Прочитај ми чланак

УКРАЈНА : Побуна против ММФ – класна димензија устанка на истоку (Видео)

0

ukrajine-separatisti-i-teroristi-su-se-pobunili-protiv-poslusnika-u-kijevu-koji-zele-provesti-mjere-medunarodnog-monetarnog-fonda-i-bruxellesa_9234_8681

(Н. Бабић)

Није све у национализму: Класна и социјална димензија устанка на истоку Украјине – побуна против Кијева је и побуна против девастирајућих ММФ мера и економског ропства.

Од 6. aприла када су почели протести на истоку Украјине који су ескалирали у оружани сукоб с првим жртвама, не престаје медијски рат против Русије која се оптужује „да постиче побуну, сепаратистичке и терористичке активности проруских милитаната“. Овакве оптужбе се никако не уклапају у стварну слику украјинске кризе, будући да становници Доњецке регије непрестано наглашавају „како желе високи степен аутономије и да сами располажу својим финансијама“. Без обзира на чињенице, западни медији неуморно врше свој задатак и док украјински тенкови иду ка истоку земље „угледни“ мејн-стрим медији једногласно извештавају „како се исток Украјине побунио и уз Путинову помоћ се жели да одцепи од Кијева и припоји Москви“.

Сви у то верују и испада да је цели украјински исток деценијама чекао прилику да зарати у властитој земљи како би је поделио и ушао у савез с Русијом. То је само једна од лажи, будући да у Доњецкој регији живи 38% етничких Руса, а подршка федерализацији је готово плебисцитарна. Британски Телеграф за право чудо наводи ту нелогичност и када спомиње излазност на референдум 1991. потврђује да је „83% становништва у Доњецкој регији гласало за независну Украјину“, што значи да су уз етничке Украјинце за независност гласали и Руси. Истина коју нитко не жели да призна јесте да су  људи на истоку земље побунили јер предосећају да ће им „нова европска будућност“ донијети незапосленост, глад и сиромаштво и овом приликом ћемо да покушамо да докажемо да је потпуно бесмислена теза о проруском сепаратизму и национализму, одлике које с обрнутим предзнаком красе хунту у Кијеву.

Устанак народа Доњецка, Луганска, Харкова, а потом и свих других градова источне Украјине, уз нескривени проруски сентимент, има све одлике социјалног бунта против политике Међународног монетарног фонда и „светле будућности“ коју им у име финансијских олигарха са Запада спремају америчка администрација, евробирократи из Брусела и НАТО савез.

Било би довољно пренети изјаву Ирине Гриненко, жене која је у одбрану барикаде у Доњецку дошла са завојима и нешто хигијенског папира (толико о „страшним терористима“ и „руским командосима“ оп.а.), која је 8. априла новинару Гардијана рекла „како она жели да Доњецк остане у вези с Русијом која је главни купац њихових производа“ и ниједном речју не спомиње „одцепљење“ или припајање тој истој Русији.

„Русија купује већину машина фабрике Азовмаш у којој раде мој син и зет. Сада су наруџбенице стале и ако Украјина следећи мјесец потпише припремљени споразум с Европском унијом, 30% радника ће да остане без посла. Русија је ближа мом новчанику и срцу“, испред градске вијећнице у Доњецку изјављује Ирина Гриненко, старица од шездесетак година. На основу овог речено сада  покушајмо детаљније појаснити развој ситуације и због чега је дошло до устанка на истоку Украјине који је обичне људе преко ноћи претворио у „терористе“, „проруске милитанте“ и „сепаратисте“.

ukrajine Gradovi u ruskom govornom području i brojnom ruskom etničkom manjinom u e

Овдје се морамо да вратимо неколико недеља унатраг и укратко хронолошким редом да посложимо непобитне чињенице.

Као што смо извјештавали, украјинска криза је почела крајем новембра 2013. када је председник Јанукович одбио да потпише споразум с Европском унијом и тада су опозиција, прозападне и неонацистичке групе започеле протесте на Тргу Независности у Кијеву. Они уз помоћ Вашингтона и Брисела 21. фебруара успевају да сруше легитимну власт и да преузму надзор над украјинским парламентом. Након тога народ и водство Крима, историјски руске покрајине коју је Никита Хрушчов „поклонио“ Украјини, расписују одлуку о референдуму и након његовог одржавања 16.марта полуострво постаје део Руске Федерације.

