је са свих страна окружена многим различитим лажним учењима. Ви сте пшеница Христова коју сатана покушава да развеје (Лк. 22, 31) у разним и поцепаним ситима заблуда као што је то некад и рекао Господ својим апостолима: Ви сте пшеница чиста, која се гуши због мноштва кукоља, ви сте ружа мирисна и пријатна, која је дављена многобројним трњем.

Ваша Православна Црква постављена је између мноштва разних надутих и лажљивих иновераца. И као што невеста из Ливана описана у песми над песмама (Песме 6, 9) прониче јасно као јутро, тако је и ваша Црква светла и светозарна, узвисујући се над мраком тамне ноћи зловерја и лажи. Ваш благочестиви и возљубљени српски народ може да се упореди са познатом Гедеоновом кожом која је у време свеопште суше земље пребивала орошена (росом), а усред велике росе се очувала сувом – тако сте и ви, налазећи се међу сувим и бесплодним народима у односу на небеске воде истинитих догмата, божанственом силом пуни росе свише – небеске божанске мудрости. Међу народима, поквашеним мутним водама заблуда, ви пребивате недодирнути том смртоносном влагом.

На вас се односи и пример три отрока. Као што су они усред пламена пећи Вавилонске, седам пута распаљеној, осећали свежину и дисање росе, тако исто и ви имате дух Богом предане истините вере, која веје у душама вашим, док око вас са свих страна гори пламен безакоња и мрачна и крвава пећ злог мудровања (зловерја) која јаросно покушава да вас спали. Због тога, налазећи се у таквом положају, отворите очи ваших душа и потрудите се да будете пажљивији, како вам зле комшије које вас окружују не би предале погубну заразу зломудрија (злославља), којом су сами заражени.

Кад би наш Богом благословени виноград Цркве ваше био удаљен од лукавих и злих и налазио се у савршеној безопасности, ви не бисте имали толико велику бригу да га чувате. То је тај виноград који је небески Виноградар пренео из Египта, из таме греха и пресадио га у светлост правде. Он је посађен међу хананејцима који као многобројне и разне звери, гледају на њега зверским очима и будно (неуморно) вребају са циљем да га погубе.

Према томе, треба да будете пажљиви и да их одгоните далеко од Богом насађеног винограда, чијега сте ви плодоносне и добре лозе. Постоје дивље свиње и усамљени пољски зверови (Пс. 79, 14), постоје лопови који се шуњају, постоје птице грабљивице које налећу са свих страна – сви су они страшни и велики непријатељи винограда. Међутим, више од свега да се плашите лисица које вам се поткрадају са лукавом обманом, пљачкају улизнички уништавајући виноград како о томе и говори Песма над песмама (2, 15). Те мале лисице – лажљиве, препредене и лукаве страшније су од свега, јер нам не прилазе са јарошћу и насиљем, већ са лицемерном кротошћу и подилажењем. Оне су најубитачније. Те лисице таме, тј. запада, свагда су биле убитачне за винограде светлости, тј. истока. Ти – како кажем – монаси, апостоли Рима, обилазе свет са изгледом привидно светим и важним, са смиреним ходом лицемерја, са наводно божанственом ревношћу, са кротким изгледом, нежним језиком, слатком речју, великим обећањима, како се о њима не би рекло нешто лоше.

Од памтивека и од самог почетка они су били злочинци лозама Православне Источне Цркве и трудили су се не само да униште и обнаже плодове од листова, већ ако би било могуће и да их ишчупају са кореном. Они су лажни христоси (=антихристи) и лажни пророци који свуда по свету иду не ради тога како би безаконицима проповедали име Христово, већ да би усред благочестивих хришћана укрепили трон антихриста, који је већ сада у свету (1 Јн. 4, 3). Браћо склањајте се од тих лже апостола, који се труде да вас покрену са непокретног камена Христовог учења на коме сте ви утврђени. Зачепите ваше уши од њихових лажних и поганих учења којима се они труде да вас улове. Ви имате Мојсија, пророке, имате апостоле и учитеље, људе Богом просвећене, њих послушајте (Лк. 16, 29). Ви имате Јеванђеље, каноне и догмате Сабора, поуке Светих Отаца – у њима пребивајте утврђени како вас не би обманули. А ако вам и Ангел са небеса балаговести другачије – кличе Павле – него ли вам благовестимо, анатема да буде (Гал. 1.)

