Прочитај ми чланак
Иза прича о арапским и другим великим инвестицијама крије се сурова истина о систематском „дављењу“ српских средњих, мањих и ситних предузетника, које изгледа треба да замене стране корпорације. Ово је текст о томе…
Недавни разговор са једним младим, високообразованим (инжењер електротехнике) успешним власником производне фирме из унутрашњости Србије – чија имена, из разумљивих разлога, овде нећемо помињати – инспирисао је аутора овог текста да у неколико, не баш епизода, већ више цртица, „анегдота из живота” што би се рекло, прикаже „живот и прикљученија” привредника овдашњег. Нажалост, нисам Лола Ђукић, мало ће шта ту бити смешно.
Људски фактор
Пре извесног времена стигла је јунаку ове приче машина из увоза, како сам каже, „половна али одлична“. И, пошто камионџије не бирају време, у четири ујутру. Човек све спремио, организовао раднике, али кад су, дошли на капију пропале државне фабрике чију је халу изнајмљивао, стражар није хтео да их пусти унутра. Молили су га и кумили, објашњавали му и шта треба и шта не треба – џабе. Морали су да ту „скаламерију“ од близу 10 тона пребаце на неко друго место. Тек после неколико дана сазнао је наш „извор“ разлог оваквог чуваревог понашања. Стражар је, наиме, „политички активан“, а мислио је да је и дотични предузетник такође политички активан, само на некој другој страни, па је, ето, одлучио да му мало „тера инат“. (Да ли надајући се или не да ће га се они горе сетити за дан безбедности – није утврђено.)
Субвенције
Прошле године конкурисао је овај привредник за државну субвенцију за запошљавање нових радника. Тражио је за три радника, добио је за једног. „Две стотине хиљада динара, није нека пара, али није ни за бацање“, каже. Узгред, мада није неважно, запослио је он сву тројицу, јер му радници стварно требају, а то је отприлике и темпо којим последњих година повећава број запослених, пошто му бизнис полако али константно расте. Међутим, месец дана после потписивања уговора стигло му је писмо у коме се каже да Национална служба за запошљавање „једнострано раскида уговор“. Ништа дакле од 200.000 динара.
Дозвола
Пошто му, као што рекосмо, посао напредује, одлучио наш јунак да подигне нову халу и у априлу прошле године поднео захтев за грађевинску дозволу. После седам месеци, дакле крајем децембра, дозволу је и добио. Али, није јој се много обрадовао. Када је, наиме, правио финансијски план рачунао је на пореску олакшицу за инвестиције. Реч је о „пореском кредиту“, односно праву да се порез на добит фирме умањи за 40 одсто вредности улагања у тзв. основна средства (машине, зграде…). Крајње упрошћено говорећи, то значи да ће вам инвестиција бити за 40 одсто јефтинија. Дакле, ако рецимо неки објекат кошта 100.000 евра, вас ће фактички доћи свега 60.000 евра, јер се држава одрекла свог пореског прихода од 40.000 евра (ово додуше подразумева да уопште имате добит, али да сад у то не улазимо). Шта се, међутим, десило? Петнаестак дана пре него што ће грађевинска дозвола бити коначно издата, држава је донела одлуку да од 1. јануара 2014. укине поменуту олакшицу па се тако рачуница нашег предузетника изјаловила.
Правила
У једном другом случају имао је овај млади пословни човек више среће. Ону на почетку поменуту машину успео је да купи док је још важио стари закон, дакле пре Нове године. И тако је уштедео десетак хиљада евра. Али, и ова епизода са срећним крајем има једну крупну ману. Она, наиме, указује на један од највећих проблема у нашем пословном амбијенту – нестабилност. А она има високу финансијску цену, и то буквално. Према речима нашег „наратора“, наиме, управо због тога што није могао да се поузда у трајност привредних прописа, он је морао да у кратком року купи неколико машина што је иначе намеравао да учини у наредних годину-две дана. Неко ће рећи – па што је морао да их купи? Није то, наравно, било „морално“, али ако желите да будете конкурентни, ако желите да опстанете морате да искористите тржишне прилике оног часа када се појаве, јер је питање да ли ће се икада више појавити. Ако их пропустите – готови сте. Али, због тога што је био принуђен да се у тако кратком року изложи великим и непредвиђеним трошковима, овај предузетник се и преко своје воље оптеретио кредитима, што не само да је смањило његову „текућу ликвидност“, него и генерално говорећи ни мало није добро за једно озбиљно предузеће.
„Мени као привреднику је битно да имам правила по којима могу да радим, а онда ћу ја да се прилагодим тим правилима и рећи ћу: ово ми одговара – то ћу да форсирам, оно ми не одговара – то нећу да форсирам“, изражава једноставно своју пословну филозофију наш саговорник.
Инспекције
Кад смо већ код правила, посебно овог предузетника боли понашање разноразних инспекција, пореских и других полиција, које се према њему, како каже, од како уђу у фирму понашају као према криминалцу. Будући млад и „још зелен“, у једном тренутку им је простодушно рекао: па добро људи, ми смо на истом задатку, нама је свима стало да се прописи поштују, зашто се тако понашате? А онда је, наставља своју причу, схватио да државним органима заправо и није стало да обезбеде поштовање прописа – па да у том циљу привреднике, који најчешће нису правници и тешко им је да се снађу у шуми прописа у којој се и стручњаци тешко сналазе, дакле да их, кад уоче грешку, први пут мало подуче и посаветују, па да их тек у случају „поврата“ казне – него им је превасходни задатак да намакну паре за државну касу, не презајући да при томе и сами прекрше закон. А ко сме – нек’ се после жали.
Радио не радио…
Коначно, поменута државна тј. друштвена фабрика је већ годинама у реструктуирању, другим речима не ради ништа, али пар хиљада запослених уредно прима плате. Има ту наравно и добрих и стручних радника, посебно међу оним искуснијим који би могли да нађу посао у приватном сектору. Али зашто би се они мучили и ишли на посао сваки дан кад овако добију 35.000 динара. На тај начин држава вишеструко лоше делује на тржиште рада: даје људима лажну социјалну сигурност, „васпитава“ их да мисле да се може живети од нерада, демотивише њихово запошљавање у приватном сектору и, на крају, кад се све то скупи, на тај начин отежава и успорава развој најпродуктивнијег и најперспективнијег дела привреде.
Навели смо, дакле, у овој „бизнис-серији“ само шест примера како држава загорчава живот једном малом – заправо не ни тако малом, јер 25 запослених за наше услове уопште није мали број – привреднику. Ако се узме да у Србији има 300.000 таквих, већих или мањих, предузетника, и ако је сваки од њих добио онолико и онаквих порука као и овај наш, то значи да је држава својим грађанима послала близу два милиона сигнала да се ману ћорава посла, то јест приватног бизниса. Или преко пет хиљада дневно.
Јесте лепше путовати у Дубаи, Пекинг, Москву или Кан, него у Лозницу, Књажевац или Сурдулицу. И свакако је пријатније будити се по елитним светским хотелима, него свако јутро обувати чизме и улазити у Аугијеве штале домаћег привредног система и избацивати годинама таложено блато и муљ. Али ту је, у ствари, резервоар нових радних места, ту су истински потенцијали дугорочног привредног раста.
(Пешчаник)