За све то време на истоку Украјине нису забиљежени никакви значајнији инциденти и Москва је све време наглашавала „како су неоправдани страхови и антируска хистерија на Западу о новим анексијама“. Штавише, руски предсједник Владимир Путин је поручио „како Русија не признаје нелегитимну власт у Кијеву, али о питањима као што су договорена финансијска помоћ Русије, снабдевање гасом  и остали економски споразуми морају бити предметом даље сарадње, те да ће руска влада контактирати министре у Кијеву како би на обострану корист наставили нужну сурадњу“.

Овдје је посебно важан след догађаја од средине марта. Привремена и нелегитимна влада у Кијеву доноси одлуку да ће 21. марта потписати Споразум о придруживању Европској унији, па се одлучује на прекид свих веза с Москвом, а 13. марта покреће преговоре с Међународним монетарним фондом о додељивању финансијске помоћи. Брисел и Вашингтон поздрављају ову одлуку, посебно преговоре с ММФ-ом будући да ни Европска унија, нити Сједињене Државе немају новца за спас украјинске економије.

Stanovnici Donjecka ispred zgrade državne uprave 07. travnja 2014.

Грчки модел за финансије, гашење индустрије и рударства и масовни откази у Украјини ће да узрокују хуманитарну катастрофу

Привремени „премијер“ Арсен Јацењук и представници свих 28 земаља чланица Европске уније су потписали, као што је било најављено , 21. марта свеобухватни уговор који дефинише све сегменте политичког и јавног живота, али доноси и бројне економске промене у Украјини, што се може видјети из текста споразума објављеног на службеним страницама ЕУ.

Тек тада се јавља немачки министар спољних послова Wolfgang Schaeuble који за Bloomberg 26. марта изјављује „како би грчки модел могао бити спасоносно решење за Украјину“ и додаје „како ће европски народи Украјини за спас финансија предложити модел који је Грчку извукао из рецесије“.

„Ако дођемо у ситуацију да морамо стабилизоваати Украјину послужити ћемо се искуством из Грчке. Украјина ће морати да посуди чак 20 милијарди долара, а услови ММФ-а укључују мере штедње. Грчка је врло специфична земља, али су напори владе у Атени извели земљу из рецесије и то захваљујући помоћи од 331 милијарде долара“, изјавио је Wolfgang Schaeuble на конференцији у Дуисбургу, али није рекао да се је у то време Грчка због обореног кредитног рејтинга задуживала по каматној стопи која је знала досећи висину од 30%. Задуживања из тог раздобља су напросто разорили грчку привреду и друштво у целини.

Украјинци на истоку земље су разочарани потезима владе која пристаје на све само да се „отме из руског загрљаја“ и огорчени су због олаког одбијања безусловне руске помоћи од 15 милијарди долара и повлаштене цене плина.

Истога дана Глас Америке пише „како угљенокопи у источној Украјини имају велике резерве које су то подручје чинили најмоћнијом регијом у бившем Совјетском Савезу, али је његовим колапсом индустрија пропадала и локално становништво данас мора радити у опасним, запуштеним и илегалним рудницима“.

„Индустријски крајолик пропадајуће источне Украјине чине хиљаде илегалних рудника без лиценци за рад, сигурносних мјера, а њима, према речима самих рудара и локалне полиције, управљају групе организираног криминала и политичари. Неки су угљенокопи дубоки и до 300 метара и немају адекватну вентилацију. Рударима често недостаје и најелементарнија опрема попут заштитних кацига, немају осигурање нити пензијске фондове, а на стотине рудара нестане под земљом током године“, пише Глас Америке и додаје „како се у илегалним рудницима ради за 18 долара дневно, који често не бивају исплаћени, док је сигурна плата у државним рудницима 400 долара месечно“.

Укратко, рудници на истоку су такође били тема преговора са западним „партнерима“ и предстоји њихово затварање, будући да рударство у државном власништву и застарела индустрија која је снажно субвенционирана производи губитке од више од 120 милиона долара годишње (нама с ових простора врло позната прича оп.а.).