И ти римски благовесници, ти анђели таме, па били то скотисти, или доминиканци или језуити или неког другог реда западне јерархије, анатема да буду! Јер, они вам благовесте не то Јеванђеље које је изашло од уста Христових и које су благовестили Апостоли и Оци наши, већ друго. Верницима се јавно благовести како Свети Дух исходи од Оца (Јн. 15, 26), а ови анђели таме благовесте: „и од Сина”. Први Васељенски Сабор благословствује у Симболу Вере „да Дух Свети исходи од Оца”, а ова синагога лукавих: „Од Оца и Сина”. Сабор анатемише који се дрзну да додају било шта Симболу, а они бестидно заједно са Очевом ипостасју стављају и ипостас Сина, сматрајући и ипостас Сина и Речи изворним почетком за Духа. Богоносни Оци сагласно и једним устима и у једном духу јасно уче да је једино Отац Узрок, а ови нови оци, исправљајући древне уче да узрок није само Отац, већ и Син. Оци говоре да је Почетак, Узрок и Извор Божанства један – Отац, а латински монаси додају: Не само Отац, већ и Син. Оци уче: мада ми и говоримо „Синовљев Дух” али не говоримо „од Сина”, а западни монаси уче не по њиховом руководству, већ тврде како је Он „и од Сина”.

Оци Васељенског Сабора одређују да римском епископу исто као и другим епископима припада црквени суд у пределима само њихове епархије, а латински монаси распрострањују власт свог римског папе на све пределе земље, и када би то било могуће, они би желели да се попну и на месец, и слично ономе што се говори о Александру Македонском, жалосте се због тога што власт папе није стигла и до других светова. Оци говоре, да су кључеве неба, тј. власт, да се вежу и дреше греси, примили од Христа сви Апостоли, а латински монаси тврде да их је примио само Петар и да их је уручио само папи. Петар је потчињен Сабору, члан и сабрат на апостолском сабрању како се то види из Дела апостолских (Д.Ап. 15), а папа је више облака и више Сабора, и највиши по њиховом мишљењу властодржац Цркве. Објашњавајући изреку Господњу: На овом камену саградићу Цркву Моју (Мт. 16, 18) Свети Оци говоре да је камен – Христос – и Његово исповедање, док латински монаси тврде да је камен – папа.

Оци су у древности вршили Свету Тајну божанствене Евхаристије (Литургије) на квасном хлебу а латињани хоће да је врше на пресном, који је више сличан папиру него ли хлебу. Оци, по древном предању заповедају свештеницима да уливају и топлу воду (у путир), а латињани одбацују и то. Оци су нам оставили неоспоран начин тога да се та Тајна врши кроз призивање Светога Духа, чему предходе истините Господње речи, после којих предложени дарови, као још несавршени они називају хлебом и вином, док паписти напротив сматрају извршним речи Господње примите (…) и (…) пијте од ње сви (Мт. 26, 27).

Оци нису имали ни помисао а нити су говорили о чистилишном огњу после смрти, док су паписти наложили у унутрашњости земље осим вечне адске пећи још некакву другу привремену пећ чистилишта која даје више прихода у ризницу златољубивих првосвештеника, него ли све друге пећи у којима се топи злато.

Оци, на крају, следујући речима Јеванђеља, говоре да ће савршено блаженство праведних и мучење осуђених бити тек после другог доласка Христовог и Страшног Суда, а папе, постављајући саме себе као судије и на неки начин предухитравајући суд који је Отац (који не суди никоме), цео дао своме сину (Јн. 5, 22), сами и по својој вољи једне блâже, док друге одређују на вечне муке до суда Небеског Судије.
Ето колико много догмата јавно противних благовести Апостола и Отаца они благовесте о учењу Христовом и Цркве. Очигледно је да ти западни оци смишљено траже новости у делима вере, као што уводе многе новости у својим одеждама и ћŷдима, као да су потпуно незадовољни древним, и дрско хоће да унесу своје законе и у законе одређене Духом Светим. Шта су они од древног оставили неприкосновеним? Шта непоколебивим? Шта непокретним?

