Прочитај ми чланак
(Драгана Трифковић)
У тами светиња трепери глас који се чује са Истока, на самом смо почетку нове историјске епохе, у којој Србија чека правду
“Не може се волети оно што се не
познаје. Било да је реч о човеку или
о народу. Будите сигурни да сви они
који свој народ престају да разумију
и губе везу са њим, одмах и у истој
мери губе и веру очева, постају или
атеисти или равнодушни људи.”
Зли дуси, Ф. М. Достојевски
Ко хоће да зна како данас изгледа западна демократија, мора да обиђе Косово и Метохију, да посети Косовску Митровицу, Приштину, Пећ, Призрен, енклаве у којима живе Срби, Грачаницу, Ораховац, Велику Хочу, да види манастире и споменике ограђене бодљикавом жицом, Пећку патријаршију, Високе Дечане, Газиместан.
ЗЛОЧИН КОЈИ НЕ ПРЕСТАЈЕ
На отетој српској земљи, направљена је лажна држава уз помоћ НАТО бомби и ОВК терориста. Све је почело тако што је америчка империја пожелела да стационира своју војну базу и окупира Србију. Како Србија није добровољно прихватила страну војску на својој територији, на њу су се сручиле уранијумске бомбе тада највеће светске силе. Повод је апсолутно измишљена оптужба за насиље над албанским цивилима. Као и многобројне друге лажне оптужбе којима су западни медији припремали предстојеће ратове. Крвави пир над Србијом трајао је седамдесетосам дана од 24. марта до 10. јуна 1999. године. НАТО је почео агресију на бившу Југославију без одобрења Савета безбедности УН, кршећи установљен светски поредак и међународно право. Агресија је прекинута политичком одлуком тадашњег српског руководства да потпише Кумановски споразум, на основу кога је дан касније донета резолуција 1244 у СБ УН. Од тада је јужна српска покрајина под контролом НАТО, односно КФОР, уз учешће УМНИК, касније и ЕУЛЕКС.
Шта је српски народ преживео откако су дошли представници НАТО не може се описати у једном тексту. О томе много боље да сведоче слике и снимци погрома које су организовали Албанци, уз прећутну подршку НАТО официра, који су немо посматрали дивљање осиљених терориста. Згаришта запаљених кућа и цркава и данас подсећају на зверска дела оних којима су САД и ЕУ дале легитимитет. Ова чињеница говори о карактеру дела међународне заједнице, који је за савезнике одабрао ОВК терористе. Исти образац касније је коришћен и у другим земљама у којима је НАТО успоставио „демократију“ бомбама уз савезништво терориста. Западни званичници су директно умешани у сецесију Косова.
Ове чињенице морају бити званично утврђене у међународним институцијама када се стекну услови за поновно упостављање нарушеног светског поретка.
У време најжешћих напада на српски народ на Косову и Метохији, док су Албанци палили средњовековне српске манастире, и српске куће, западни медији су извештавали о „стабилизацији прилика у покрајини“. Лажи о процесу изградње “државе” Косово, у чему наводно заједно учествују Срби и Албанци, присутне су и данас. С обзиром да је Запад одбацио међународно право и увео владавину бруталне силе, није чудно да су ОВК терористи, представљени као “државници” који се залажу за демократију и владавину права. Они са западним званичницима деле исте вредности.
СЛИКА ЗАПАДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
За Србе Косово и Метохија нису само петнаест одсто територије са огромним рудним богатством, већ колевка српске државе, ризница непроцењиве културне вредности и гробница храбрих ратника, поприште најславније битке. Данас је у Старој Србији, средњовековној постојбини, забрањено све што је српско. Срби су остављени на милост и немилост албанских терориста, а српске светиње су препуштене трговцима људских органа.
Јужна српска покрајина је место које је предодређено за многе значајне догађаје, за велике успоне и тешке падове. Сама магична лепота овог предела, указује на то. Над српским становништвом на Косову и Метохији се врши злочин од доласка Турака на Балкан, преко комунистичке владавине и коначно доласка НАТО. Постоји континуитет у протеривању Срба и насељавању Албанаца. Иако је историја српског Косова трагична, тешко ју је поредити са данашњим временом.
Многобројни средњовековни манастири на Косову и Метохији су опстали за време турске окупације, али нису преживели западну демократију. Од доласка НАТО на Косово и Метохију уништено је око 150 цркава и манастира. Извршен је геноцид не само над живим Србима већ и над мртвим. Оскрнављено је преко 250 православних гробаља. Протерано је преко 200.000 хиљада Срба.