Лако је закључити да се Украјини желе да наметну оштре мере штедње и по опробаном моделу да затворе све фабрике и рудници угља који не доносе жељени профит. У том би случају источна подручја погодила социјална криза несагледивих последица и Москва се с разлогом боји сценарија у којем би на стотине хиљада источних Украјинаца нагрнуло у Руску Федерацију у потрази за каквим-таквим послом, с тим да их већ сад три милиона ради у Русији. Економист Јозефх Халеви изјаве њемачког министра спољних послова описује „као проширење ригорозног програма Тројке све до реке Дон, а сва патња становништва би се приписала Москви“.

Крајем марта се на истоку Украјине не догађа ништа што би упућивало на устанак, али су радници због ових изјава видно узнемирени.

27. марта из Кијева стиже вест како је ММФ Украјини одлучио „помоћи“ с 14-18 милијарди долара, али ће заузврат Украјинци имати веће цене, скупљи плин, мања социјална издвајања, а следе и масовни откази у јавном сектору.

У то вријеме руски министар спољних послова Сергеј Лавров наглашава „како Русија нема апсолутно никакве намјере својом војском улазити у Украјину и предлаже федерализацију земље“. Становници југоистока преко својих представника с „владом“ у Кијеву покушавају преговарати о федерализацији, што „премијер“ Јацењук глатко одбија.

ukrajinski rudar0_e

Овдје треба нагласити како је након колапса Совјетског Савеза једино Крим није имао јаке везе с копном и увек је био окренут Русији, док се то није могло да тврди за остале регије као што је Доњецки базен.

Alexander Boytsov за Strategic Culture Foundation пише како у источним украјинским регијама сецесионизам никада није разматран као разумна опција и „једно је прекинути Isthmusof Perekop i Chongar Most који повезује Крим с остатком Украјине, а сасвим друго је затворити дугачку копнену границу Доњецког базена или још неколико регија с остатком земље“.

„Све југоисточне регије које се противе Кијеву имају развијен индустријски потенцијал и прекид веза с остатком земље представља озбиљну претњу добробити људи који у тим регијама живе. Управо та чињеница, односно страх од губитка посла, те људе је кочила од одлучнијих корака у тражењу одцјепљења од остатка Украјине, али сада када Кијев доноси одлуку о затварању рудника у Доњецкој регији и оставља 70 000 људи без посла и без будућности, ситуација се промијенила, а најављене мере штедње и претње Русима само су долиле уље на ватру. Заправо, Доњецк, Луганск и остали градови су били прилично политички пасивни, али је сад ситуација у источној Украјини ескалирала и вал незадовољства против режима у Кијеву захваћа Херсон, Николајев, Одесу, Днепропетровск, Запорожје, Полтаву, Сумy, Чернигов, Черкаси, Кировоград и велике градове попут Харкова. Отпор траженим реформама би могао срушити целу структуру у Кијеву која је резултат државног удара под америчким покровитељством“, појашњава Alexander Boytsov

Сада је већ прилично јасно што је био разлог због којег је уследио устанак у „политички пасивним крајевима“. Најављених 70 хиљада отказа у Доњецком базену и црни сценариј за будућност Украјине су више него добар разлог. Међутим, вратимо се на детаље који ће доказати да није реч и „сепаратизму“ и „терористима” који исток Украјине желе припојити Русији“.

Након порука немачког министра и најављеног грчког сценарија, те натписа у медијима који украјинску црну металургију и рударство проглашавају „непрофитабилним, застарјелим и неконкурентним привредним гранама у којима царује организирани криминал“, радници су почели страховати за властиту егзистенцију, па макар она била зајамчена и пословима „у којима се не поштују сви стандарди, не користе се заштитна опрема или нема адекватне вентилације“.

Британски Гардијан је у време када се договарао оквир за финансијску помоћ Украјини од стране ММФ-а посетио Доњецке рударе и један од њих, Игор Јефремов, жалио се на будућност украјинске тешке индустрије. „Ако уђемо у Еуропску унију наши рудници и фабрике ће бити затворени. Већ сада су наруџбе из Русије мање него пре. Русија нас не жели због хаоса у Кијеву“, рекао је Јефремов.

