Прочитај ми чланак

„Туђман је жив“

0

Маринко Чулић је један од најбољих новинара у Хрватској. Једино су се он и Виктор Иванчић судили са Фрањом Туђманом и победили га. Једини је који је о првом хрватском председнику написао ненадмашну студију, објављену 1999. године, а сада у другом издању „Туђман: Анатомија непросвијећеног апсолутизма“ луцидно доказао да је у Хрватској 15 година после смрти Туђман још живљи. Један од критичара је приметио да је Туђмана још за живота сахранио, да би у другом издању „Туђман и послије Туђмана“ обзнанио узнемирујуће чињенице о његовој отпорности на смрт.

marinko-culicМаринко Чулић: Борац против злочина

По оценама критичара написали сте најбољу студију о првом хрватском председнику Фрањи Туђману.

– Не знам баш да ли је ово што сам написао најбоље што је написано. Тачније је рећи да је то један од ретких, или чак једини озбиљнији текст на ову тему. Право је, дакле, питање зашто је мало текстова о Туђмановој присутности данас. Мало је текстова зато што је Туђманова оставштина још актуелна и жива, па се многи боје да о томе проговоре, јер то може утицати на њихове каријере и егзистенције.

Страшно је сазнање да ће Туђман у хрватском политичком памћењу живети вечно само зато што је скинуо с дневног реда српско питање?

– Да, то јесте страшно сазнање. Али од тога се већина брани тако што се прави да се то није догодило, а поготово да они немају с тим везе, иако, то је централна теза моје књиге, с тим има везе много шири круг људи и поготово опозицијских политичара из деведесетих година него што се обично мисли.

На просторима Хрватске и Србије сведоци смо упорних покушаја ревизије Другог светског рата. У чему видите сличности и разлике у покушајима рехабилитације четника и усташа?

– Нема ту разлике вредне спомена. Различите су само финесе. У Хрватској усташе нису службено рехабилитоване у смислу некаквог закона или парламентарне декларације, као што се догодило с четницима у Србији. Али, зато добијају пензије, а у Србији четници не добијају, тако да су се властодршци у Хрватској и Србији нехотице наругали и себи и њима. Пригрлили су сваки своје злочинце, али ти би злочинци били најсрећнији да имају двојно држављанство па да део привилегија уживају у својој држави, а део у мрској Србији, односно Хрватској.

И судски сте прогањани што сте били међу малобројнима који су се јавно супротставили идеји Фрање Туђмана да помири партизане и усташе, тако што би им кости измиксао у Јасеновцу.

– То је суђење из данашње перспективе посебно занимљиво. Виктор Иванчић и ја смо добили тај судски процес, јер нас је суд ослободио оптужнице да смо увредили председника Туђмана. Дакле, и за Туђмановог живота могло се некажњено рогоборити против њега, јасно ако сте то хтели. Апсурд гледамо данас, скоро 15 година после Туђманове смрти, јер је оних који то хоће једнако мало као и у време када смо ми то радили.

Као врстан политички аналитичар готово дневно сецирате политичку сцену у Хрватској. Како бисте је оценили данас?

– Данашњу Хрватску доживљавам, најкраће речено, као неуспешну државу. Тиме сам се шире бавио у књизи, а овде ћу споменути само две ствари. Пре свега она је економски инфериорна социјалистичкој Југославији, јер су комунисти имали такву страст за привредним развојем да се ништа што данас гледамо не може с тим мерити. Исто вреди, упркос (наводним) забранама, и за културну продукцију, која је онда била и квантитативно и квалитативно изнад данашње. Што се политике тиче, она је данас у Хрватској пала још ниже. Није у стању створити никакву нову вредност, него се врти у затвореном кругу национализма, који се рециклира једном у тврђем, дуги пут у мекшем облику, али увек остаје. То се није променило набоље ни с уласком Хрватске у Европску унију, напротив у неким деликатним питањима (однос према Србима и посебно према ћирилици) ситуација је сада гора.

На политичка збивања у Хрватској прилично утичу и двојица затвореника, Бранимир Главаш и Радимир Чачић. Могу ли они по изласку из затвора постати озбиљна алтернатива на политичкој сцени?