Какву су у древности имали власт архијереји? Нису ли имали заједничку власт од Духа? Наравно. Међутим, њихови архијереји одавно већ сједињују Дух са светом, црквено са политичким, и слушајући речи дајте ћесарево ћесару и Божије Богу (Мт. 22, 21), присвајају и Божије и ћесарево – власт над душама и телима. Епископи, заједно са царевима и властодржцима, држе у једној руци пастирски жезал, а у другој мач, уподобљујући се чудовиштима из басана ипокентаурима и трагелафима, а поставши и једно и друго, они у ствари нису ни једно ни друго. Авај! Постављени искључиво ради тога да би Богу приносили бескрвну жртву, они са влашћу, која је својствена мирјанину, проливају крв људску. Бог, мада је и веома волео Давида о коме је и рекао: Нађох Давида сина Јесејева, човека по срцу мојему (Д. Ап. 13, 22), али му није дозволио да сагради храм искључиво због тога што су његове руке проливале крв, те је то дело остављено било Соломону, цару мирном и кротком. Ако је дакле материјални и руком створени храм Божији недостојан саградити онај који пролива крв, колико је тим пре недостојан (да гради) живи и нерукотворени храм тела Богочовека?

Шта су западни оставили недирнутим? Апостолски и Саборни канони дозвољавају мирском свештенику да буде законити муж једне жене, а они су забранили брак мирским свештеницима исто као и монасима. Канони забрањују да се на свештеничке степене постављају они који су упали у убиство и телесне грехе, а они то дозвољавају. Због благочешћа и блаообразности, царује похвални обичај како би духовни људи пуштали косу на глави, те браду (због чега ју је божанствени Климент Александријски назвао свештеним украсом) а код њих свештеници као и архијереји брију и браде и бркове и показују нам главу латинске цркве обријаном.

Црква одређује да епископ на једној Литургији не сме рукополагати у епископа или свештеника више од једног лица, а они рукополажу одједном по 15 и више. По Предању, храмови се граде лицем (олтаром) према истоку, и ми се у молитви окрећемо на ту страну како би кроз то гледали на древну отаџбину из које смо отерани (вишњи Јерусалим), а они своје храмове окрећу без разлике на све четири стране.
Предање наређује како би у једном храму био само један престо, и како би на том престолу свакодневно била вршена само једна Бескрвна Жртва, а они у својим храмовима осим главних (непокретних) престола размештају и привремене покретне престоле, које по својој вољи преносе овде и онде, и на том једном и истом престолу у један и исти дан врше по неколико миса.

Нама је предано да поштујемо живописане иконе, а они се поклањају извајаним киповима. Ми живопишемо Дјеву Марију благолепно са достојним части лицем, обученом у благолепне одежде по древном обичају, а они стављају у њеном виду нескромну статуу, шминкају јој лице, украшавају ђинђувама, повезују јој локне разним неприличним подвезицама, буше јој уши и стављају драгоцене минђуше, стављају јој око врата златне огрлице са драгим камењем, облаче је у непристојну одећу какву смишља европска мода и којом се непристојно украшавају европске жене, и опасују, да тако кажемо, појасом телесних прелести непорочну и најчистију Мајку Божију, те у таквом безобразном виду представљају икону Пресвете Дјеве.