Украјина се нашла у врло неповољној ситуацији, а на југо-истоку земље, посебно у Доњецкој регији, сви су се оправдано питали какву им корист може да донесе ово геополитичко надметање. Тамо се налази велики број фабрика изграђених за време царске Русије и Совјетског Савеза; индустрија за производњу тешких машина и мотора, челичане, петрохемијска и друга индустрија. Мишљење које превладава у том делу Украјине је како им је мјесто у Евроазијској унији, а никако у ЕУ.

„Мјесто нам је уз Владимира Путина и Русију, он нам је једина шанса“, за Гардијан каже Игор Јефромов и свестан је да Украјини прети банкрот.

Нелегитимна влада у Кијеву прихвата све предлоге ММФ-а, Вашингтона и Брисела и оправдање тражи у недоказаним тврдњама „како је Јанукович украо 70 милијарди долара“. Економисти кажу „како би украјинско приближавање ЕУ могло имати позитивне, али и негативне последице“, али се одмах види размјер „позитивних“ последица, јер би Украјина у Евуропу могла да извозе млеко, јестиво уље, сир, али би морала да угасе традиционалну тешку индустрију која је све своје производе извозила у Русију и остале пост-совјетске земље попут Казахстана.

Donjecki bazen ili Donbas će nakon  ostati spaljena zemlja_e

Директор челичане у Доњецку каже како је забринут чињеницом да би се границе између Русије и Украјине могле да затворе за њихове извозне производе.

„То би доиста значило пропаст. Традиционално 40-245% наших производа иде у Русију. Пронаћи алтернативно тржиште у околностима кризе би било јако тешко“, рекао је Александер Селиверстов за украјинску новинску агенцију УНИАН.

У време када су британски новинари обилазили индустријски развијен Доњецки базен проруски демонстранти су се редовито окупљали на Лењиновом тргу и њихов главни захтјев је био федерализација и већа аутономија за исток земље. Наравно да се захтијевало и напуштање планова нове владе о припајању Европској унији.

„Европска унија не жели Украјину. Ми не желимо ЕУ. Потписивање споразума с Бриселом сматрамо капитулацијом. Само пријатељски однос с братском Русијом и Бјелорусијом могу Украјини донијети бољитак. Руси, Бјелоруси и Украјинци су браћа по традицији и вери и делимо заједничку историју“, каже инжињер информатике Роман Протсенко.

„Иако неки тврде како се стандард Украјинаца од пропасти Совјетског Савеза побољшао, чињенице говоре другачије. Сви који су се противили Мајдану или били пасивни током протеста, ипак мисле како је сурадња с Русијом боља опција и да ће само тако изаћи из оваквих услова које трпе већ 23 године“, пише Гардијан.

Јужно од Доњецка је лука Мариупол гдје су смјештене две највеће фабрике челика које су раније извозиле производе у Бугарску, Италију и Турску, али сада када је Крим постао део Руске Федерација сузио се пловни пут који повезује Азовско и Црно море. Такође,  на руску страну је прешла готово цела украјинска морнарица и поставља се питање може ли Маријпол уопште да функционише као лука, а да буде окренут искључиво западним партнерима. По свему судећи не може и у случају да Украјина прекине све везе с Русијом, сви лучки радници ће остати без посла.

Становници Маријпола су поступили једнако као остали градови, заузели су градску већницу , захтевају федерализацију земље и задржавање економских веза с Москвом, у противном ће лука и цела украјинска индустријска база бити проглашени „неконкурентном економском граном“, што значи још хиљаду отказа.

Након тога долази шок за Украјинце. 3. априла се објављује нацрт споразума с Међународним монетарним фондом чија директорица Кристине Лагарде разбија сваку сумњу о катастрофалној украјинској будућности.

„Украјина нема приступ глобалним финансијским тржиштима, а ММФ не даје новац бесплатно. Заузврат можемо очекивати да ће Украјина учинити оно што за опоравак привреде мора бити учињено. То је борба против корупције, реформа јавне управе, утврђивање цјена енергије, реформа фискалног система и провођење структурних реформи“, најгоре страхове је потврдила директорица ММФ-а, >Кристине Лагарде, а та магична ријеч „структурне реформе“ значи приватизацију државног сектора, отказе у јавном сектору и затварање свих оних фабрика којима требају велика улагања да би се постигли ЕУ стандарди.

