Прочитај ми чланак
НАТО признао да је бомбардовао СРЈ мимо одлуке УН, али не и да је прекршио међународно право. Циљ био отварање нових војних база и ширење на Исток.
НАТО не признаје да је извршио агресију на Србију и поред јасних навода из саопштења поводом ситуације у Украјини – да је 1999. године бомбардовање СРЈ извршено без одобрења Савета безбедности УН. Ово је суштина дописа који је достављен „Новостима“ из седишта Алијансе.
Потврђујући као „историјску чињеницу да није било посебне резолуције о НАТО ваздушној кампањи на заштити цивила од етничког чишћења на Косову“, у Алијанси ипак истичу да је „ваздушна кампања била потпуно у складу с међународним правом, чак и у одсуству специфичне резолуције.“
– То су потврдили савезници у оно време, а и касније. Такође, истичемо да је, за разлику од Крима, СБ УН дуго разматрао косовску кризу, као и да су томе претходиле и после уследиле резолуције СБ УН – наглашавају у НАТО, истичући да није реч о промени политике.
Признање НАТО од пре неки дан да је деловао мимо СБ прво је признање те врсте овог војног савеза. Он се, међутим, одмах оградио да није прекршио право. Ову констатацију Живадин Јовановић, бивши шеф дипломатије, оцењује као контрадикторну. Јер је међународно право утемељено на Повељи УН:
– То је била агресија, а не локална интервенција или хуманитарна акција. Био је то рат глобалних циљева, са идејом да се успостави војно присуство САД на Балкану. Одатле је кренуло америчко ширење на исток. После „Бондстила“, изграђене су нове базе у Бугарској, Румунији, Пољској, Чешкој, балтичким земљама, и НАТО је „искочио“ на руске границе.
Осим тога, интервенција је била модел за све касније – од Авганистана, до Сирије. Али Европа није иста као 1999, Немачка је сада први пут од 1945. рекла „не“ за увођење санкција Русији.
– Србија може да извуче две поруке. Прва је да више нема униполарног светског поретка. Друга је да Брисел нема јединствену спољну и безбедносну стратегију, па не морамо да журимо ка ЕУ јер је у току конституисање нових односа у Европи.
Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе верује да су се челници Алијансе „излетели“ са причом о бомбардовању, покушавајући да се исплету из украјинског чвора:
– У њиховом признању видим још једну потврду да су у дефанзиви, затечени ситуацијом и поређењем Косово – Крим. Када тврде да су се кретали у границама међународних закона, мисле на оно што све време заговарају либерали и конструктивисти – да се мора интервенисати ако је угрожена група људи или народ независно од права. Позивали су се на разне резолуције УН, ЕУ, ОЕБС… Међутим, шта ће НАТО да уради ако Русија сада у Доњецку буде интервенисала јер су угрожени Руси?!
По Владиславу Јовановићу, такође бившем шефу дипломатије, наша земља би могла да извуче и врло конкретне бенефите из НАТО признања:
– Недавна изјава Герхарда Шредера и ово признање Алијансе повод су да се НАТО извини прво УН, а потом и Србији, као и да изрази спремност да надокнади штету. „Друга Србија“ је дуго потенцирала да смо ми криви због бомбардовања. Сада је време да се око тога постигне национални консензус.
Александра Јоксимовић из Центра за спољну политику не мисли да можемо да извучемо „корист“:
-Земље које су учествовале у бомбардовању су чланице ЕУ ка којој Србија иде, па је питање колико отварање те теме може да јој помогне, и где би уопште могла да је отвори. И онда и сада само се потврдила иста ствар – да је међународно право у ствари право најјачих.
ОЧИГЛЕДНО КРШЕЊЕ ПРАВА
СРЈ је била бомбардована 1999. без одговарајуће одлуке Савета безбедности. То је чињеница која постоји, без обзира на то да ли је неко признаје или не признаје, каже за „Новости“ проф. др Родољуб Етински, главни правни саветник у Министарству спољних послова:
– Повеља Уједињених нација забрањује употребу силе у односима држава. Сагласно ставу 4 члана 2 Повеље, све чланице су дужне да се уздрже у међународним односима од претње или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности сваке државе, или на било који други начин несагласан са циљевима УН. Повеља дозвољава само два изузетка – право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада против члана УН и одлуку СБ о примени оружаних мера, на основу члана 42 Повеље.
У случају бомбардовања СРЈ од стране НАТО, не ради се ни о индивидуалној, односно колективној самоодбрани, нити је постојала одлука Савета безбедности. Неспорно је да бомбардовање представља кршење међународног права.
(Вечерње новости)