– Могу, с тим да се ово, нажалост, пре односи на Главаша. Ипак је он ратни злочинац, што је у категоризацији разних облика криминала на првом месту, колико год се то данас жалосно заборављало. Главаш је из затвора у Мостару покренуо нову групацију десних странака, која је себе уобичајено претенциозно и глупо назвала Савез за Хрватску, као да Хрватска већ не постоји, па се за њу треба поново борити. Тај Савез појавиће се на изборима као директни конкурент ХДЗ-у, којем може одгристи неколико процената гласова, због чега Карамаркова странка готово сигурно неће моћи да победи. Додуше, баш због тога могућа је и коалиција Карамарко-Главаш.

Бавили сте се и међусобним тужбама за геноцид Хрватске и Србије у Хагу. Како видите ту представу?

– Да, збиља је реч о представи, и то крајње лошој представи. Имали смо на простору бивше Југославије страшан рат, или страшне ратове, али као да то није било довољно, него те ратове сада желе направити још страшнијим овим двоструким тужбама за геноцид. Геноцида није било, то се чак признаје у трезвенијим проценама и са српске и са хрватске стране, али су тужбе ипак подигнуте. Оне су у функцији обостране тезе због које се и распала Југославија. А то је да Хрвати и Срби, Срби и Хрвати, не могу живети заједно. После овог суђења то ће стварно бити пуно теже него пре њега. 

Радници и Срби

Да ли ће Срби добити статус конститутивног народа у Хрватској?
– Радницима је деведесетих наметнут дрвени назив „дјелатници“, па им је после враћен стари, али се тиме ништа није променило. Данас им је горе него икада. На исти начин, нема разлога да се Србима у Хрватској не врати статус конститутивног народа – нема ни политичких ни историјских разлога да се они статусно не изједначе са Србима и Хрватима у БиХ, али то није никакво јемство да им се не би догодило ово с ћирилицом.

Срби су на недавним изборима дали готово плебисцитарну подршку Александру Вучићу, Карамарко сања сличан исход у Хрватској.

– Карамарко нема ама баш никакве шансе да понови Вучићев резултат. Он је потпуно инфериоран Вучићу и заостаје у политичкој интелигенцији за њим отприлике као дрвени плуг за трактором џон дир. Ово не значи, да се криво не разумемо, да фаворизујем Вучића без икаквих резерви, напротив мислим да је у његовој политици превише популизма и да би му се то једног дана могло обити о главу. Али, он је напросто бистар човек који следи једину могућу логику југословенског политичара, а то је да бивши националисти морају почистити свињарије које су оставили за собом, јер једино под тим условом могу остати у политици. Што је најгоре, Вучић се користи хрватским производом који је патентирао Иво Санадер, оним својим „Христос се роди“, уклањањем усташких споменика… Карамарко је одбацио тај хрватски изум, а његово домољубље личи на љубавни загрљај од којег љубљени издахне.

У пустоши медија

– Родио сам се чак тамо 1951. године, али се, зачудо, и даље добро осећам. То се не може рећи за новине у којима сам досад радио. Почех у „Вечерњем листу“, наставих у „Данасу“, неко време чак и у тада не тако лошој „Недјељној Далмацији“, затим дугих и најбољих 15 година у „Ферал трибунеу“ (паралелно с тим и у јужнославенском програму Француског радија), да бих се данас скрасио у „Новостима“. Све то, осим првог и последњег на попису угашено је, забрањено, укратко пропало.

– Понекад имам грижу савести да сам баш ја сахранио све најбоље у хрватском новинарству. Мораћу то једног дана расправити с главним гробаром свих тих финих мртвих новина Фрањом Туђманом, с којим сам лично, и то ме мало мучи, имао више среће него новине у којима сам радио. Победио сам га и на суђењу до којег је дошло након што ме је тужио због текста о „миксању костију“ у Јасеновцу, што ми сигурно, знате га, никада није опростио. Али ме онда, озбиљно сумњам, оставио за семе, да га исцрпно и натенане известим у каквој су пустоши данас хрватски медији.

(Вести)