Што је још тужније, све то нитко и не скрива, осим што се сви позивају на „права радника да раде у условима какве заслужује радник у Европи у 21. векуу“. Истина је да је украјинска индустрија далеко од тих стандарда, али је исто тако истина да је то једини извор прихода на истоку земље који ће сада имати чисту околину, затворене фабрике и живеће ће од милостиње народних кухиња.

Након тога 05. априла долази ред на рејтинг агенције и Moody’s обара украјински рејтинг, на што „премијер“ Јацењук одговара: „Ми смо влада камиказа и провести ћемо све реформе!“.

Све наведено је за народ истока Украјине било превише и 6. априла у Доњецку, Луганску и осталим градовима Доњецког базена почињу протести који имају одлике класне борбе и немају никаквих додирних тачака с руским „повампиреним национализмом“. Истина је да је око 500 људи на протестима тог дана тражило припојење Русији, али је став огромне већине, која је недељма указивала на сулуде одлуке парламента у Кијеву, за којег се више не зна представља ли украјински народ или ММФ, ЕУ, САД и рејтинг агенције. Природно је да су зато демонстранти одмах тражили да Доњецк и друге источне регије морају имати високи степен аутономије која се мора да односи и на управљање финансијама и привредом, али и могућност придруживања Царинској унији с Русијом, Бјелорусијом и Казахстаном.

Истога дана привремени „председник“ Алеxандер Турчинов отказује свој посјет Литванији гдје је суделовао у раду представника 28 парламената Европске уније, враћа се у Кијев „како би позорно пратио ситуацију у регијама Доњецк и Луганск“, преноси Глас Русије.

Турчинов хитно сазива састанак представника правосуђа и агенција за примену закона „како би договорио акције против сепаратиста у побуњеним регијама“.

Дан послије Врховна Рада, не узимајући у обзир захтеве демонстраната с истока земље, најављује усвајање по хитном поступку закона о казненој одговорности „за сепаратизам и друге злочине против државе“, а такозвани „предсједник“ Турчинов најављује и „забрану активности бројних политичких странака и друштвених организација“.

Тада демонстранти заузимају зграде државне управе и полицијске станице у Доњецку, проглашавају Народну Републику Доњецк, а касније њихов примјер следе сви градови у том некада богатом подручју Совјетског Савеза и Украјине, а којег нова „влада“ жели уништити до темеља. Можда је сада нешто јаснија ситуација око „сепаратистичких тежњи“, за које је доказано да никада нису постојале у том делу Украјине, и „терористичких активности проруских милитаната“, који нису ишта друго него људи који желе да очувају голу егзистенцију, па макар њихова радна мјеста и нису по свим „стандардима Еуропске уније“, на што се Брисел по правилу позива увек када желида  угаси производњу у некој земљи.

Што се тиче Русије, било би крајње непрофесионално прећутати да и Москва у Украјини има своје геостратешке и геополитичке интересе, али до сукоба никада не би ни дошло да се тај исти Запад придржавао договора о неширењу НАТО савеза на исток. Што се тиче проруског сентимента на истоку Украјине, он је природан јер су људи осетили да је Русија једина земља од које могу тражити подршку. Укратко, исток Украјине је изгледа једино жариште у Европи где су људи оружјем устали против најсуровијих мјера неолибералног капитализма и све приче о „сецесионизму“ и „проруском тероризму“ су класична замена теза како би се прикрила пљачка и разарање украјинске индустрије, која већином ради за потребе руског тржишта, а бројне фабрике и за потребе руске војске.

Након више недеља упозорења, захтјева, протеста и небриге такозване „владе“ у Кијеву за жеље и потребе становништва истока Украјине 07.. априла 2014. народ Донбаса проглашава „Народну Републику Доњецк“:

Prosvjeddnici na istoku Ukrajine su zahtijevali referendum ,

Кратка историја Доњецког региона која демантује неистине о „непрофитабилном и неконкурентном“ рударско-металуршком сектору

Доњецк као град настаје 1869., али се насеље које се налазило на истом мјесту звало Хушсофка. За разлику од других већих градова насталих на саобраћајним раскрсницама, Доњецк се развија због великих подземних налазишта. Како настају рудници, око њих се развија град и пропратна металуршка индустрија која га прати. У региону су богата налазишта угља гдје се око насеља Александровка 1779. отвара и први рудник.