Када је црква хришћанска од времена апостолских до данас, употребљавала на богослужењима трубе, трумбете, харфе, гитаре, удараљке, бубњеве, оргуље и друге музичке инструменте? Када је уводила ради певања божанствених химни музичаре, евнухе и глумце, како би они узносили хвале и исповедали Бога театралним, похотљивим, нескромним и бестидним песмама? Кроз све то они су претворили своје храмове у позоришта. Примети такође, да је Црква по свом чудном промислу и бризи, из давнина наредила како би постојало посебно место ради стајања жена, како би се уклониле саблазни и безакоње, које могу да се догоде од заједничког присуства мушкараца и жена на једном и истом месту. А они, смишљено, силно се противећи свему што је код нас предивно, одбацују и тај поредак и у време молитве веома приближавају огњу лан који се лако запали.

Пређите мислено и на следеће, неизмењиви закони Цркве забрањују да се клечи у суботу, а они клече; забрањују да се пости у суботу, а они посте; да се нарушава пост у среду и петак, а они нарушавају; да се једе крв (крвавице) удављено и оскврњено, а они једу; да се сједињују брачном везом сродници по телу или по духу, а они сједињују; да се допуштају Божанственом Причешћу они који су пали у тешке грехе, а они допуштају. Христос је проповедао како би се верници причешћивали и Телом и Крвљу Његовом, рекавши: Примите, једите (…) и (…) пијте од ње сви (Мт. 26, 27), а они Његову пречисту крв не дају мирјанима. Они нису оставили неприкосновеним и непоколебивим ни најглавније и најнеопходније тајинство за спасење. Ја овде говорим о крштењу. Не обазирући се на то што нам и Апостоли и Сабори и сви Свети Оци јасно говоре да се треба крстити кроз три погружења, они само овлаш кропе крштеног и не помазују га у тај час са миром. Међутим, не бринући се о помазању, не брину се ни о наиласку Светог Духа који бива кроз то… И ко може подробно да наведе све? Уосталом и из овога свако може да схвати до каквог степена је дух новотарије ослепио те лажљиве људе.

Према томе браћо, они су вође слепе. Не слушајте их како не би упали у ров безакоња и јереси. У њиховим устима борави дух лажи и обмане – не верујте њиховим речима како не би били у опасности. Ви имате очигледни признак тога да су они лажови и преваранти, који говоре противно ономе што је објављивао Дух Истине кроз своје служитеље. Присетите се страдања простог, незлобивог, али лаковерног човека Божијег, о чијој судбини ми знамо из 13. главе 3. књиге царства. Бог, шаљући га да изобличи цара Јеровоама, наредио му је да не једе хлеба и не пије воде, те да се не враћа оним путем којим је ишао. Међутим, један старији лажни пророк, који је живео у Ветиљу сазнавши за то потрчао је за њим и стигавши га убедио га да дође код њега рекавши му: И ја сам пророк као и ти, и анђео Господњи рече ми речју Господњом говорећи: врати га са собом у своју кућу нека једе хлеба и пије воде. Али му слага. (1 Цар. 13, 18). Тако га је и наговорио. Међутим, шта се десило? Враћајући се после овога, човек Божији који је преступио наредбу, тај час је добио и достојну казну за свој преступ – био је растрзан звером. Срете га лав на путу и закла га (стих 24).

Људи Божији, слуге Христове, научите из тог примера да препознајете лажне пророке. Обратите пажњу: човек који говори противно речима Божијим је несумњиво лажни пророк. Бог говори кроз своју Цркву: пости, немој да једеш, а он напротив: немој да постиш, једи. Већ то једно је довољно. Он је лажни пророк без сумње. Бог наређује да се не враћа путем којим је ишао, већ да иде право својим путем, а он хоће да вас скрене са пута по којем идете, и да вас одвуче на свој пут. Не тражите други признак како би схватили да је то лажни пророк, мада он и говори да је пророк, те да му је Анђео Божији говорио. Нека он само говори! Не заводите се, немојте да му верујете, макар би му и говорио Анђео Господњи, јер ако он благовести оно што нам нису благовестили од лица Божијег Апостоли анатема да буде (Гал. 1,)

Наставиће се…

Преузето из дела схимонаха Серафима Игњатића: ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ О ЦРКВИ И ПРЕДАЊУ

(krajinaforce.com)

Ознаке: екуменизам, Епископ Евгеније Булгарис, православље, Срби