После страдања и свих погрома, остали су они које ништа не може да поколеба и натера да оду са својих огњишта. Они живе у енклавама, односно логорима, лишени свих људских права и напуштени од оних који су дужни да о њима воде рачуна. Не само да су напуштени од Србије и српских институција, које је Вучићева, Дачићева и Николићева власт укинула, већ трпе огромне притиске да одустану од сваког вида борбе за опстанак. Ограђени жицом, зазидани зидом. На путу између српских енклава виде се запаљене и опустошене куће и табле са натписима места, на којима је прецртан српски назив. Насилници нису уклонили трагове својих злочина јер их нико не осуђује за оно што су починили. Напротив, ниједан злочин није осуђен већ су злочинци награђени некаквом имагинарном државом.
На Косову и Метохију су подигнути споменици ОВК терористима, али и западним злочинцима, који су им омогућили да на српску земљу пободу албанске заставе. Свуда су албанске заставе, док се обележја лажне државе Косово могу тек негде приметити, мого ређе него америчке или немачке државе. То је разумљиво, јер сви који се боре да буду поробљени истичу заставе окупатора. Зато нема никакве речи о изградњи лажне државе Косово, већ о прављењу Велике Албаније, уз подршку западних “демократа”. Албанци бришу све трагове историје на Косову и Метохији, и то не само српске већ и своје (новијег датума, подразумева се). Порушен је споменик комунистима албанске националности из Другог светског рата и подигнут терористима ОВК. Порушене су турске џамије, а изграђене нове европске.
У српским енклавама не може се наћи ни један поломљен албански надгробни споменик. Српска гробља су претворена у депоније на које Албанци бацају стрвине. Из енклава Срби могу да изађу само под условом да су невидљиви и нечујни. Имају организован превоз два пута недељно, аутобусом са четрдесет места, у који обично уђе три пута више људи. То су људска права за која се Запад залаже и разлози због којих бомбардују и убијају недужне цивиле. Заправо похлепа за рудним богатствима, за новцем за монополом, која нема цену. Тамо сада послују фирме оних који су измислили Рачак и захтевали кажњавање Срба.
ЗАВЕТ КОЈИ ЧЕКА ДА БУДЕ ПРОБУЂЕН
И поред свега тога на КиМ нећете наићи на сломљене и уплашене Србе, већ на потомке косовских јунака, несаломивог духа. Мислим на оне који су истрајали, који нису одступили и који немају намеру то да учине. У томе се огледа њихова величина. Они су чувари опустошене рајске баште, са чврстом вером у Бога и правду. Иако православна звона на Косову и Метохији више не звоне, у тами светиња трепери нова нада и глас који се чује са Истока. Ми смо сада на самом почетку нове историјске епохе, у којој Србија чека правду. Добри познаваоци историје знају колики допринос је српски народ имао у важним моментима. Можда тога нисмо свесни, али многи погледи су усмерени на нас. Нико не очекује велоику улогу од оних који су потписали пакт са терористима (Бриселски споразум) или од оних који су поклекли под силом. Сами догађаји који предстоје створиће нове вође и устанике против светског зла.
За сада је важније то да је америчка империја заустављена и да многи људи свуда у свету препознају разлику између добра и зла. Русија је једина нада за ништавило у које је човечанство потонуло. Инжењере људских судбина не интересује ни прошлост ни будућност. Њима је битна само тренутна потреба којој је све подређено. У томе се огледа пролазност лажи. Запад није ни размишљао о томе коме ће оставити оставити олупину од своје лажне државе, када повуче трупе из Србије. На Косову и Метохији се види колико је за западне демократе људски живот бедан.
Ни једног властодршца у Србији не занимају поломљени српски гробови и бодљикава жица, која је симбол данашње демократије, као што не занимају ни њихове властодавце. Много су тежи злочини сопствене државе него непријатеља. Садашње власти у Србији су добиле задатак да промене свест народа својим празним главама. Они су спремни да ураде све што се од њих тражи. Поставили су границу између Србије и српске покрајине, угасили српске институције и спремно чекају у бриселским ходницима на нове “изазове”. Као што верни пас стрпљиво чека коску од свог господара. Ипак, доћи ће време када ће они морати да положе рачуне и да потврде колико су камена поставили у темељ лажне државе Косово. О агресији, бомбардовању и отимању дела српске територије прича се у Москви, Вашингтону, Берлину иако се ћути у Београду.
Тренутну ситуацију у Србији, на Косову и Метохији требало би посматрати као чињеницу која се није могла избећи. Она је само један прелазни период између оног што је у Душановом законику записано и онога што ће тек бити записано. Јер, да није тако, не би ствараоци трулежи понављали како је прекрајање граница завршено, а насилници обележавали отету територију туђим заставама. Ништа није завршено, тек почиње.