1886. руски инжењер А. Мевјус указује на нужност ископавања жељезне руде близу Калмиуса, а недалеко у селу Карабука (данас град Комсомолск) се налазе такође налазишта жељезне руде, док у близини у селу Еленовка, налазишта олова. Царска власт се није најбоље снашла с кориштењем пронађених руда и концесије даје странцима, а један од њих је енглески металург John James Hughes, који је власник мале фабрике недалеко од Лондона. Земљу је добио и делом купио врло повољно, потом с Комитетом руских министара договара отварање друштва за угаљи челик  у Новоросијску и жељезничку компанију која гради Харков-Азов.

1869. царска влада ревидира претходно склопљене уговоре и сама почиње водити искапавање угља и гради металуршку фабрику, но води је и даље John James Hughes. Он 1869. отвара прву ковачницу која је уједно и прва производна линијафабрике. Успоредно с тим активностима, за раднике у рудницима и фабрици  гради се насеље Хушсофка. Поред ископавања жељезне руде и даљње производње, граде се и потребне машине, али и вађење угља. С изградњом жељезничких пруга (Константиновка-Хушофка-Еленовка и Еленовка-Маријпол) коначно је омогућен и даљњи развој металуршке индустрије и производње угља. До 1899. на том је подручју већ девет рудника угља и фабрика који производе 16.38 милијуна кг челика. Исте године се гради и фабрика која се и данас зове Доњецка творница за изградњу машина потребних за рударски сектор.

Све донедавно су рударство и металургија били итекако напредни и исплативи, а модернизација је такође систематскио провођена. Упоредо с економским напретком и новим фабрикама стално расте и популација, тако да 1894. град има 5 494 становника, а већ 1897. – 29 000. Отварају се школе, вртићи, све попратне институције и 1917. је то већ насеље са 70 000 становника.

Тадашња Хушсофка добива статус града и бива преименована у Сталино. 1932. град постаје главним градом регије Доњецк. Индустрија и даље цвета и до 1941. је ту већ 223 подузећа под државном контролом, од којих 5% чине фабрике челика, а 11% кооперативна индустрија.

Од 1941-1943. град је под окупацијом Нијемаца и као и многи источноеуропски градови бива девастиран ратом. Потпуно је обновљен тек 1961., а након што Хрушчов долази на мјесто Стаљина добива своје данашње име – Доњецк.

Данас је тај град важно научно и културно средиште. Доњецк је и најгушће насељена регија Украјине с 5,3 милијуна становника на 26 540 четворних километара. На истоку граничи с руском регијом Ростов, а на југу с Азовским морем које се спаја с Црним морем и тако је регија повезана и воденим путовима. Доњецк регион има и богату рибарску традицију и развијен туризам. Сам град Доњецк има 1,2 милијуна становника, а само половина грађана су етнички Украјинци. Доњецк је и доказ да је итекако могућа мултикултуралност, што је на почетку мандата на „запрепаштење“ европских либерала негирала немачка канцеларка Ангела Меркел.

У Доњецку у миру живе Руси, Грци, Татари, Јевреји и друге мењине. Доњецка регија чини 4,4 % територија Украјине, а популација 10% укупног становништва те земље. Регија граничи с регијама Луганск, Харков, Дњепропетровск и Запорожје и с области Ростов у Руској Федерацији. Данас унутар административних градских граница Доњецк има преко 40 рудника угља. Фабрике су проширене и модернизиране, ту је данас и хемијска индустрија и производња кућних апарата и друге лаке индустрије, а у контакту је с подузетницима и владама диљем Еуропе и свијета.

Некоме је у интересу да све то пропадне, но то је сценариј који је нама нажалост итекако добро познат. Због народа Доњецка и осталих источних украјинских региона се треба надати да ће успјети у овој борби против далеко снажнијег непријатеља, јер бина крају то у Европи било први пут да ММФ, Европска комисија и САД нису остварили своје планове.

(Адванце, донекле посрбио Србин.инфо)